КУКАВИЧЈЕ ЈАЈЕ

„ЉОТИЋЕВСКЕ“ ПЕСМЕ И ПОБЕДА НАД ФАШИЗМОМ

Неспорно је да не постоје околност, нити оправдање под којим би химне љотићевског Српског добровољачког корпуса могле да се нађу на церемонији обележавања Дана победе над фашизмом. Проблем је, међутим, што се овај скандал поново користи за наставак демонизације српског народа и покушаје његовог повезивања с нацизмом и фашизмом

Као и много тога другог у историји српског народа, ни период Другог светског рата и улога Димитрија Љотића и његових следбеника није црно-бела ствар о којој није могућа дискусија у којој би две супротстављене стране могле износити врло убедљиве и засноване аргументе. И они који би њега и његове следбенике описивали као „истинске српске патриоте“, и они који би их лаконски одбацили као „квислиншко смеће“ имали би за шта да се ухвате. Не постоји, међутим, та академска расправа која би могла да се води на тему потребе или оправданости присуства љотићевског духа на свечаној академији поводом Дана победе над фашизмом. Веома је једноставно – док припаднике четничког покрета, односно Југословенске војске у отаџбини, иако су поражена страна и упркос свим пратећим амбивалентностима, можемо и треба да сматрамо „антифашистичким покретом“, за љотићевце не постоји никаква дилема, и Дан победе над фашизмом никако не може бити њихов, или празник у који треба да буду укључени.
Без обзира на врло критички однос који је Димитрије Љотић имао и према Хитлеру, и према Мусолинију у предратном периоду, идеологија коју је заступао најједноставније се може описати у најмању руку као „профашистичка“. Једини начин, једини изговор под којим бисмо могли укључити љотићевски дух у обележавање 9. маја био би када бисмо следили западноевропске, односно евроунијатске државе и Дан победе над фашизмом почели да обележавамо као некакав „Дан Европе“ у којем „не треба да се оптерећујемо прошлошћу, него треба да гледамо у будућност“, као што нам стално поручују из Брисела и других западних центара моћи.

[restrict]

КУКАВИЧЈЕ ОБЈАШЊЕЊЕ Пошто је скандал око рецитовања четири песме које су за време рата певали припадници љотићевског Српског добровољачког корпуса („Мртви нисте“, „Сви за једнога“, Ми знамо борбу што нас чека“ и „Већ куца час“), историчар и члан комисије која је одобрила сценарио прославе Дејан Ристић објашњава медијима који би имали морално право Љотића да осуде због свега, осим због колаборације с окупатором, да песма „Мртви нисте“ заправо нема никакве везе са Љотићем и СДК. „У питању је песма Момчила Настасијевића настала далеко пре Другог светског рата, посебно имајући у виду да је преминуо 1938. године и да ни на један могући начин није имао било каве везе са нацизмом, ни са фашизмом, ни са мрзитељском љотићевском идеологијом“, рекао је за Н1 историчар који очито више пажње посвећује свом „стајлингу“, него садржају сценарија који је дужан да анализира и одобри. У овом случају, у питању је, рекли бисмо, пре у више наврата демонстрирана површност и ноншалантност овог историчара, него његова љубав спрам Настасијевићевих стихова, који су заиста изванредни, морамо признати. Подсетимо да смо га прошле године, поводом исте годишњице, критиковали због озбиљног пропуста начињеног у изјави за Н1 када је говорећи о „Бесмртном пуку“ рекао да се ради о „типично совјетској традицији“, иако је реч о феномену који је 2011 (више од 20 година по распаду Совјетског Савеза) покренула група младића из сибирског града Томск и да ништа слично томе није организовано у време СССР-а.
Дејан Ристић је у истој изјави додао и да дело Момчила Настасијевића не би требало да одбацујемо јер су га злоупотребили „правно и историјски осуђени ратни злочинци“ (за разлику од Милана Недића, потпуно нам је непознато да је Димитрије Љотић „правно осуђен, пошто је погинуо у саобраћајној несрећи 23. априла 1945. у Словенији, али Ристић вероватно има неке податке као и о „Бесмртном пуку“) и направио паралелу с делом Рихарда Вагнера. „То што неко злоупотребљава нешто не значи да ми то треба да подржавамо на тај начин што ћемо престати да користимо та уметничка дела у школском програму, у свечаним програмима и на било који други начин“, рекао је Ристић за антиквислиншку Н1. Иако се Вагнер сасвим заслужено и оправдано и даље слуша и реинтерпретира широм света, не верујемо да би његову музику изводили за неки празник попут Дана победе над фашизмом, па макар се он називао и „Даном Европе“.
Бољу паралелу би направио Ристић да се сетио песме „Лили Марлен“, али ни ту не би успео да подупре своју поенту. Ова лепа љубавна песма, наиме, нема никакве везе с нацизмом, написана је током Првог светског рата, а има је и у извођењу Марлен Дитрих која је била позната по свом супротстављању Хитлеру, што јој Немци ни после смрти нису опростили, па нису благонаклоно гледали на њено сахрањивање у Берлину. Песму „Лили Марлен“ није волео ни министар пропаганде Јозеф Гебелс, па је забранио њено емитовање на радију, због чега је малтене дошло до побуне међу војницима Вермахта, након чега је промптно враћена на таласе Радио (окупираног) Београда. Та песма је, иако су је за време рата радо певали и британски, и амерички војници, временом постала симбол окупације и њено емитовање би, и неког другог дана, а не само на Дан победе над фашизмом, изазвало бурне реакције и у српском народу, и шире.
Не постоји оправдање којим се може објаснити рецитовање песама које су прославили љотићевци (ко год да их је написао и каквог год да су карактера) на Дан победе над фашизмом и о томе колико је то непримерено не постоји никаква дилема. Једина дилема је да ли је Ристић кукавица која је подметнула „љотићевско јаје“, или је то подухват неког другог (на пример, аутора сценарија Ђорђа Павловића, уметничког директора Филхармоније младих „Борислав Пашћан“) који је успео захваљујући површности Ристића и његових колега из назочне комисије.

ЗЛОУПОТРЕБА СКАНДАЛА Као што су љотићевци и нацисти, по Ристићевим речима, злоупотребили Настасијевића, односно Вагнера, тако су и домаћи аутошовинисти злоупотребили скандал с рецитовањем дотичних песама на академији искористивши га за поновно пришивање злочиначких и нацистичких етикета српском народу. Чланица Председништва Партије радикалне левице Милена Репајић оценила је да је скандал с академије потврда да у српском друштву „историјски ревизионизам и рехабилитација фашиста и сарадника окупатора трају већ три деценије“, те да ова академија „представља врхунац цинизма и затирања антифашизма“. Оваквој осуди српских власти, па и самог српског друштва оптужујући га за „систематску ревизију антифашистичке борбе у Србији током Другог светског рата“ и „ревизију историје“ до закључења овог текста придружили су се и Покрет слободних грађана и Нова странка.
Репајићева, иначе историчарка, иде корак даље и ову прилику користи да Србима пришије учешће у ноторном СС-у тврдњом да је СДК „1944. чак постао корпус СС дивизија“. Ова тврдња просто није тачна, јер је позната чињеница да на захтев Трећег рајха да се Србија прикључи „свеевропској борби против бољшевизма“ формирањем СС дивизије која би била послата на Источни фронт није позитивно одговорено, те да чак ни тројицу симболичних добровољаца за СС нису могли наћи у Србији (док је Хрватска, на пример, осим Немачке, једина европска „држава“ тога времена која је имала више од једне СС дивизије). Противљење припадника СДК да приступе СС-у било је такво да су због њега по налогу Немаца распуштане и разоружаване поједине јединице, а многи добровољци стрељани, слати у Борски рудник на принудни рад, или у логоре у Немачкој.
Истина је да су пред крај рата (9, односно 27. новембра 1944) јединице СДК стављене под команду СС-а, али то ни на који начин не значи да су оне постале део те организације. Штавише, пошто их је Трећи рајх почео сматрати непоузданима за борбу у првим линијама фронта (што је свакако била најважнија улога СС-а), јединице СДК су одмах по отварању црвеноармејско-партизанске офанзиве на Београд 14. октобра пребачене на подручје северног Јадрана. Будући да многи (погрешно) пореде статус који је СДК добио од новембра 1944. са оним који је имао 15. козачки коњички корпус, треба подсетити да су козаци у Русији (а њима се стварно не може негирати антифашистички карактер) рехабилитовани, што је јавно демонстрирано њиховим учешћем на паради на Црвеном тргу 9. маја 2015. први пут од 1945. године. Да ли би реално било такав гест протумачити као ревизионизам и рехабилитацију фашиста и врхунац цинизма? Можда, али само у очима аутоколонијалних антифашиста обузетих аутошовинизмом.
Напори да се љотићевски СДК на било који начин повеже са СС-ом истог су карактера и суштине као и они које је започео Хелсиншки одбор за људска права лажно приписујући Србима одговорност за прогон Јевреја, стварање „јуденфрај“ Србије и управу над Јуденлагером Землин, односно логору Старо сајмиште, који се налазио на територији НДХ и био под контролом Трећег рајха.
Најдаље од свих отишао је колега Мијат Лакићевић, написавши за „Пешчаник“ текст у којем аутора спорне (злоупотребљене) песме Момчила Настасијевића наводи као једног од „главних јунака“ из „Библије“ српских аутошовиниста, „Филозофије паланке“ Радомира Константиновића. Џаба што је Станислав Винавер Настасијевића сматрао „свецем српскога језика и српскога књижевног израза“, ако му је Константиновић пресудио, ту је крај. Народни суд је рекао своје.

[/restrict]