Izvanredno dobro stanje

Novi juriš na manastire Kosova i Metohije

Napori da se konstruiše narativ navodno ugroženih pravoslavnih crkava dobili su na zamahu, naveo je koliko iznenađeno, toliko i uvređeno predsednik onoga što se naziva „kosovskom vladom“ Aljbin Kurti protestujući zbog odluke da se Dečani uvrste na listu ugroženog kulturnog nasleđa. Kurti kao da ne živi na Kosovu i Metohiji, nego u nekom paralelnom univerzumu

Zločinačka Islamska država uspela je, posle žestokih borbi i očajničkog otpora regularnih sirijskih snaga, uveče 20. maja 2015. da osvoji Palmiru, pustinjsku oazu koja predstavlja jedan od najznačajnijih kulturnih centara antičkog sveta povezujući Rim sa civilizacijama Persije, Indije i Kine. A onda je nastao pakao, kao uostalom i u svakom drugom mestu koje su uspeli da okupiraju divljaci što misle da veruju u Boga. Spomenici kulture koji su „preživeli“ dva milenijuma uništavani su jedan za drugim, a kulminacija razaranja dostignuta je krajem avgusta kada su eksplozivom srušena dva hrama iz prvog veka nove ere. Satelitskim snimcima načinjenim pre nego što su sirijske snage uz pomoć ruske avijacije uspele da oslobode ovaj antički grad utvrđeno je da od tih hramova „ništa nije ostalo“. Koji je nivo varvarstva ovde bio prisutan ukazuje i činjenica da je svojevrsni „iguman“ ovog bisera svetske kulture uvršćenog na listu Uneska još 1980. godine Haled el Asad, koji je rođen u tom gradu i čitav svoj život posvetio istraživanju i zaštiti antičkih spomenika, ritualno ubijen pred ruševinama što su mu život značile. Po pisanju „Njujork tajmsa“, džihadisti su El Asada prvo nedeljama mučili, a potom su ga dovukli na trg gde mu je maskirani dželat, pred okupljenom ruljom, sabljom odsekao glavu, nakon čega je njegovo krvavo telo obešeno da visi.
Zašto sada podsećamo na ovaj varvarski čin? Zato što između glavoseča iz takozvane Islamske države i onih iz takozvane Republike Kosovo postoji više sličnosti i zajedničkog od puke činjenice da je broj boraca Islamske države sa Kosova i Metohije bio najveći po glavi stanovnika na svetu. Tu su i sklonost ka odsecanju glava (setite se, na primer, onih fotografija s odsečenim glavama srpskih vojnika, ili sudbine prepodobnog novomučenika Haritona kojeg su 15. juna 1999. albanski ekstremisti oteli naočigled Kfora i sa čijom su odsečenom glavom, po nekim svedočenjima, igrali fudbal) i fanatično uništavanje svega što smatraju „neprijateljskim“ (kada to ne svojataju) od grobalja, do crkava i manastira. A tu je i činjenica da su na zidinama Visokih Dečana ispisivane poruke ljubavi spram Islamske države, a pohapšeni su i neki simpatizeri ove humanitarne organizacije koji su želeli da u duhu bratske ljubavi i mira na svetu obiđu srpsku svetinju. [restrict]

PARALELNI UNIVERZUM Paralelni život (pa samim tim i paralelna stvarnost) nisu nikakva novost za kosovske Albance i njihove lidere. I pre kraja osamdesetih godina prošlog veka, kada su otvoreno pristupili izgradnji paralelnih „kosovskih institucija“, Albanci s Kosova i Metohije živeli su u paralelnom svetu. Izgleda da su godine (decenije) te (samo)izolacije ostavile ozbiljnog traga na tamošnjem stanovništvu, pa njihovi današnji lideri nastavljaju da žive u nekom paralelnom univerzumu izdvojenom od realnosti. Jer kako drugačije objasniti sadržinu pisma (i činjenicu da je ono napisano) koje je Kurti uputio na adresu više od 50 premijera zemalja u svetu u kojem se žali na odluku organizacije „Evropa nostra“ da Dečane uvrsti na listu ugroženog nasleđa, nazivajući je „neosnovanom i krajnje politički motivisanom“ i u kojem navodi da je celokupno kulturno nasleđe na Kosovu i Metohiji u „izvanredno dobrom stanju“. Ili onog u kojem su prethodno Kurti i njegovi saborci Vjosa Osmani i predsednik skupštine Gljak Konjufca zatražili od Uneska da se četiri spomenika kulture na KiM koja su navedena na Uneskovoj listi svetske baštine (manastir Visoki Dečani, Pećka patrijaršija, manastir Gračanica i Crkva Svete Petke u Prizrenu) uklone iz kategorije spomenici „u opasnosti“, i da se promeni naziv zemlje porekla gde su ovi spomenici zavedeni.
Jedino alternativno objašnjenje ovom o životu u paralelnom univerzumu bilo bi ono u koje prosto ne možemo da poverujemo, a to je da bi čestiti lideri kosovskih Albanaca lagali. Ali da lažu, da li bi predstavnicima „Evrope nostre“ uputili poziv da posete Kosovo i Metohiju da bi „videli lično u kakvom je stanju pomenuti spomenik“? O životu u paralelnom univerzumu svedoči i njihovo „čvrsto uverenje da će, nakon provere činjeničnog stanja na terenu, ova netačna odluka biti ukinuta i da će ’Evropa nostra’ preduzeti dodatne korake da ispravi štetu koju je nanela ugledu Kosova“. Kurti je naveo da je „Vlada Kosova“ odlučno posvećena da „zaštiti celokupno kulturno nasleđe Kosova“ i „sistematski opredeljena da marljivo sprovodi ustavne i zakonske garancije za zaštitu kulturnog nasleđa manjinskih zajednica“. „Nakon proglašenja nezavisnosti, Vlada Kosova odobrila je sve ustavne, zakonske, institucionalne i političke garancije za zaštitu i unapređenje prava svih manjinskih zajednica u našoj zemlji. Te garancije proističu iz dugog međunarodnog procesa za određivanje statusa Kosova i zasnivaju se na najnaprednijim međunarodnim koncencijama i praksi“, napisao je Kurti u pismu koje je poslao čak i premijerki Srbije Ani Brnabić misleći, valjda, da i nju može ubediti u istinitost svoje paralelne stvarnosti, ali i „Kosovu“ naklonjenim zemljama Kvinte (Francuska, Nemačka, Italija, Ujedinjeno Kraljevstvo i Sjedinjene Američke Države) čiji ambasadori ni ove godine nisu propustili sada već tradicionalno obraćanje prištinskim vlastima od kojih se traži da poštuju odluku sopstvenog „ustavnog suda“ i vrate Visokim Dečanima 24 hektara otete zemlje.

BOLNA STVARNOST U univerzumu u kojem ne postoje jednorozi i „kosovski manastiri“ stanje i nije baš tako „izvanredno dobro“ kao što je u Kurtijevoj glavi ili pak samo u pismu. Šta bi, zaista, predstavnici „Evrope nostre“, ili bilo koje druge međunarodne organizacije, videli kada bi otišli na teren? Kontingent italijanskih vojnika koji već dvadeset godina čuvaju manastir Visoki Dečani, a teško da bi se tamo i danas nalazio da nije procenjeno da je zaista ugrožen, ako se ugroženošću mogu smatrati četiri minobacačka i jedan raketni napad od 2000. godine. Doista, ako se može smatrati da se Visoki Dečani nalaze u, kako je to Kurti rekao, „izvanredno dobrom stanju“, to nije zato što nije bilo napada nego zato što Bog i italijanski vojnici nisu dozvolili da se svetinji nešto desi. Ako serijski minobacački napadi na jedan manastir nisu dovoljni da se on uvrsti na listu „najugroženijih“, postavlja se pitanje šta je, onda, za to potrebno? Koji je kriterijum potrebno zadovoljiti?
Treba imati na umu, makar kada su Dečani u pitanju, da napadi nisu proizvod nekakve „pravedne osvete“ kosovskih Albanaca zbog „genocida“ koji je nad njima sprovodio „zli Miloševićev režim“, nego više stvar tradicije, inače mnogo starije i od ove koju svojim pozivima prištinskim vlastima da poštuju odluke sopstvenog „ustavnog suda“ uspostavljaju ambasadori Kvinte. Nije Carigrad još 1903. postavio osmansku vojsku da štiti Visoke Dečane od napada kentaura, niti je fašistička Italija svoje vojnike tamo držala od početka Drugog svetskog rata pa sve do kapitulacije 1943. da bi odagnali teroriste s Marsa, nego upravo od lokalnih, albanskih ekstremista čijeg postojanja Kurti nije svestan i kojih u njegovom univerzumu nema (u pismu je ocenio da je izraz „lokalni ekstremisti“ namerno preterana oznaka). Ako njih, kao što piše u pismu, nema, kome je onda lider, pošto je on, po svakoj mogućoj definiciji, jedan ekstremista.
Takođe na umu treba imati i to da ako Amerikanci, koji su bez sumnje najveći zagovornici „kosovske nezavisnosti“ i najveći prijatelj „mlade kosovske demokracije“, što tvrde listom svi kosovski politički lideri, upozoravaju na lošu bezbednosnu situaciju u kojoj se na Kosovu i Metohiji nalaze srpski narod i njegova kulturna i verska baština, onda stvarno nešto nije u redu. A u ovogodišnjem izveštaju Stejt departmenta o stanju verskih sloboda u svetu objavljenom početkom maja jasno se navodi da je samo u 2020. godini bilo 57 incidenata uperenih na verske objekte ili groblja.
Pored svega ovoga, manastir Visoki Dečani ugrožen je i kampanjom koju je Priština povela prošlog meseca optužujući bratstvo manastira i sadašnjeg igumana Savu (Janjića) za ratne zločine i tvrdeći da su u tom manastiru tokom rata 1999. godine bili zatvarani Albanci, kao i da je odatle deljeno oružje Srbima. Brojna su svedočenja o tome da je bilo upravo suprotno – da je bratstvo ovog manastira pružalo utočište albanskim izbeglicama – a mi ćemo ovom prilikom navesti samo jedno, ono sadašnjeg predsednika SAD Džozefa Bajdena, koji je 9. marta 2005. u Senatu govorio o ugroženosti manastira Dečani kada je rekao i da su „dečanski monasi pružili utočište izbeglicama za vreme rata bez obzira na etničku pripadnost“ – kao i izveštaji mnogih zapadnih medija koji ne bi baš lagali u srpsku korist. Ovakva hajka na igumana Savu jasno pokazuje jednu stvar – da ga, kada dođe vreme da Dečane zadesi sudbina Palmire, očekuje sudbina Haleda el Asada. A do tada će biti u „izvanredno dobrom stanju“, iako pod povremenom minobacačkom vatrom.

[/restrict]