Оскари 2021 – Историја се пише црним словима

Пре, током, и после овогодишње, једва остварене, церемоније доделе Оскара обећано је да ће његова будућност, као и наша, бити обојена разним бојама, и да ће као примарни принцип вредновања бити уведена „процентуална равноправност“ (у свакој боји равнотежна заступљеност), а не вредновање по нечему тако небитном – уметничком искораку и доприносу

Новија историја доделе и даље најчувеније филмске награде на свету, Оскара, тј. признања Америчке академије за филмску уметност и науку, може да се подели на два сегмента. На такорећи два петогодишња плана. Први, који је управо истекао, јесте можда, врло условно можда, делом био и нека врста изнуђене, али и спонтане процедуре трансформације свега што је чинило ову награду. И испред камера и иза сцене и у, најпре, бирању номинованих и њиховом потоњем награђивању. У протеклих пет година „напредак“ око Оскара је напредовао историјским корацима од милион миља. Па и више. А на понос, радост и, опет, понос свих који су окупљени око ове манифестације, која, тако, више није бела као што је донедавно нападана да јесте. Или, експлицитније, није више расистички бела. Сада је постала расистички црна. Али то је у реду. То се налази(ло) и у првом и још више је у наредном петогодишњем плану. А све је почело револтом „црног Холивуда“ баш пре пет година, када су се нашли погођеним што међу номинованима није било ниједног прикладно обојеног. И покренули су, како се то ради када се намећу нове вредности, „вирални покрет“, онај најделотворнији, с хаштагом (тарабом) испред активистичког слогана: #OscarsSoWhite (Оскар је тако бео). Наравно, убрзо је, као и сваки хаштаг покрет, и овај црни постао лавина која је дословно зацрнила Холивуд, Академију, Оскаре и сва друга вредновања у тамошњем (а и осталом западном) забавном бизнису. Оскари и све друго ако и јесу били бели, сада више нису. Укључене су и остале боје. Бело није покренуло свој хаштаг покрет. Ко би се усудио.

Расна трансформација

Нису, наравно, сви још задовољни овом расном трансформацијом. Има ту још места за поправни. Али ће наредна петољетка избрусити тек формиран дијамант расне нирване који се полако помаља на хоризонту дојучерашње вишедеценијске „беле неправде“. Јер, до 2025. године, Академија се заветовала (да, баш је употребљена та реч!) да ће бити обављене све нужне промене, едукације и испирања мозгова на свим неопходним местима, па ће од те године филмови који ће бити узимани у обзир за номиновање и потом награђивање морати да испуне четири „стандарда разноликости“: у њима ће равноправно морати да буду заступљени аутори, приче, техничко особље, делови екипа с обе стране камере у којима су жене, расне и етничке групе, сви могући припадници хомосексуалних група, као и особе с разним формама хендикепа. Дакле, коминтерна је задала наредбе. Примећујете да се не помиње оно због чега је једино ваљда и устоличено ово некада цењено признање. Не помиње се квалитет филмова. Уметност. Рад на филму који помера границе уметности. Не, сада и, како рекоше, „убудуће заувек“ биће далеко важније које сте расе, пола, сексуалне изопачености или неке врсте хендикепираности. Побеђиваће, наравно, комбинације ових врлина неопходних за пријем међу одабране за награде. Тек онда, можда, биће узет у обзир и уметнички елемент.
Ове године, која је већ скоро испунила горепоменуте захтеве (драстично је, рецимо, промењен састав Академије, погађате, једино мерило је била боја коже, па су сада тамнопути гласачи далеко бројнији), имали смо и измене које је наметнуло „ново нормално“ када је реч о ковид хистерији. Добили смо социјално полудистанцирану церемонију с маленим а брижљиво одабраним друштванцем, које је глумило опуштеност на бини и испред ње и дичило се друштвеном одговорношћу у спречавању заразе међу присутнима, али је понос био много присутнији због демонстрације успешног расно и родно профилисаног активистичког рада организатора (на челу продуцената и аутора овогодишње манифестације био је славни режисер и продуцент Стивен Содерберг). Није било главног водитеља (као ни претходне две године), па ни намештеног јефтиног боцкања наводним увредљивим опаскама (да се неко не увреди у време тако озбиљно као што је ово), а и места дешавања су се умножила и изместила по врло бизарним деловима Ел Еја. Таштина, љигавост, лицемерје, извештаченост, до очаја предвидљива, глупава и празна политичка коректност у опхођењима, најавама, коментарима, активистички речник којим би били поносни сви „црвени“ диктатори овог света којих се запад тако гнушао. Али када се уводе демократија, равноправност, ширина и дужина друштвене једнакости, правде и свеопште љубави, онда могу да се примене и диктаторске присиле. Судећи по, рецимо, брутално расистичкој реторици филма „Јуда и Црни Месија“, у коме можете чути „црни гнев“ и подстицање на оружану револуцију „угњетених црних Американаца“ (уз громогласни и „искрени“ аплауз подршке свих присутних у сали када је емитован инсерт с ватреним говором расне мржње главног, црнопутог, јунака филма). Да је такав филм снимљен с белцима који изговарају ове речи, вероватно би аутори завршили у затвору, ако не и нешто горе. Овако, био је у конкуренцији за Оскаре. Све с поносом „белог Холивуда“ који је „навијао“ за овај филм и његове „слободоумне“ поруке.

Испуњени диктати новог нормалног

Али, авај, опет су победили белци. Или скоро. Јесте тријумфална „Земља номада“, која је проглашена за најбољи филм, прича о белом отпаду Америке, људима с дна друштвене лествице који су принуђени на бедни номадски живот, „бела прича“, али је ауторско дело Кинескиње (Клои Жао) која је још добила Оскара и за најбољу режију, и тако постала друга жена у историји ове награде којој је то успело. Тако не само да ће овај филм бити потпуно у духу нових команди у преваспитавању Академије већ је, ето, иако „белом причом“, испунио и расне и родне диктате новог нормалног. Једино је штрчао Оскар за главне улоге. И док је некако прогутан онај за најбољу женску улогу (Франсес Макдорманд за „Земљу номада“), то што је чувени острвски ветеран Ентони Хопкинс, за своју маестралну улогу у тешкој драми „Отац“, „отео“ већ сигурно виђеног постхумног Оскара за Чедвика Боузмена, покојног црнопутог протагонисту филма „Задњица Ма Рејни“, сматра се великим гафом Академије. Зна се и од кога. Та „неправда“ је прокоментарисана као „највеће узнемирење“ (читај неправда) овогодишње доделе Оскара. Да су се ствари драстично измениле и то не само због пандемије и због ње сасвим другачије дистрибуције филмова, доказао је историјски тријумф „Нетфликса“, који је као стриминг компанија победио све холивудске филмске студије – његови филмови освојили су седам Оскара, два више од студија „Дизни“.
И, на крају, занимљиво је да никоме не пада на памет да фарбање врата другом бојом не чини ништа да се та врата промене. Да буду већа, проходнија или лепша. Она су само друге боје. Једнако су ружна као што су била и раније. То што ће се један расизам заменити другим не мења ништа у друштву (свету), које је управо тим чином продубило ровове расне поделе који су ископани одавно и који на овај начин неће и не могу бити затрпани. Један ће расизам хранити други, један отпор изазивати други, једно осећање неправде ствараће друго. Акција и реакција. Друштвени склад, социјална правда, равноправност, макар и бар површно поштовање оних који су различити, не уводи се на силу. То што ће се од 2025. године бројати колико је од које расе или припадности овом или оном хаштаг покрету присутно међу номинованим и награђеним – неће изменити подељеност у друштву. Та подељеност ће бити још већа управо због те „процентуалне равноправности“, а што се у антикомунистичком наративу, као једно од најомиљенијих гађења тог система, у најпогрднијем смислу називало уравниловком. Само ће штетити филму. Ако је икоме до њега и његове истинске уметничке вредности још стало.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *