Oskari 2021 – Istorija se piše crnim slovima

Pre, tokom, i posle ovogodišnje, jedva ostvarene, ceremonije dodele Oskara obećano je da će njegova budućnost, kao i naša, biti obojena raznim bojama, i da će kao primarni princip vrednovanja biti uvedena „procentualna ravnopravnost“ (u svakoj boji ravnotežna zastupljenost), a ne vrednovanje po nečemu tako nebitnom – umetničkom iskoraku i doprinosu

Novija istorija dodele i dalje najčuvenije filmske nagrade na svetu, Oskara, tj. priznanja Američke akademije za filmsku umetnost i nauku, može da se podeli na dva segmenta. Na takoreći dva petogodišnja plana. Prvi, koji je upravo istekao, jeste možda, vrlo uslovno možda, delom bio i neka vrsta iznuđene, ali i spontane procedure transformacije svega što je činilo ovu nagradu. I ispred kamera i iza scene i u, najpre, biranju nominovanih i njihovom potonjem nagrađivanju. U proteklih pet godina „napredak“ oko Oskara je napredovao istorijskim koracima od milion milja. Pa i više. A na ponos, radost i, opet, ponos svih koji su okupljeni oko ove manifestacije, koja, tako, više nije bela kao što je donedavno napadana da jeste. Ili, eksplicitnije, nije više rasistički bela. Sada je postala rasistički crna. Ali to je u redu. To se nalazi(lo) i u prvom i još više je u narednom petogodišnjem planu. A sve je počelo revoltom „crnog Holivuda“ baš pre pet godina, kada su se našli pogođenim što među nominovanima nije bilo nijednog prikladno obojenog. I pokrenuli su, kako se to radi kada se nameću nove vrednosti, „viralni pokret“, onaj najdelotvorniji, s haštagom (tarabom) ispred aktivističkog slogana: #OscarsSoWhite (Oskar je tako beo). Naravno, ubrzo je, kao i svaki haštag pokret, i ovaj crni postao lavina koja je doslovno zacrnila Holivud, Akademiju, Oskare i sva druga vrednovanja u tamošnjem (a i ostalom zapadnom) zabavnom biznisu. Oskari i sve drugo ako i jesu bili beli, sada više nisu. Uključene su i ostale boje. Belo nije pokrenulo svoj haštag pokret. Ko bi se usudio.

Rasna transformacija

Nisu, naravno, svi još zadovoljni ovom rasnom transformacijom. Ima tu još mesta za popravni. Ali će naredna petoljetka izbrusiti tek formiran dijamant rasne nirvane koji se polako pomalja na horizontu dojučerašnje višedecenijske „bele nepravde“. Jer, do 2025. godine, Akademija se zavetovala (da, baš je upotrebljena ta reč!) da će biti obavljene sve nužne promene, edukacije i ispiranja mozgova na svim neophodnim mestima, pa će od te godine filmovi koji će biti uzimani u obzir za nominovanje i potom nagrađivanje morati da ispune četiri „standarda raznolikosti“: u njima će ravnopravno morati da budu zastupljeni autori, priče, tehničko osoblje, delovi ekipa s obe strane kamere u kojima su žene, rasne i etničke grupe, svi mogući pripadnici homoseksualnih grupa, kao i osobe s raznim formama hendikepa. Dakle, kominterna je zadala naredbe. Primećujete da se ne pominje ono zbog čega je jedino valjda i ustoličeno ovo nekada cenjeno priznanje. Ne pominje se kvalitet filmova. Umetnost. Rad na filmu koji pomera granice umetnosti. Ne, sada i, kako rekoše, „ubuduće zauvek“ biće daleko važnije koje ste rase, pola, seksualne izopačenosti ili neke vrste hendikepiranosti. Pobeđivaće, naravno, kombinacije ovih vrlina neophodnih za prijem među odabrane za nagrade. Tek onda, možda, biće uzet u obzir i umetnički element.
Ove godine, koja je već skoro ispunila gorepomenute zahteve (drastično je, recimo, promenjen sastav Akademije, pogađate, jedino merilo je bila boja kože, pa su sada tamnoputi glasači daleko brojniji), imali smo i izmene koje je nametnulo „novo normalno“ kada je reč o kovid histeriji. Dobili smo socijalno poludistanciranu ceremoniju s malenim a brižljivo odabranim društvancem, koje je glumilo opuštenost na bini i ispred nje i dičilo se društvenom odgovornošću u sprečavanju zaraze među prisutnima, ali je ponos bio mnogo prisutniji zbog demonstracije uspešnog rasno i rodno profilisanog aktivističkog rada organizatora (na čelu producenata i autora ovogodišnje manifestacije bio je slavni režiser i producent Stiven Soderberg). Nije bilo glavnog voditelja (kao ni prethodne dve godine), pa ni nameštenog jeftinog bockanja navodnim uvredljivim opaskama (da se neko ne uvredi u vreme tako ozbiljno kao što je ovo), a i mesta dešavanja su se umnožila i izmestila po vrlo bizarnim delovima El Eja. Taština, ljigavost, licemerje, izveštačenost, do očaja predvidljiva, glupava i prazna politička korektnost u ophođenjima, najavama, komentarima, aktivistički rečnik kojim bi bili ponosni svi „crveni“ diktatori ovog sveta kojih se zapad tako gnušao. Ali kada se uvode demokratija, ravnopravnost, širina i dužina društvene jednakosti, pravde i sveopšte ljubavi, onda mogu da se primene i diktatorske prisile. Sudeći po, recimo, brutalno rasističkoj retorici filma „Juda i Crni Mesija“, u kome možete čuti „crni gnev“ i podsticanje na oružanu revoluciju „ugnjetenih crnih Amerikanaca“ (uz gromoglasni i „iskreni“ aplauz podrške svih prisutnih u sali kada je emitovan insert s vatrenim govorom rasne mržnje glavnog, crnoputog, junaka filma). Da je takav film snimljen s belcima koji izgovaraju ove reči, verovatno bi autori završili u zatvoru, ako ne i nešto gore. Ovako, bio je u konkurenciji za Oskare. Sve s ponosom „belog Holivuda“ koji je „navijao“ za ovaj film i njegove „slobodoumne“ poruke.

Ispunjeni diktati novog normalnog

Ali, avaj, opet su pobedili belci. Ili skoro. Jeste trijumfalna „Zemlja nomada“, koja je proglašena za najbolji film, priča o belom otpadu Amerike, ljudima s dna društvene lestvice koji su prinuđeni na bedni nomadski život, „bela priča“, ali je autorsko delo Kineskinje (Kloi Žao) koja je još dobila Oskara i za najbolju režiju, i tako postala druga žena u istoriji ove nagrade kojoj je to uspelo. Tako ne samo da će ovaj film biti potpuno u duhu novih komandi u prevaspitavanju Akademije već je, eto, iako „belom pričom“, ispunio i rasne i rodne diktate novog normalnog. Jedino je štrčao Oskar za glavne uloge. I dok je nekako progutan onaj za najbolju žensku ulogu (Franses Makdormand za „Zemlju nomada“), to što je čuveni ostrvski veteran Entoni Hopkins, za svoju maestralnu ulogu u teškoj drami „Otac“, „oteo“ već sigurno viđenog posthumnog Oskara za Čedvika Bouzmena, pokojnog crnoputog protagonistu filma „Zadnjica Ma Rejni“, smatra se velikim gafom Akademije. Zna se i od koga. Ta „nepravda“ je prokomentarisana kao „najveće uznemirenje“ (čitaj nepravda) ovogodišnje dodele Oskara. Da su se stvari drastično izmenile i to ne samo zbog pandemije i zbog nje sasvim drugačije distribucije filmova, dokazao je istorijski trijumf „Netfliksa“, koji je kao striming kompanija pobedio sve holivudske filmske studije – njegovi filmovi osvojili su sedam Oskara, dva više od studija „Dizni“.
I, na kraju, zanimljivo je da nikome ne pada na pamet da farbanje vrata drugom bojom ne čini ništa da se ta vrata promene. Da budu veća, prohodnija ili lepša. Ona su samo druge boje. Jednako su ružna kao što su bila i ranije. To što će se jedan rasizam zameniti drugim ne menja ništa u društvu (svetu), koje je upravo tim činom produbilo rovove rasne podele koji su iskopani odavno i koji na ovaj način neće i ne mogu biti zatrpani. Jedan će rasizam hraniti drugi, jedan otpor izazivati drugi, jedno osećanje nepravde stvaraće drugo. Akcija i reakcija. Društveni sklad, socijalna pravda, ravnopravnost, makar i bar površno poštovanje onih koji su različiti, ne uvodi se na silu. To što će se od 2025. godine brojati koliko je od koje rase ili pripadnosti ovom ili onom haštag pokretu prisutno među nominovanim i nagrađenim – neće izmeniti podeljenost u društvu. Ta podeljenost će biti još veća upravo zbog te „procentualne ravnopravnosti“, a što se u antikomunističkom narativu, kao jedno od najomiljenijih gađenja tog sistema, u najpogrdnijem smislu nazivalo uravnilovkom. Samo će štetiti filmu. Ako je ikome do njega i njegove istinske umetničke vrednosti još stalo.