Зечевизија – На дну дна

Тренутно се приказује шест од десет нових серија. Нико више и не зна о чему се ради, све исто, исти глумци, безидејни сценарији, нема приче… Зашто то Телеком финансира а РТС приказује? Знам да је питању изузетно сложен вид корупције и криминала који се, по природи ствари, тешко доказује. Ко се, колико и где уграђује лакше је покрити него открити папирима. Знам и видим, као и сви ми, огромну диспропорцију између холивудског улагања и бедног, у најбољем случају траљавог резултата ових „инвестиција“ (…) Надлежни ћуте као заливени

Пише ми један пријатељ, иначе дугогодишњи зналац телевизијског посла: „Та лавина ТВ серија на РТС-у, то је деведесет посто ђубре, без икакве занатске, уметничке вредности. То убија идеју стваралаштва, обезвређује и оно што је урађено. То је страшно, тренутно се приказује шест од десет нових серија. Нико више и не зна о чему се ради, све исто, исти глумци, безидејни сценарији, нема приче… Зашто то Телеком финансира а РТС приказује? Због пљачке. За једну епизоду одвајају 100.000 евра, а снимају је за 40.000. Оних шездесет деле продуценти и људи са РТС-а. Ово је тренутно највећа пљачка у српској култури. Ако је ово култура. Зеко, не ласкам ти, али ја не знам ко боље од тебе о тој језивој појави може да напише стручан текст.“ Одмах сам му одговорио да се с њим углавном слажем, али да бих писао нешто о највећој пљачки коју помиње морам да имам чињенице и бројеве који ми недостају. И сам слутим да се ради о нечем језивом и тешим се да све увек на крају некако исплива – неко негде није задовољан својим пленом и онда почне да јавно пева, износи податке, пишу новинари, па онда следе свакакве афере итд. Знам да је питању изузетно сложен вид корупције и криминала који се, по природи ствари, тешко доказује. Ко се, колико и где уграђује лакше је покрити него открити папирима. Знам и видим, као и сви ми, огромну диспропорцију између холивудског улагања и бедног, у најбољем случају траљавог резултата ових „инвестиција“. „Куд се деде цар Немање благо“ питао сам више пута јавно, а последица је неколико судских рочишта, због којих се много не узбуђујем, јер поседујем сваки папир. Али то је све. Надлежни ћуте као заливени.

[restrict]

НАЈСКУПЉИ ЈЕ LOW BUDGET Ваљда и они виде да сценографије нема у серијама крупних планова и неутралних међукадрова („put the horse in“, говорили су по холивудским монтажама Воркапићеви ђаци Лу Стумен и Сидни Лубов), гледају и оних шездесет статиста и дванаест шлемова који изигравају епске битке, виде празан простор где су били нацртани и унапред наплаћени царски двори, све је некако испетљано без већег улагања, а исплаћене милионе – појела маца. Један наш сценограф са светском репутацијом ухватио се за главу кад је видео филм за који је ноћима цртао сцене покрета маса и технике, данима их изводио, од којих у филму не остаде ниједна. Деведесет посто филма су крупни планови, најјефтинији вид организације филмског поља. „Јеси ли задовољан хонораром?“, питали су га. Био је задовољан. Други један мучио се да изгради аутентичну „епоху“ краја ХIХ века помоћу штапа и канапа. „Батали, скупо је. Решићемо то другачије.“ Једно од најизражајнијих средстава филмске уметности, крупни план, испаде овде главно покриће за пљачку. Савремени филмови се снимају међу новобеоградским блоковима и по изнајмљеним становима или приградским лединама уз минималну сценографску „шминку“, чак и без ње, а појављују се обимни сценографски издаци. Да ли је ико икада извршио не филмску него обичну техничко-материјалну анализу утрошка за сцену, костим, реквизиту, скупа кола и поломљени инвентар по опскурним кафићима и сплавовима у некој савременој серијској продукцији? Ако се усудите да питате шта је „адаптација локејшна“, нарогушиће се истетовирани менаџер-фолирант и почети да вас оптужује за мешање у „уметничку концепцију дела“ и неразумевање модерних трендова, све призивајући давно покојне Антонионија и Бергмана у одбрани ауторских слобода. И шта ће сад ту нестручни државни ревизор? Ел Дорадо за крађу су тзв. лабораторијске услуге, које се обављају углавном по иностранству. Ту тек ревизори подижу обрве кад нађу огроман издатак за „прање филмске траке“, па као питају зашто се „пере“ потпуно нова, неотпакована филмска трака, јер су стручнији за прање филмских пара? Итд. Игранка без престанка, боље ништа не питај.
Готово потпуно је немогуће пратити токове новца кад су у питању велике компаније попут Телекома и Јунајтед групе. Иако међу њима бесни јавни рат, они врло добро сарађују, рецимо у производњи и пласману ТВ серија, као што је био недавни Александар од Југославије, који су направили братски, иако није јасно ко је у овој антисрпској работи Вука Драшковића („Крвави сарајевски Видовдан“, „српски терориста Принцип“) однео дебљи шњур. Али није упутно хватати се у врзино коло великих играча. Уопште, тешко се може пратити cash flow када су велике компаније у питању, тим пре што овде често сасвим нетранспарентно „сарађују“ држава и приватни сектор, не зна се шта је чије и ко за шта одговара. Ту се наравно у овај троугао меша (уграђује) и државни РТС, највећи емитер у земљи и круг се сасвим затвара да вуци буду сити и ТВ овце на броју. Спреман сам да се у много чему сложим са својим пријатељем, који по својој тренутној позицији има далеко бољи увид од мене у оно што назива великом пљачком, али би за ово требало ангажовати храбру војску истраживачких новинара, која тренутно има преча посла по Бабушници и Салајки. „Печат“ сигурно не располаже таквим ресурсима, а ако се на ово одлучи, онда је сигурно да ће у рукама имати нешто опипљивије.

ПИТАЊЕ ОД ЗИЛИОН ДОЛАРА Усред самохвалисања поводом Дрим тима, Лазар Ристовски изјавио је и нешто сасвим збуњујуће. Поводом његовог посрнулог Краља Петра Карађорђевића, а и доцније, поводом филма о Светозару Милетићу, којима смо на овом месту посветили доста простора, он сада доцира: „Филмови са националним темама морају у будућности да имају значајно место у нашој продукцији. Само, држава мора да контролише ко ће бити ствараоци који ће добити у руке тај осетљиви материјал. То морају бити најбољи да не би било контраефекта, а велике теме потрошене са малим резултатом.“ На кога мисли Ристовски? На себе самог? У суштини, он сада говори оно што смо овде и ми писали, богорадећи надлежне да му више не дају паре за „националне теме“ јер ће их упропастити не „са малим“, већ ни са каквим ефектом. Шта је ово сад? Да ли се то јавља неки облик савести? Такво питање од зилион долара имало би можда неког ефекта да не долази са огромним закашњењем, после гомиле страћеног новца у корист српске штете. Хоће ли наша држава већ једном почети да брине о својој историји и прошлости, питамо опет, сада заједно с Ристовским? Хоће ли овакве пројекте прво уопште читати, а онда поверавати најбољим, у које Ристовски тешко да спадају?

РЕГИОНАЛНА ФИЛМСКА ЕСТЕТИКА Ствари су много јасније на терену самог „ТВ стваралаштва“. Ту изгледа да смо са серијом Радио Милева (аутор Небојша Гарић, Нира – РТС, 2020) дотакли „уметничко“ и свако друго дно. Ко је и под којим условима писао овај бућкуриш преиспољних глупости не зна се, али сазнајемо да је над „сценаријем“ имао уметничку супервизију (и наравно, додатну гажу) Елмир Јукић, чувени аранжер башчаршијских ситкома типа Луд, збуњен, нормалан, Не дирај ми маму или Конак код Хилмије са неизоставним Емиром Хаџихафизбеговићем. Само смо чекали час када ће овог босанског генија пожелети београдска телевизијска сцена, што се сада и догађа, уочи његовог уводног предавања о „заједничкој, регионалној филмској естетици“ (!?), које се спрема да одржи у префарбаном ћумезу под (знаковитим) називом „Дорћол Platz“, а у оквиру уметничког перформанса „Накултивиши се“. Веровали или не, постоји нека заједничка регионална филмска естетика, што је епохално откриће светске филмологије. Како филмска естетика уопште може бити регионална осим ако у питању није она фушерска смеса локалног ачења којом нас већ годинама засипају Елмир Јукић и његова звезда Хаџихафизбеговић, иначе љубимац српске публике. Лакрдија без краја и конца, серија Радио Милева је бедна рециклажа те сарајевске шеге, како смо једном већ написали: петарда класичног шунда најнижег укуса. Шкарт покупљен по отпаду белосветских стереотипа на форму Ало, ало која можда забавља онај вилајет, што сведочи о тамошњем стању духа, али ни у ком случају не пије воду овде, чак ни кад се узму у обзир домаћи парови и задруге. Као да немамо доста наших шарлатана, него нам требају још и ови, регионални? Да ли је икада овај момак с Бјелава или Бистрика прошао господском Ранкеовом улицом на Котеж Неимару, где је замислио своју одвратну, дречаво нафарбану зградурину, да би нас накултивисао својом бофл-естетиком?
Да ова игранка нема краја и да се може још даље према дну дна, видимо на почетку серијала под насловом Дрим тим (аутор Лазар Ристовски, Зилион филм – Телеком Србија – РТС, 2021) који би можда био занимљив предложак за једну ибијевску антидраму да није бескрајно недуховит и плитак, простачки шаблон најнижег укуса, који се догађа негде између Лиона и Булбулдера, где су се некада рађали филмски таленти и играо збиља добар фудбал. Сад су од тога остала празна и избледела сећања, галерија креатура, фолирање, глупирање и несносно глуматање, које се тешко може повезати у било какву целину. По свему што смо видели у првих неколико епизода, Дрим тим озбиљно конкурише Радио Милеви у трци за трули парадајз сезоне. Сачекаћемо још да видимо како ће се завршити ово јурцање за ћаром који се изненада појавио у доба короне и кућног притвора, од чега највише користи имају глумци, којих је премало да задовоље оволику потражњу и буквално трче из серије у серију, па су сад на цени и сви расположиви аматери и полуаматери. Ово је збиља њихов златни тренутак: данас на телевизији може да се до миле воље кревељи било ко. Ипак, остаје за жаљење што су и два озбиљна аутора, Милош Радовић и Дејан Зечевић, подлегли овој јагми. Ко зна каква времена долазе, ваља грабити док има, како каже мој телевизијски пријатељ.

[/restrict]