KUKAVIČJE JAJE

„LJOTIĆEVSKE“ PESME I POBEDA NAD FAŠIZMOM

Nesporno je da ne postoje okolnost, niti opravdanje pod kojim bi himne ljotićevskog Srpskog dobrovoljačkog korpusa mogle da se nađu na ceremoniji obeležavanja Dana pobede nad fašizmom. Problem je, međutim, što se ovaj skandal ponovo koristi za nastavak demonizacije srpskog naroda i pokušaje njegovog povezivanja s nacizmom i fašizmom

Kao i mnogo toga drugog u istoriji srpskog naroda, ni period Drugog svetskog rata i uloga Dimitrija Ljotića i njegovih sledbenika nije crno-bela stvar o kojoj nije moguća diskusija u kojoj bi dve suprotstavljene strane mogle iznositi vrlo ubedljive i zasnovane argumente. I oni koji bi njega i njegove sledbenike opisivali kao „istinske srpske patriote“, i oni koji bi ih lakonski odbacili kao „kvislinško smeće“ imali bi za šta da se uhvate. Ne postoji, međutim, ta akademska rasprava koja bi mogla da se vodi na temu potrebe ili opravdanosti prisustva ljotićevskog duha na svečanoj akademiji povodom Dana pobede nad fašizmom. Veoma je jednostavno – dok pripadnike četničkog pokreta, odnosno Jugoslovenske vojske u otadžbini, iako su poražena strana i uprkos svim pratećim ambivalentnostima, možemo i treba da smatramo „antifašističkim pokretom“, za ljotićevce ne postoji nikakva dilema, i Dan pobede nad fašizmom nikako ne može biti njihov, ili praznik u koji treba da budu uključeni.
Bez obzira na vrlo kritički odnos koji je Dimitrije Ljotić imao i prema Hitleru, i prema Musoliniju u predratnom periodu, ideologija koju je zastupao najjednostavnije se može opisati u najmanju ruku kao „profašistička“. Jedini način, jedini izgovor pod kojim bismo mogli uključiti ljotićevski duh u obeležavanje 9. maja bio bi kada bismo sledili zapadnoevropske, odnosno evrounijatske države i Dan pobede nad fašizmom počeli da obeležavamo kao nekakav „Dan Evrope“ u kojem „ne treba da se opterećujemo prošlošću, nego treba da gledamo u budućnost“, kao što nam stalno poručuju iz Brisela i drugih zapadnih centara moći. [restrict]

KUKAVIČJE OBJAŠNJENJE Pošto je skandal oko recitovanja četiri pesme koje su za vreme rata pevali pripadnici ljotićevskog Srpskog dobrovoljačkog korpusa („Mrtvi niste“, „Svi za jednoga“, Mi znamo borbu što nas čeka“ i „Već kuca čas“), istoričar i član komisije koja je odobrila scenario proslave Dejan Ristić objašnjava medijima koji bi imali moralno pravo Ljotića da osude zbog svega, osim zbog kolaboracije s okupatorom, da pesma „Mrtvi niste“ zapravo nema nikakve veze sa Ljotićem i SDK. „U pitanju je pesma Momčila Nastasijevića nastala daleko pre Drugog svetskog rata, posebno imajući u vidu da je preminuo 1938. godine i da ni na jedan mogući način nije imao bilo kave veze sa nacizmom, ni sa fašizmom, ni sa mrziteljskom ljotićevskom ideologijom“, rekao je za N1 istoričar koji očito više pažnje posvećuje svom „stajlingu“, nego sadržaju scenarija koji je dužan da analizira i odobri. U ovom slučaju, u pitanju je, rekli bismo, pre u više navrata demonstrirana površnost i nonšalantnost ovog istoričara, nego njegova ljubav spram Nastasijevićevih stihova, koji su zaista izvanredni, moramo priznati. Podsetimo da smo ga prošle godine, povodom iste godišnjice, kritikovali zbog ozbiljnog propusta načinjenog u izjavi za N1 kada je govoreći o „Besmrtnom puku“ rekao da se radi o „tipično sovjetskoj tradiciji“, iako je reč o fenomenu koji je 2011 (više od 20 godina po raspadu Sovjetskog Saveza) pokrenula grupa mladića iz sibirskog grada Tomsk i da ništa slično tome nije organizovano u vreme SSSR-a.
Dejan Ristić je u istoj izjavi dodao i da delo Momčila Nastasijevića ne bi trebalo da odbacujemo jer su ga zloupotrebili „pravno i istorijski osuđeni ratni zločinci“ (za razliku od Milana Nedića, potpuno nam je nepoznato da je Dimitrije Ljotić „pravno osuđen, pošto je poginuo u saobraćajnoj nesreći 23. aprila 1945. u Sloveniji, ali Ristić verovatno ima neke podatke kao i o „Besmrtnom puku“) i napravio paralelu s delom Riharda Vagnera. „To što neko zloupotrebljava nešto ne znači da mi to treba da podržavamo na taj način što ćemo prestati da koristimo ta umetnička dela u školskom programu, u svečanim programima i na bilo koji drugi način“, rekao je Ristić za antikvislinšku N1. Iako se Vagner sasvim zasluženo i opravdano i dalje sluša i reinterpretira širom sveta, ne verujemo da bi njegovu muziku izvodili za neki praznik poput Dana pobede nad fašizmom, pa makar se on nazivao i „Danom Evrope“.
Bolju paralelu bi napravio Ristić da se setio pesme „Lili Marlen“, ali ni tu ne bi uspeo da podupre svoju poentu. Ova lepa ljubavna pesma, naime, nema nikakve veze s nacizmom, napisana je tokom Prvog svetskog rata, a ima je i u izvođenju Marlen Ditrih koja je bila poznata po svom suprotstavljanju Hitleru, što joj Nemci ni posle smrti nisu oprostili, pa nisu blagonaklono gledali na njeno sahranjivanje u Berlinu. Pesmu „Lili Marlen“ nije voleo ni ministar propagande Jozef Gebels, pa je zabranio njeno emitovanje na radiju, zbog čega je maltene došlo do pobune među vojnicima Vermahta, nakon čega je promptno vraćena na talase Radio (okupiranog) Beograda. Ta pesma je, iako su je za vreme rata rado pevali i britanski, i američki vojnici, vremenom postala simbol okupacije i njeno emitovanje bi, i nekog drugog dana, a ne samo na Dan pobede nad fašizmom, izazvalo burne reakcije i u srpskom narodu, i šire.
Ne postoji opravdanje kojim se može objasniti recitovanje pesama koje su proslavili ljotićevci (ko god da ih je napisao i kakvog god da su karaktera) na Dan pobede nad fašizmom i o tome koliko je to neprimereno ne postoji nikakva dilema. Jedina dilema je da li je Ristić kukavica koja je podmetnula „ljotićevsko jaje“, ili je to poduhvat nekog drugog (na primer, autora scenarija Đorđa Pavlovića, umetničkog direktora Filharmonije mladih „Borislav Pašćan“) koji je uspeo zahvaljujući površnosti Ristića i njegovih kolega iz nazočne komisije.

ZLOUPOTREBA SKANDALA Kao što su ljotićevci i nacisti, po Ristićevim rečima, zloupotrebili Nastasijevića, odnosno Vagnera, tako su i domaći autošovinisti zloupotrebili skandal s recitovanjem dotičnih pesama na akademiji iskoristivši ga za ponovno prišivanje zločinačkih i nacističkih etiketa srpskom narodu. Članica Predsedništva Partije radikalne levice Milena Repajić ocenila je da je skandal s akademije potvrda da u srpskom društvu „istorijski revizionizam i rehabilitacija fašista i saradnika okupatora traju već tri decenije“, te da ova akademija „predstavlja vrhunac cinizma i zatiranja antifašizma“. Ovakvoj osudi srpskih vlasti, pa i samog srpskog društva optužujući ga za „sistematsku reviziju antifašističke borbe u Srbiji tokom Drugog svetskog rata“ i „reviziju istorije“ do zaključenja ovog teksta pridružili su se i Pokret slobodnih građana i Nova stranka.
Repajićeva, inače istoričarka, ide korak dalje i ovu priliku koristi da Srbima prišije učešće u notornom SS-u tvrdnjom da je SDK „1944. čak postao korpus SS divizija“. Ova tvrdnja prosto nije tačna, jer je poznata činjenica da na zahtev Trećeg rajha da se Srbija priključi „sveevropskoj borbi protiv boljševizma“ formiranjem SS divizije koja bi bila poslata na Istočni front nije pozitivno odgovoreno, te da čak ni trojicu simboličnih dobrovoljaca za SS nisu mogli naći u Srbiji (dok je Hrvatska, na primer, osim Nemačke, jedina evropska „država“ toga vremena koja je imala više od jedne SS divizije). Protivljenje pripadnika SDK da pristupe SS-u bilo je takvo da su zbog njega po nalogu Nemaca raspuštane i razoružavane pojedine jedinice, a mnogi dobrovoljci streljani, slati u Borski rudnik na prinudni rad, ili u logore u Nemačkoj.
Istina je da su pred kraj rata (9, odnosno 27. novembra 1944) jedinice SDK stavljene pod komandu SS-a, ali to ni na koji način ne znači da su one postale deo te organizacije. Štaviše, pošto ih je Treći rajh počeo smatrati nepouzdanima za borbu u prvim linijama fronta (što je svakako bila najvažnija uloga SS-a), jedinice SDK su odmah po otvaranju crvenoarmejsko-partizanske ofanzive na Beograd 14. oktobra prebačene na područje severnog Jadrana. Budući da mnogi (pogrešno) porede status koji je SDK dobio od novembra 1944. sa onim koji je imao 15. kozački konjički korpus, treba podsetiti da su kozaci u Rusiji (a njima se stvarno ne može negirati antifašistički karakter) rehabilitovani, što je javno demonstrirano njihovim učešćem na paradi na Crvenom trgu 9. maja 2015. prvi put od 1945. godine. Da li bi realno bilo takav gest protumačiti kao revizionizam i rehabilitaciju fašista i vrhunac cinizma? Možda, ali samo u očima autokolonijalnih antifašista obuzetih autošovinizmom.
Napori da se ljotićevski SDK na bilo koji način poveže sa SS-om istog su karaktera i suštine kao i oni koje je započeo Helsinški odbor za ljudska prava lažno pripisujući Srbima odgovornost za progon Jevreja, stvaranje „judenfraj“ Srbije i upravu nad Judenlagerom Zemlin, odnosno logoru Staro sajmište, koji se nalazio na teritoriji NDH i bio pod kontrolom Trećeg rajha.
Najdalje od svih otišao je kolega Mijat Lakićević, napisavši za „Peščanik“ tekst u kojem autora sporne (zloupotrebljene) pesme Momčila Nastasijevića navodi kao jednog od „glavnih junaka“ iz „Biblije“ srpskih autošovinista, „Filozofije palanke“ Radomira Konstantinovića. Džaba što je Stanislav Vinaver Nastasijevića smatrao „svecem srpskoga jezika i srpskoga književnog izraza“, ako mu je Konstantinović presudio, tu je kraj. Narodni sud je rekao svoje.

[/restrict]