Negativno mišljenje

Kakva će biti sudbina Zakona o istopolnim zajednicama? I zašto je ovo pitanje mnogo šire od tobožnje brige za LGBTItd. prava

Trebalo bi da je na ovu priču stavljena tačka. Barem za sada, što će reći da ne bi bilo uputno, jer bi to bilo ishitreno, da se potpuno opustimo i odahnemo, budući da se može ispostaviti i da nije baš reč o tački koliko o tački sa zapetom ili trima tačkicama, nastaviće se… Kako god, iz ove interpunkcijske nedoumice sledi i nekoliko znakova pitanja, koji nisu tu zbog pravopisa već stoga što proizlaze iz okolnosti koje nam konkretno utiču na živote. Ako hoćete, nažalost, i na samu našu nezavisnost. Ali krenimo redom.

VUČIĆEVA PRESUDA Sigurno je da su, ako čitaju „Blic“, pristalice Aleksandra Vučića poskočile od iznenadne radosti kada su, u njegovom uskršnjem intervjuu, pročitale da će Zakon o istopolnim zajednicama, čije najavljeno donošenje sebi zasigurno nisu mogli da objasne a još manje da ga opravdaju, ipak biti stavljeno ad akta.
Jer, rekao je Vučić, „ne znam šta Skupština planira kada je reč o Zakonu o istopolnim zajednicama. Ali ja sam kao predsednik Srbije dužan da štitim Ustav i ja taj zakon ne mogu da potpišem… Ustav upućuje na Porodični zakon koji brak definiše kao zakonom uređenu zajednicu muškarca i žene. Stoga, Zakon o istopolnim zajednicama ne bih mogao da potpišem i vratio bih ga Narodnoj skupštini… Svoj lični odnos sam pokazao izborom Ane Brnabić za premijera, ali istovremeno nisam gorljivi zagovornik istopolnih zajednica“.
Naravno da Vučić veoma dobro zna, iako tvrdi da ne zna, šta Skupština planira kada je reč o Zakonu o istopolnim zajednicama. Ne samo zato što njegova stranka tamo ima apsolutnu većinu već i zato što, hajde da budemo realni, takva je struktura sistema koji je uspešno uspostavio, tamo nema poslanika, a kamoli dovoljnog broja njih koji bi se usprotivili ovako eksplicitnom iskazu svog šefa. Naročito kada je reč o ovakvoj materiji.
Drugim rečima: ostane li Vučić pri ovom stavu, ne samo što će ga poslanici Srpske napredne stranke poslušati nego će još to činiti i sa zadovoljstvom.

[restrict]

VISOKI SAVET SUDSTVA I neka ih.
Ovo stoga što se Vučić nije iznenada dosetio da Nacrt zakona o istopolnim zajednicama krši član 62 (stav 2) našeg ustava. Nego je sačekao, propisi i propisna procedura moraju da se poštuju, da mu na to ukaže Visoki savet sudstva (VSS).
VSS je pre mesec dana, 12. aprila, održao svoju 8. sednicu na kojoj je druga tačka dnevnog reda bilo „Davanje mišljenja na Nacrt zakona o istopolnim zajednicama“. Dan kasnije „Pečat“ je zamolio VSS za informaciju o sadržini tog mišljenja. Odgovor smo dobili nakon što je prethodni, uskršnji dvobroj našeg lista već otišao u štampu.
Mišljenje VSS-a je negativno. Najzad, kakvo i mora da bude ako se sudi ni po babu ni po stričevima, kako nas je naša tradicija i naučila.
Evo odgovora koji smo dobili na naš upit: „Visoki savet sudstva je dao mišljenje da Nacrt zakona o istopolnim zajednicama nije u skladu sa odredbom člana 62 stav 2 Ustava Republike Srbije koji propisuje da se brak zaključuje na osnovu slobodno datog pristanka muškarca i žene pred državnim organom. Ukazano je i da Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u članu 12, koji se odnosi na pravo na sklapanje braka, propisuje da muškarci i žene odgovarajućeg uzrasta imaju pravo da stupaju u brak i zasnivaju porodicu u skladu s unutrašnjim zakonima koji uređuju vršenje ovog prava.“
VSS je, dakle, rekao stop gej brakovima, sve i ako su maskirani u istopolne zajednice.
Odmah da razjasnimo eventualne nedoumice: to ne znači i automatsko izbacivanje ovog nacrta zakona iz svake dalje procedure, VSS naime za tako nešto nije nadležan već je nadležan za davanje mišljenja. Ali upravo s obzirom na nadležnosti VSS-a, a u njegovoj su nadležnosti i predsednik Vrhovnog kasacionog suda i sudije Ustavnog suda Srbije, evidentno je da bi gaženje njegovog mišljenja predstavljalo gaženje po celokupnom pravnom poretku Republike Srbije.
Pa se zato, na 50. sednici Vlade Srbije održanoj 22. aprila, uz Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zabrani diskriminacije i Predlog zakona o rodnoj ravnopravnosti, koji su i sami prepuni spornih odredbi, ali o tome detaljnije drugi put, nije našao i treći iz ovog seta zakona ministarke za ljudska prava Gordane Čomić, ovaj o istopolnim zajednicama.
I tek nakon toga je Aleksandar Vučić dao citirani uskršnji intervju „Blicu“. A do daljeg će ostati nedoumica da li je Srbija izrazito pravna država u kojoj predsednik mora da se povinuje telu kao što je VSS, ili se Vučić od samog starta poigravao s donošenjem ovog zakona iako je od početka znao da to neće učiniti. S tim što se onda postavlja pitanje zašto je uopšte na ovako nešto i bio prinuđen.

ULOGA GORDANE ČOMIĆ Što nas vraća i na ulogu spomenute ministarke Gordane Čomić, kao javnog lica spornog zakonskog rešenja. Upitanost je utoliko veća što je ministarka, u javnim nastupima posle zaključka VSS-a i 50. sednice Vlade Srbije, prećutala da se bilo šta od toga dogodilo, i nastavila je da lobira za donošenje svog zakona kao da se nije dogodilo ništa.
Iako je bila svesna da time krši Ustav Srbije, a time i da gazi vladavinu prava u ovoj, našoj zemlji.
Iako je, posle odluke VSS-a, osim što krši naše unutrašnje pravo, morala da (sa)zna i da donošenje ovakvog zakona ne predstavlja međunarodnu obavezu naše zemlje. Jer VSS u drugoj rečenici svog odgovora „Pečatu“ upućuje na 12. član Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, „Pravo na sklapanje braka“, koji jasno kaže da je reč o unutrašnjem pitanju svake države: „Muškarci i žene odgovarajućeg uzrasta imaju pravo da stupaju u brak i zasnivaju porodicu u skladu s unutrašnjim zakonima koji uređuju vršenje ovog prava.“
Štaviše, u emisiji „Pravi ugao“ Ljubice Gojgić priznala je Gordana Čomić i da donošenje ovakvog zakona ne predstavlja ni deo procesa pristupnih pregovora s Evropskom unijom, jer, njenim rečima, „ovaj zakon nije aki“, odnosno sastavni deo svih onih pravnih tekovina EU (acquis communautaire) na čije smo se usvajanje obavezali Pregovaračkim okvirom.
Ali je, gostujući na TV Prva, zagovarajući svoj neustavni zakon, rekla i sledeće: „Da bismo odobrovoljili Brisel (…), treba da radimo na kulturi i vladavini ljudskih prava.“ A reče i da bi bio znak zrelosti srpskog društva ako bismo prihvatili zakon o LGBTItd. zajednicama/brakovima, po modelu kakav već postoji na Zapadu.
Ali zašto bi apriori, bez promišljanja i rasprave, bilo proglašeno za zrelo, odnosno preporučljivo, ono što nam dolazi sa Zapada? Šta ako je to – pogrešno? Ili je, naprosto, neprihvatljivo našem poimanju društvenih odnosa i našoj tradiciji. Naime, imamo li pravo i da ne prihvatimo nešto što nam stiže sa Zapada? Uostalom, odande je stizao i fašizam. I trgovina robovima. I kolonijalističko izrabljivanje propraćeno teškim manifestacijama rasizma, nije teško naći te fotografije, malu crnu decu su u briselskoj prestonici demokratije u nepristojno bliskoj prošlosti izlagali u kavezima, iza rešetaka. I za sve to su postojala neka objašnjenja, kao što postoje i danas. Hoćemo da kažemo, i te kako imamo osnova za sumnju u ono što nam odande dolazi kao poželjan obrazac društvenog ponašanja.
Sumnja je pak u ovom konkretnom slučaju utoliko opravdanija što sama Gordana Čomić otvoreno poručuje da nas smatra za niži oblik života: „Vazda su ljudi s voljom za diskriminisanje bili većina. To i jeste naš problem, kao društva.“
Da se razumemo. Ovo nije dijagnoza stanja u našem društvu. Ovo je izraz njenog stava prema svima nama. A ako joj je već stav ovakav – da smo ljudi koji uživaju u diskriminaciji, to jest u mučenju onih koji su u svakom pogledu slabiji od nas, i da su nam takvi i očevi, majke, braće, sestre, deca… – odakle nam pravo da pomislimo da nam takva osoba želi išta dobro? Što se odnosi i na zakon o kome je ovde reč.
Ali naravno da ovde nije reč o želji i potrebi Gordane Čomić da nama donese nešto dobro već, kako i sama reče, da odobrovolji Brisel.
I upravo je u tome i suština čitave ove epizode, u kojoj se Zakon o istopolnim zajednicama ne može shvatiti drugačije do kao simbol našeg potčinjavanja nama stranim željama i interesima koji nisu naši. Te se stoga njegovo odbacivanje i ne može shvatiti drugačije do kao pohvalni iskaz nepokornosti. Delimično ograničene, doduše, budući da Gordana Čomić, uprkos iskazanoj volji građana Srbije, i dalje sedi u Vladi Srbije…

[/restrict]