Kako sačuvati demokratiju od demokratije

Film „Mauritanac“

Priča o navodno nevino procesuiranom Mauritancu u američkom zatvoru za teroriste u Gvantamu, prikazana u trenutno širom sveta aktuelnom filmu „Mauritanac“, za neke je dokaz uzorne zapadne političke korektnosti, a za druge njeno licemerje za koje u tekućem veoma agresivnom verskom ratu koji islam vodi protiv tog praznim principima opterećenog Zapada ne sme da bude mesta

Otkako se pojavio u bioskopima u ograničenom obimu distribucije i potom se pominjao kao jedan od glavnih kandidata za Zlatni globus i Baftu, američki film „Mauritanac“ postao je, sudeći po komentarima na društvenim mrežama i platformama za preuzimanje i ocenjivanje filmova, jedan od najkontroverznijih koji su trenutno na raspolaganju publici. S obzirom na to da je reč o temi koja se najpre tiče tzv. zapadne borbe s islamskim terorizmom, razumljivo je da je najviše komentara stiglo iz zapadnih izvora. Ovaj film se bavi vrlo politički najpre izazovnom, ali istovremeno često na isti narativni i svaki drugi način rabljenom temom i to ne samo u igranom ogranku već mnogo više u dokumentarnom. „Mauritanac“ je još jedan doprinos dušebrižnoj „drugoj Americi“ koja se, kao i naša „druga Srbija“, a imajući kao glavni alat izuzetno moćnu potporu u holivudskom establišmentu, diči svojom liberalnom širinom i političkom zrelošću, odnosno pravosudnim sistemom koji odgovara najvišim demokratskim standardima i idealima. Pa i hrišćanskim. Čak i onda kada je upravo pripadanje hrišćanstvu motiv za najbrutalniji napad. Zapravo rat. Za ubijanje. Međutim, nekoliko hiljada žrtava čuvenog napada na Ameriku 11. septembra 2001. godine i rata koji je ona potom povela protiv islamskih terorista „ma gde oni bili“, a koji je tokom vremena (i dalje taj rat nesmanjenom žestinom traje) proizveo još ko zna koliko žrtava, uopšte nisu bili prepreka da se dično liberalni Holivud, sve u pratnji tzv. nezavisne filmske produkcije, okrene protiv svojih ratnika, njihovih vojskovođa, političara, pa i predsednika.

PREMA DOKUMENTARNOM MATERIJALU „Mauritanac“ je nastao po, kaže se, istinitoj priči o liku iz naslova, izvesnom Mauritancu Mohamedu Uldu Slahiju, koji je odmah posle pomenutog napada terorista na Sjedinjene Države uhapšen od strane američkih trupa, i odveden u tada već ustanovljeni u kasnijim godinama ozloglašeni zatvor za teroriste u američkoj pomorskoj bazi u Gvantanamu na Kubi. Film je navodno snimljen po štivu dotičnog junaka priče – posle skoro deceniju i po tamnovanja i niza suđenja objavio je knjigu „Dnevnici iz Gvantanama“. Kad se, inače, pomene ovaj zatvor, oni koje on zanima verovatno najpre pomisle na poludokumentarac britanskog sineaste Majkla Vinterbotoma „Put za Gvanatanamo“, koji je pre deceniju i po prvi put ozbiljno i otvoreno skrenuo pažnju svetske javnosti na „problem Gvantanamo“. Skoro ista priča tog filma je i u „Mauritancu“, samo što sada umesto trojice „nevinih“ koji su završili iza njegovih rešetaka – imamo jednog. Pomenutog iz naslova. Njegova nevinost nijednog momenta nije dovođena u pitanje, pa priča deluje kao pamflet salonskih liberala koji su se neverovatno potresli zbog sudbine čoveka koji je prilikom hapšenja panično brisao sve kontakte iz svog telefona, odgovarao je na pozive koji su stizali s telefona Bin Ladena, a u svom je stanu davao utočiše „dobrim muslimanima“ za koje se ispostavilo da su Alkaidini pripadnici! Sve je to pomenuto u početku filma i preko tih se podataka prešlo kao da su potpuno nevažni, te se do kraja govorilo samo o njegovom strašnom iskustvu u tom zatvoru, teškim mučenjima kojima je bio podvrgavan ne bi li mu se na kraju iznudilo priznanje. Prilično je dugo njegova sudbina bila na ivici smrtne kazne, ali je posle gotovo 15 godina ipak oslobođen iako, kao i junaci pomenutog Vinterbotomovog filma, nikada nije zvanično optužen ni za jedno krivično delo.
Mnoštvo je filmova snimljeno u kojima je liberalni Holivud napadao zatvor u Gvantanamu. Najviše dokumentarnih. I svi su oni bili tendenciozni, jednostrani, bezumno „slobodoumni“ i agresivno osuđujući o pitanju američkih vlasti koje su ga osnovale i tokom dvodecenijskog postojanja kroz njega „provukle“ više stotina terorista pohvatanih širom sveta. Međutim, kritičari političkog i vojnog američkog establišmenta koji stoji iza gvantanamskog zatvora i brutalnih metoda isleđivanja u njemu ignorišu to da je njihova Amerika, njihova ponosna perjanica demokratije i savršene države u svakom smislu odavno u ratu protiv terorističkog islamizovanja Zapada. U taj su rat uvučeni brutalnim nasiljem i bez salonskih rasprava o ljudskim pravima. I taj rat se i dalje nesmanjenom žestinom vodi svuda, pa i na njihovoj teritoriji. U tom kontekstu napad na borbu protiv terorista – koja je bila i još uvek je jedino moguća upravo uz pomoć istražnih metoda koje su kao najveću sramotu i nešto najstrašnije što se da zamisliti osudili u „Mauritancu“ – jeste gotovo sumanut, svakako besmislen i veoma opasan.

JEFTINA SAMOUBILAČKA RETORIKA Licemerje salonskih boraca za ljudska prava ide tako daleko da otvaranje Pandorine kutije u vidu obelodanjivanja metoda istraga u Gvantanamu i dokazivanja da američka vlast nema pravno-političke osnove da organizuje takav zatvor, a kamoli da primenjuje brutalna isleđivanja u njemu, smatraju vrhunskim uspehom demokratskih načela koja, eto, borbeno, pravično i hrabro zastupaju. Autori ovog snishodljivog i na tipičan holivudski način ljigavog, površnog i stereotipnog filma zapravo urušavaju tu svoju demokratiju i slobodu na kojoj tako srčano insistiraju. Napadom na one koji je, pa makar to činili zatvarajući i isleđujući primitivne i krvoločne islamske teroriste, jedino zapravo i štite, oni u suštini predaju taj svoj slobodoumni i svim divnim principima bogati napredni svet u ruke zaostalih njegovih neprijatelja kojima je jedini cilj da ga unište i celo čovečanstvo pretvore u Džamahiriju. U tako nametnutom verskom ratu upravo protiv demokratije i sloboda kojima se ponosi zapadni svet, borba u rukavicama uz poštovanje principa i prava nije moguća. I to će Zapad naučiti na najteži način. Postojanje gvantanamskog zatvora je nužno zlo. Svakako stoji dilema da li se zlom može pobediti zlo, pa čak i da li treba takvim načinom pružati otpor zlu. S takvom dilemom holivudski liberali snimili su na hiljade filmova u prethodnim decenijama. Zapravo, za njih i nije bilo dileme. Teorijski takva borba nije moguća. Ali niko od njih nikada nije odgovorio kao izgleda ta fina borba u rukavicama, koja bi u praksi bila efikasna i prihvatljiva. Možda da teroriste lepo i nežno zamole da sve priznaju? U godinama kada su glavni loši momci u američkim filmovima, a i u medijima, islamski teroristi, politički korektan film kao što je „Mauritanac“ deluje licemerno i apsurdno. Doduše, ova dva epiteta su odavno obavezni sastojak većine filmova i serija koji dolaze iz „zemlje najslobodnijih i najnaprednijih“. A kada pogledate ovakav film s jeftinom i samoubilačkom retorikom salonskih liberala, pomislićete s pravom da je danas postao daleko veći problem kako sačuvati demokratiju od demokratije nego kako je uspešno spasti od terorista.