Zečevizija – Na dnu dna

Trenutno se prikazuje šest od deset novih serija. Niko više i ne zna o čemu se radi, sve isto, isti glumci, bezidejni scenariji, nema priče… Zašto to Telekom finansira a RTS prikazuje? Znam da je pitanju izuzetno složen vid korupcije i kriminala koji se, po prirodi stvari, teško dokazuje. Ko se, koliko i gde ugrađuje lakše je pokriti nego otkriti papirima. Znam i vidim, kao i svi mi, ogromnu disproporciju između holivudskog ulaganja i bednog, u najboljem slučaju traljavog rezultata ovih „investicija“ (…) Nadležni ćute kao zaliveni

Piše mi jedan prijatelj, inače dugogodišnji znalac televizijskog posla: „Ta lavina TV serija na RTS-u, to je devedeset posto đubre, bez ikakve zanatske, umetničke vrednosti. To ubija ideju stvaralaštva, obezvređuje i ono što je urađeno. To je strašno, trenutno se prikazuje šest od deset novih serija. Niko više i ne zna o čemu se radi, sve isto, isti glumci, bezidejni scenariji, nema priče… Zašto to Telekom finansira a RTS prikazuje? Zbog pljačke. Za jednu epizodu odvajaju 100.000 evra, a snimaju je za 40.000. Onih šezdeset dele producenti i ljudi sa RTS-a. Ovo je trenutno najveća pljačka u srpskoj kulturi. Ako je ovo kultura. Zeko, ne laskam ti, ali ja ne znam ko bolje od tebe o toj jezivoj pojavi može da napiše stručan tekst.“ Odmah sam mu odgovorio da se s njim uglavnom slažem, ali da bih pisao nešto o najvećoj pljački koju pominje moram da imam činjenice i brojeve koji mi nedostaju. I sam slutim da se radi o nečem jezivom i tešim se da sve uvek na kraju nekako ispliva – neko negde nije zadovoljan svojim plenom i onda počne da javno peva, iznosi podatke, pišu novinari, pa onda slede svakakve afere itd. Znam da je pitanju izuzetno složen vid korupcije i kriminala koji se, po prirodi stvari, teško dokazuje. Ko se, koliko i gde ugrađuje lakše je pokriti nego otkriti papirima. Znam i vidim, kao i svi mi, ogromnu disproporciju između holivudskog ulaganja i bednog, u najboljem slučaju traljavog rezultata ovih „investicija“. „Kud se dede car Nemanje blago“ pitao sam više puta javno, a posledica je nekoliko sudskih ročišta, zbog kojih se mnogo ne uzbuđujem, jer posedujem svaki papir. Ali to je sve. Nadležni ćute kao zaliveni. [restrict]

NAJSKUPLJI JE LOW BUDGET Valjda i oni vide da scenografije nema u serijama krupnih planova i neutralnih međukadrova („put the horse in“, govorili su po holivudskim montažama Vorkapićevi đaci Lu Stumen i Sidni Lubov), gledaju i onih šezdeset statista i dvanaest šlemova koji izigravaju epske bitke, vide prazan prostor gde su bili nacrtani i unapred naplaćeni carski dvori, sve je nekako ispetljano bez većeg ulaganja, a isplaćene milione – pojela maca. Jedan naš scenograf sa svetskom reputacijom uhvatio se za glavu kad je video film za koji je noćima crtao scene pokreta masa i tehnike, danima ih izvodio, od kojih u filmu ne ostade nijedna. Devedeset posto filma su krupni planovi, najjeftiniji vid organizacije filmskog polja. „Jesi li zadovoljan honorarom?“, pitali su ga. Bio je zadovoljan. Drugi jedan mučio se da izgradi autentičnu „epohu“ kraja HIH veka pomoću štapa i kanapa. „Batali, skupo je. Rešićemo to drugačije.“ Jedno od najizražajnijih sredstava filmske umetnosti, krupni plan, ispade ovde glavno pokriće za pljačku. Savremeni filmovi se snimaju među novobeogradskim blokovima i po iznajmljenim stanovima ili prigradskim ledinama uz minimalnu scenografsku „šminku“, čak i bez nje, a pojavljuju se obimni scenografski izdaci. Da li je iko ikada izvršio ne filmsku nego običnu tehničko-materijalnu analizu utroška za scenu, kostim, rekvizitu, skupa kola i polomljeni inventar po opskurnim kafićima i splavovima u nekoj savremenoj serijskoj produkciji? Ako se usudite da pitate šta je „adaptacija lokejšna“, narogušiće se istetovirani menadžer-folirant i početi da vas optužuje za mešanje u „umetničku koncepciju dela“ i nerazumevanje modernih trendova, sve prizivajući davno pokojne Antonionija i Bergmana u odbrani autorskih sloboda. I šta će sad tu nestručni državni revizor? El Dorado za krađu su tzv. laboratorijske usluge, koje se obavljaju uglavnom po inostranstvu. Tu tek revizori podižu obrve kad nađu ogroman izdatak za „pranje filmske trake“, pa kao pitaju zašto se „pere“ potpuno nova, neotpakovana filmska traka, jer su stručniji za pranje filmskih para? Itd. Igranka bez prestanka, bolje ništa ne pitaj.
Gotovo potpuno je nemoguće pratiti tokove novca kad su u pitanju velike kompanije poput Telekoma i Junajted grupe. Iako među njima besni javni rat, oni vrlo dobro sarađuju, recimo u proizvodnji i plasmanu TV serija, kao što je bio nedavni Aleksandar od Jugoslavije, koji su napravili bratski, iako nije jasno ko je u ovoj antisrpskoj raboti Vuka Draškovića („Krvavi sarajevski Vidovdan“, „srpski terorista Princip“) odneo deblji šnjur. Ali nije uputno hvatati se u vrzino kolo velikih igrača. Uopšte, teško se može pratiti cash flow kada su velike kompanije u pitanju, tim pre što ovde često sasvim netransparentno „sarađuju“ država i privatni sektor, ne zna se šta je čije i ko za šta odgovara. Tu se naravno u ovaj trougao meša (ugrađuje) i državni RTS, najveći emiter u zemlji i krug se sasvim zatvara da vuci budu siti i TV ovce na broju. Spreman sam da se u mnogo čemu složim sa svojim prijateljem, koji po svojoj trenutnoj poziciji ima daleko bolji uvid od mene u ono što naziva velikom pljačkom, ali bi za ovo trebalo angažovati hrabru vojsku istraživačkih novinara, koja trenutno ima preča posla po Babušnici i Salajki. „Pečat“ sigurno ne raspolaže takvim resursima, a ako se na ovo odluči, onda je sigurno da će u rukama imati nešto opipljivije.

PITANJE OD ZILION DOLARA Usred samohvalisanja povodom Drim tima, Lazar Ristovski izjavio je i nešto sasvim zbunjujuće. Povodom njegovog posrnulog Kralja Petra Karađorđevića, a i docnije, povodom filma o Svetozaru Miletiću, kojima smo na ovom mestu posvetili dosta prostora, on sada docira: „Filmovi sa nacionalnim temama moraju u budućnosti da imaju značajno mesto u našoj produkciji. Samo, država mora da kontroliše ko će biti stvaraoci koji će dobiti u ruke taj osetljivi materijal. To moraju biti najbolji da ne bi bilo kontraefekta, a velike teme potrošene sa malim rezultatom.“ Na koga misli Ristovski? Na sebe samog? U suštini, on sada govori ono što smo ovde i mi pisali, bogoradeći nadležne da mu više ne daju pare za „nacionalne teme“ jer će ih upropastiti ne „sa malim“, već ni sa kakvim efektom. Šta je ovo sad? Da li se to javlja neki oblik savesti? Takvo pitanje od zilion dolara imalo bi možda nekog efekta da ne dolazi sa ogromnim zakašnjenjem, posle gomile straćenog novca u korist srpske štete. Hoće li naša država već jednom početi da brine o svojoj istoriji i prošlosti, pitamo opet, sada zajedno s Ristovskim? Hoće li ovakve projekte prvo uopšte čitati, a onda poveravati najboljim, u koje Ristovski teško da spadaju?

REGIONALNA FILMSKA ESTETIKA Stvari su mnogo jasnije na terenu samog „TV stvaralaštva“. Tu izgleda da smo sa serijom Radio Mileva (autor Nebojša Garić, Nira – RTS, 2020) dotakli „umetničko“ i svako drugo dno. Ko je i pod kojim uslovima pisao ovaj bućkuriš preispoljnih gluposti ne zna se, ali saznajemo da je nad „scenarijem“ imao umetničku superviziju (i naravno, dodatnu gažu) Elmir Jukić, čuveni aranžer baščaršijskih sitkoma tipa Lud, zbunjen, normalan, Ne diraj mi mamu ili Konak kod Hilmije sa neizostavnim Emirom Hadžihafizbegovićem. Samo smo čekali čas kada će ovog bosanskog genija poželeti beogradska televizijska scena, što se sada i događa, uoči njegovog uvodnog predavanja o „zajedničkoj, regionalnoj filmskoj estetici“ (!?), koje se sprema da održi u prefarbanom ćumezu pod (znakovitim) nazivom „Dorćol Platz“, a u okviru umetničkog performansa „Nakultiviši se“. Verovali ili ne, postoji neka zajednička regionalna filmska estetika, što je epohalno otkriće svetske filmologije. Kako filmska estetika uopšte može biti regionalna osim ako u pitanju nije ona fušerska smesa lokalnog ačenja kojom nas već godinama zasipaju Elmir Jukić i njegova zvezda Hadžihafizbegović, inače ljubimac srpske publike. Lakrdija bez kraja i konca, serija Radio Mileva je bedna reciklaža te sarajevske šege, kako smo jednom već napisali: petarda klasičnog šunda najnižeg ukusa. Škart pokupljen po otpadu belosvetskih stereotipa na formu Alo, alo koja možda zabavlja onaj vilajet, što svedoči o tamošnjem stanju duha, ali ni u kom slučaju ne pije vodu ovde, čak ni kad se uzmu u obzir domaći parovi i zadruge. Kao da nemamo dosta naših šarlatana, nego nam trebaju još i ovi, regionalni? Da li je ikada ovaj momak s Bjelava ili Bistrika prošao gospodskom Rankeovom ulicom na Kotež Neimaru, gde je zamislio svoju odvratnu, drečavo nafarbanu zgradurinu, da bi nas nakultivisao svojom bofl-estetikom?
Da ova igranka nema kraja i da se može još dalje prema dnu dna, vidimo na početku serijala pod naslovom Drim tim (autor Lazar Ristovski, Zilion film – Telekom Srbija – RTS, 2021) koji bi možda bio zanimljiv predložak za jednu ibijevsku antidramu da nije beskrajno neduhovit i plitak, prostački šablon najnižeg ukusa, koji se događa negde između Liona i Bulbuldera, gde su se nekada rađali filmski talenti i igrao zbilja dobar fudbal. Sad su od toga ostala prazna i izbledela sećanja, galerija kreatura, foliranje, glupiranje i nesnosno glumatanje, koje se teško može povezati u bilo kakvu celinu. Po svemu što smo videli u prvih nekoliko epizoda, Drim tim ozbiljno konkuriše Radio Milevi u trci za truli paradajz sezone. Sačekaćemo još da vidimo kako će se završiti ovo jurcanje za ćarom koji se iznenada pojavio u doba korone i kućnog pritvora, od čega najviše koristi imaju glumci, kojih je premalo da zadovolje ovoliku potražnju i bukvalno trče iz serije u seriju, pa su sad na ceni i svi raspoloživi amateri i poluamateri. Ovo je zbilja njihov zlatni trenutak: danas na televiziji može da se do mile volje krevelji bilo ko. Ipak, ostaje za žaljenje što su i dva ozbiljna autora, Miloš Radović i Dejan Zečević, podlegli ovoj jagmi. Ko zna kakva vremena dolaze, valja grabiti dok ima, kako kaže moj televizijski prijatelj.

[/restrict]