Пола века пингпонг дипломатије

Како би свет изгледао да Кауан није ушао у кинески аутобус?

Почетком седамдесетих година прошлог века ситуација у Азији није мирисала на добро. Рат у Вијетнаму се распламсавао, совјетско-кинеска граница више је била потенцијално ратно поприште него зона било какве сарадње, политика Ричарда Никсона је кључала у оквирима онога што западни геополитички наратив назива Теоријом лудака (Madman Theory), а Јапан је организовао 31. светско првенство у стоном тенису.
Наши су у Нагоји имали запажен наступ. Момци су узели бронзу, као и Драгутин Шурбек у појединачној конкуренцији. Злато је припало Кинезима, али су Американци мислили да су тихи победници тог такмичења.

[restrict]

ТАЈНА ПОСЕТА ПЕКИНГУ Имајући у виду да је раздвајање НР Кине од СССР-а од прворазредне важности за њихове интересе и процењујући да се ера Мао Цедунга ближи крају, Американци су предузели подухват који им се пола века касније обио о главу због погрешне процене. Уместо да буде корисна полуга за обуздавање совјетске Русије и касније један од партнера, Кина је САД постала главни такмац.
Како би било какав званични канал комуникације с Пекингом 1971. године био отворен, искоришћено је поменуто светско првенство у Нагоји које се одржавало од 28. марта до 7. априла.
Данас већ геополитичка легенда каже да је амерички репрезентативац хипи изгледа Глен Кауан пропустио аутобус свог националног тима на крају тренинга. Како се догодило да нико у америчком аутобусу није приметио Кауаново одсуство и зашто га нико није потражио, данас више нико не помиње. Истиче се пак да је Кауан потом мало тренирао с кинеским репрезентативцем Лијангом Колијангом. Када су јапански домаћини огласили крај тренинга, Кауан се, како то већ бива, обрео у кинеском аутобусу, где се, посредством преводиоца, сит испричао с кинеским играчима, након чега му је Џуанг Цедунг са задњег седишта донео и поклонио слику планина Хуангшан исцртану на свили. Американац код себе није имао ништа, али се првом следећом приликом реванширао кинеском играчу поклонивши му мајицу на којој је писало „Пусти нека буде“.
И било је већ десетог априла када су врата НР Кине отворена за америчке стонотенисере. Оно што је уследило приказано је у роману Винстона Грума и филму Роберта Земекиса „Форест Гамп“. Али у филмовима још увек није приказана тајна посета Хенрија Кисинџера Пекингу, јула 1971, током његовог пута у Пакистан. Тадашњи саветник америчког председника за националну безбедност утабао је пут за званичну посету Ричарда Никсона Кини која је уприличена фебруара 1972. године, када је и званично започео процес сарадње две земље објавом Шангајског коминикеа.

ПОВРАТАК КОКА-КОЛЕ У Пекингу и Вашингтону у пролеће 1973. године успостављене су канцеларије за везу. Један од четворице америчких званичника за везу с Пекингом био је и Џорџ Буш Старији. Кина која тада није могла да парира светским силама тако лако вероватно је охрабривала Америку да буде што заинтересованија за продубљење сарадње, па Буш у свом кинеском дневнику, према Џефрију Ејнџелу, бележи да Кина непрестано жели да САД буду јаке и да жели да Америка брани Европу.
Посете америчких председника и других званичника Кини, попут Џералда Форда 1975, више нису биле никакав преседан. Разговори о успостављању званичних дипломатских односа НР Кине и САД окончани су у Пекингу, 13. децембра 1978. Шест дана касније „Кока-кола“ се вратила на кинеско тржиште, а за званичан почетак дипломатских односа две земље узет је 1. јануар 1979. године.
Била је то велика стратегијска победа кинеске стране. Вашингтон је формално признање кинеске државе с Тајпеха (Тајван, тзв. Република Кина) пренео на Пекинг, односно НР Кину, а кинеско тржиште космичких димензија постепено је почело да се отвара с првим флашама кока-коле.
Године 1982. на Тјенанмен и Кинески зид стигао је, летом из Хонгконга где је имао изложбу, чак и Енди Ворхол. Рекли су му да у Кини још увек нема „Мекдоналдсових ресторана“, а он је одговорио да ће их бити. Има их и данас, али се тржишни продор у кинеску цивилизацију, који је ипак с кинеске стране дозиран, показао као недовољан.
Уместо да одигра запажену епизодну улогу унутар америчке спољнополитичке агенде, Кина је започела процес преузимања светског привредног вођства и раста утицаја у свету. Поведене колонијалним искуствима Велике Британије, Француске, Јапана и других земаља, које су у 19. столећу и почетком 20. века Кину релативно лако дисциплиновале употребом сразмерно мале силе, САД су седамдесетих година веровале да ће та велика траума и понижење кинеске нације бити укључене у пројекције Пекинга за будућност, што се није догодило.
Кину, напросто, више није било могуће обуздати слањем флоте сачињене од свега неколико бродова пред њене кључне луке, односно велике приобалне градове.

КОРАЦИ ОД СЕДАМ МИЉА Чинећи економске кораке од седам миља, Кина је кроз сваки начињени привредни корак враћала и национално самопоуздање, а Америци је испоставила изазов властитог концепта економског развоја кроз низ глобалних иницијатива и амбицију да контролише кључне поморске путеве у свом региону.
Имајући све ово у виду, јасно је и зашто је пола века пингпонг дипломатије овог пролећа упечатљивије обележено у Кини него у САД.
Док у Америци последњих година јача унилатерализам и протекционизам спрам Пекинга, без обзира ко био у Белој кући, а у Европи се употребом епидемије ковида 19 потпирује страх од Кине и њеног система, из Кине мирно поручују да је све могуће уколико две земље одаберу пут обострано корисне сарадње, као и да прави непријатељ САД у овом тренутку није Пекинг него ковид-19 који је однео више од 400 хиљада америчких живота.
Кина је уочи обележавања пола века пингпонг дипломатије искористила прилику да дискретно подсети САД да Џо Бајден сјајно познаје Кину, будући да ју је посетио четири пута, први пут овде поменуте 1979. године када се као млади сенатор срео са Денг Сјаопингом, након што су две земље успоставиле дипломатске односе. Управо је познавање Кине кључ сваког односа с њом.
Кина, која је пре пола века требало да буде употребљена за зауздавање СССР-а, овог пролећа (јануар–април) бележи раст вредности билатералне трговине с Русијом од 19,8 одсто у односу на исти период лане (40 милијарди долара) и најмањи ниво инвестиционих односа са САД за последњих 11 година, јачајући, упркос свему томе, свој утицај у свету.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *