NA BLISKOM ISTOKU NIŠTA NOVO

Misteriozna eksplozija potresla je iransko najmodernije nuklearno postrojenje locirano 250 km južno od Teherana, u gradu Natanz, izazvavši havariju na spiritus movens-u nuklearnog programa Irana. Eksplozija se dogodila baš u trenucima najavljenog nastavka pregovora u Beču, koji treba da reafirmišu nuklearni sporazum potpisan između Irana i šest vodećih svetskih nuklearnih sila 2015. godine

Ako se u vezi s iranskim nuklearnim programom i institutima zaduženim za njegov razvoj dogodi nešto misteriozno, fokus pažnje neizbežno pada na jedan drugi institut – Institut za obaveštajne i specijalne zadatke, poznatiji pod imenom Mosad.

HAVARIJA U NATANZU Eksplozija u Natanzu dogodila se jedva nedelju dana nakon što su Sjedinjene Američke Države i Iran, u svojoj prvoj značajnoj diplomatskoj akciji u Bajdenovoj eri, učestvovali u novim pregovorima u Beču čiji je cilj bio oživljavanje nuklearnog sporazuma koji je jednostrano napustio Tramp, nazvavši ga „najgorom stvari“ i darivanjem Irana. S druge strane, eksplozija dolazi samo dan nakon što je iranski predsednik Hasan Ruhani na događaju upriličenom povodom Nacionalnog nuklearnog dana, posvećenog prikazu razvoja nuklearnog programa Irana, ceremonijalno otvorio nove centrifuge, koje skraćuju vreme potrebno za obogaćivanje uranijuma.
Na taj način iranska nuklearna ideja doživela je ozbiljan udarac. Hiljade mašina koje se koriste za prečišćavanje nuklearnog materijala uništene su ili oštećene u onome što je po svemu sudeći bio još jedan u nizu napada na pomenuto postrojenje u proteklih nekoliko godina. Sam napad, odnosno havarija dogodila se u objektu koji se nalazi na dubini od 50 metara ispod zemlje i to u delu koji služi za obezbeđivanje samostalnog napajanja strujom celokupnog nuklearnog postrojenja. Malek Šariati Niasar, iranski poslanik, koji je ujedno i portparol parlamentarnog odbora za energetiku, na tviteru je objavio da je prekid snabdevanja strujom bio „vrlo sumnjiv“ i ukazao na mogućnost „sabotaže i infiltracije“.
Ubrzo je postalo jasno da je onesposobljavanjem internog distributivnog energetskog sistema čitav kompleks centrifuga za obogaćivanje uranijuma izbačen iz upotrebe. Rečima Alireza Zakanija, šefa Istraživačkog centra iranskog parlamenta, ovaj „incident eliminisao je sposobnost Irana da do kraja sprovede proces obogaćivanja uranijuma“. Ali Akbar Salehi, šef iranske Organizacije za atomsku energiju, opisao je nestanak struje u Natanzu kao akt „nuklearnog terorizma“ i rekao da se međunarodna zajednica mora suprotstaviti pretnji. Dodao je i kako „akcija na lokalitetu za obogaćivanje uranijuma pokazuje poraz onih koji se protive nuklearnom i političkom razvoju Irana i značajnim uspesima iranske nuklearne industrije“.

[restrict]

BUDUĆNOST IRANSKOG NUKLEARNOG PROGRAMA I pored toga Iran je već najavio da će pogođene centrifuge koje se koriste za odvajanje atoma uranijuma na lakši U-235 od težeg U-238 ubrzo zameniti naprednijim, kao i da će povećati kvalitet obogaćenja sa 20% na 60% čistoće. Podsetimo, mirovni sporazum potpisan u Beču 2015. godine garantovao je pravo Iranu da može obogaćivati uranijum do 3-4% i da ga kao takvog može koristiti u naučne i medicinske svrhe, uz redovnu kontrolu međunarodnih nuklearnih inspektora. U tom kontekstu važno je znati da je za stvaranje bombe zasnovane na nuklearnoj fisiji potrebna čistina uranijuma od preko 90%, ali da je u tehnološkom smislu znatno više vremena i resursa potrebno kako bi se dostigao prag od 20%, nego što je potrebno za preostalih 70%. Ukratko, kada se pređe prag od 20% obogaćenosti, atomska bomba je na dohvatu ruke.
U svakom slučaju, ostaje neizvesno kako će i da li će Iran biti u mogućnosti da se brzo oporavi od ovakvog udarca imajući u vidu da neke procene govore da će nuklearno postrojenje Natanz biti onemogućeno da radi u narednih devet meseci, što će predstavljati još jedno usporavanje i odlaganje kompletiranja projekta stvaranja nuklearnog oružja i samim tim novu pobedu onih koji se toj ideji protive. A upravo među njima krije se najverovatnije i odgovor ko je najzaslužniji za havariju u Natanzu i još jednu ranu u iranskom nuklearnom programu.

MOSADOVA VIŠEDECENIJSKA IGRA „Dvanaestog novembra 2011. godine izuzetno snažna eksplozija uništila je tajnu raketnu bazu u blizini Teherana; ubijeno je sedamnaest pripadnika Revolucionarne garde, a desetine raketa su pretvorene u gomilu sagorelog gvožđa. U eksploziji je poginuo i general Hasan Tehrani Mogadam, ’otac’ balističkih projektila dugog dometa – ’Šahab’ i čovek koji je bio zadužen za iranski raketni program.“ Ovako počinje knjiga „Mosad – najveće misije izraelske tajne službe“ Majkla Bar-Zohara i Nisima Mišala, bivših operativaca jedne od najmoćnijih obaveštajnih službi na svetu. U njoj su do detalja opisane neke od najvećih i najznačajnijih tajnih operacija koje je „Institut“ preduzimao u cilju zaštite državnih interesa Izraela, od vrbovanja Ota Skorcenija, rešavanja talačke krize na aerodromu „Entebe“ u Ugandi, likvidacije mnogobrojnih lidera Hezbolaha, preko hapšenja Adolfa Ajhmana, pa do operacije „Mojsije“ i evakuacije etiopskih Jevreja. Međutim, simptomatično je da knjiga počinje i završava se poglavljima koja obrađuju Iran i njegov nuklearni program.
Istorija izraelsko-iranskih odnosa, međutim, nije oduvek bila ovakva. Kao najveća greška Mosada i izraelskih strateških planera često se navodi činjenica da Izrael nije uspeo da raskrinka iranski tajni nuklearni program dok je bio u začetku. Kada je iranski šah Reza Pahlavi započeo izgradnju dva nuklearna reaktora, to nije izazvalo nikakvu uzbunu u Izraelu. Naprotiv, imajući u vidu da su u tom periodu Izrael i Iran bili bliski saveznici, Izrael je čak snabdevao Iran vojnom opremom. Jednom prilikom, na sastanku čija je tema bila isporuka izraelskih balističkih raketa zemlja-zemlja, tadašnji izraelski direktor ministarstva odbrane, dr Pinhas Zusman u želji da impresionira svoje iranske kolege napomenuo je da te rakete mogu da se prerade kako bi nosile nuklearne bojeve glave. Situacija se, međutim, ubrzo korenito menja nakon Iranske revolucije i naročito nakon Iransko-iračkog rata, kada rukovodstvo u Iranu menja spoljnopolitički kurs zemlje i od bliskog izraelskog saveznika postaje njegov arhineprijatelj, i kada čvrsto odlučuje da revitalizuje svoj nuklearni program. Homeinijev naslednik Ali Kamnei, poučen iskustvima iračke upotrebe nekonvencionalnog oružja, ukinuo je do tada važeću dogmu da je nuklearno oružje „haram“, tj. da je po muslimanskim verskim pravilima zabranjeno, i naložio „iranskoj pameti“ da razvije nove vrste oružja – hemijsko, biološko i nuklearno.
Od tog trenutka počinje niz operacija usmerenih na usporavanje, otežavanje, sabotažu i u konačnici uništenje iranskog nuklearnog programa. Otprilike 20 godina bilo je potrebno Izraelu da pribavi sve relevantne podatke o licima zaduženim za realizaciju iranskog sna o nuklearnom oružju, kao i o lokalitetima na kojima se nalazi neophodna infrastruktura. A onda 2006. godine kreće serija avionskih nesreća pod nerazjašnjenim okolnostima u kojima su živote gubili visokopozicionirani predstavnici iranske Republikanske garde umešani u razvoj nuklearnog oružja. Kako je iranski ministar odbrane tada izjavio: „Informacije obaveštajnih službi govore da su za avionske nesreće odgovorni američki, britanski i izraelski agenti.“
Iste godine, isto u Natanzu, isto prilikom velike proslave povodom puštanja u rad nove kaskade centrifuga, ogromnu podzemnu prostoriju potresla je eksplozija. Uzrok – u postrojenje su ugrađeni neispravni delovi. Stvar je u bila u tome što su Iranci nabavljali delove od kompanija kojima su faktički upravljali izraelski agenti. U godinama nakon ovih događaja redom su nestajali najvažniji rukovodioci nuklearnog programa, kao uvertira u do sada najveću operaciju sabotiranja iranske nuklearne infrastrukture, operaciju „Olimpijske igre“.
Krešendo je usledio 2010. godine, kada je hiljade kompjutera koji su upravljali tehnološkim procesom obogaćivanja uranijima, odnosno regulisanjem brzina centrifuga u Natanzu, promenilo parametre rada centrifuga, čineći njihov proizvod neupotrebljivim. Ubrzo se ispostavilo da je uzrok tome bio perfidni kompjuterski virus „Staksnet“, ubačen u zatvoren sistem kakav je Natanz pomoću običnog USB-a, uništavajući tako skoro polovinu iranskih centrifuga.

GEOPOLITIKA NUKLEARNOG BLISKOG ISTOKA Najsvežiji događaji, poput prošlogodišnjeg „misterioznog“ požara takođe u Natanzu ili ubistva Mosena Fahrizadea, vodećeg iranskog nuklearnog naučnika, ubijenog oružjem velikog kalibra na daljinsko upravljanje, dokaz su da se tihi rat Irana i Izraela odvija nesmanjenom žestinom, ali ne samo s Iranom već i s delom islamskog sveta koji iskazuje želju da se uvrsti u „nuklearni klub“. Još od operacije „Vavilon“, kada su 1981. izraelski borbeni avioni bombardovali iračku nuklearnu centralu „Ozirak“, postalo je jasno da Izrael ima očiglednu nameru da ne dozvoli nijednoj muslimanskoj zemlji u okruženju razvoj nuklearnih potencijala, bez obzira da li se radi o mirnodopskim ili vojnim svrhama. S tim u vezi vredno je navesti još jedan primer. Kada su mediji tokom „vrele“ faze sirijskog građanskog rata izveštavali da se grad Deir Ez Zor nalazi u potpunom okruženju islamista, previđali su značajan podatak zbog čega ga sirijske snage tako grčevito brane. Reč je o lokaciji na kojoj se nalazio sirijski nuklearni reaktor, oštećen 2007. godine u vazdušnoj operaciji izraelskih snaga pod nazivom „Izvan kutije“.
Dakle, poslednja havarija u Natanzu, ali i hronologija događaja povezana s nuklearnim ambicijama suseda, pokazuje da je Izrael permanentno, i nezavisno od toga koja politička opcija ima većinu u Knesetu, sprovodio hirurški precizne operacije osiguravajući „čisto nuklearno nebo“, u prostoru između Nila i Eufrata, pri tome paralelno razvijajući sopstvene nuklearne kapacitete u centru Dimona. S kakvom idejom, jasan odgovor daje završetak gorepomenute knjige i citat iz Talmuda: „Ako neko dolazi da te ubije – ustani u svoju odbranu i ubij ti njega prvi.“

[/restrict]