Како сачувати демократију од демократије

Филм „Мауританац“

Прича о наводно невино процесуираном Мауританцу у америчком затвору за терористе у Гвантаму, приказана у тренутно широм света актуелном филму „Мауританац“, за неке је доказ узорне западне политичке коректности, а за друге њено лицемерје за које у текућем веома агресивном верском рату који ислам води против тог празним принципима оптерећеног Запада не сме да буде места

Oткако се појавио у биоскопима у ограниченом обиму дистрибуције и потом се помињао као један од главних кандидата за Златни глобус и Бафту, амерички филм „Мауританац“ постао је, судећи по коментарима на друштвеним мрежама и платформама за преузимање и оцењивање филмова, један од најконтроверзнијих који су тренутно на располагању публици. С обзиром на то да је реч о теми која се најпре тиче тзв. западне борбе с исламским тероризмом, разумљиво је да је највише коментара стигло из западних извора. Овај филм се бави врло политички најпре изазовном, али истовремено често на исти наративни и сваки други начин рабљеном темом и то не само у играном огранку већ много више у документарном. „Мауританац“ је још један допринос душебрижној „другој Америци“ која се, као и наша „друга Србија“, а имајући као главни алат изузетно моћну потпору у холивудском естаблишменту, дичи својом либералном ширином и политичком зрелошћу, односно правосудним системом који одговара највишим демократским стандардима и идеалима. Па и хришћанским. Чак и онда када је управо припадање хришћанству мотив за најбруталнији напад. Заправо рат. За убијање. Међутим, неколико хиљада жртава чувеног напада на Америку 11. септембра 2001. године и рата који је она потом повела против исламских терориста „ма где они били“, а који је током времена (и даље тај рат несмањеном жестином траје) произвео још ко зна колико жртава, уопште нису били препрека да се дично либерални Холивуд, све у пратњи тзв. независне филмске продукције, окрене против својих ратника, њихових војсковођа, политичара, па и председника.

ПРЕМА ДОКУМЕНТАРНОМ МАТЕРИЈАЛУ „Мауританац“ је настао по, каже се, истинитој причи о лику из наслова, извесном Мауританцу Мохамeду Улду Слахију, који је одмах после поменутог напада терориста на Сједињене Државе ухапшен од стране америчких трупа, и одведен у тада већ установљени у каснијим годинама озлоглашени затвор за терористе у америчкој поморској бази у Гвантанаму на Куби. Филм је наводно снимљен по штиву дотичног јунака приче – после скоро деценију и по тамновања и низа суђења објавио је књигу „Дневници из Гвантанама“. Кад се, иначе, помене овај затвор, они које он занима вероватно најпре помисле на полудокументарац британског синеасте Мајкла Винтерботома „Пут за Гванатанамо“, који је пре деценију и по први пут озбиљно и отворено скренуо пажњу светске јавности на „проблем Гвантанамо“. Скоро иста прича тог филма је и у „Мауританцу“, само што сада уместо тројице „невиних“ који су завршили иза његових решетака – имамо једног. Поменутог из наслова. Његова невиност ниједног момента није довођена у питање, па прича делује као памфлет салонских либерала који су се невероватно потресли због судбине човека који је приликом хапшења панично брисао све контакте из свог телефона, одговарао је на позиве који су стизали с телефона Бин Ладена, а у свом је стану давао уточише „добрим муслиманима“ за које се испоставило да су Алкаидини припадници! Све је то поменуто у почетку филма и преко тих се података прешло као да су потпуно неважни, те се до краја говорило само о његовом страшном искуству у том затвору, тешким мучењима којима је био подвргаван не би ли му се на крају изнудило признање. Прилично је дуго његова судбина била на ивици смртне казне, али је после готово 15 година ипак ослобођен иако, као и јунаци поменутог Винтерботомовог филма, никада није званично оптужен ни за једно кривично дело.
Мноштво је филмова снимљено у којима је либерални Холивуд нападао затвор у Гвантанаму. Највише документарних. И сви су они били тенденциозни, једнострани, безумно „слободоумни“ и агресивно осуђујући о питању америчких власти које су га основале и током дводеценијског постојања кроз њега „провукле“ више стотина терориста похватаних широм света. Међутим, критичари политичког и војног америчког естаблишмента који стоји иза гвантанамског затвора и бруталних метода ислеђивања у њему игноришу то да је њихова Америка, њихова поносна перјаница демократије и савршене државе у сваком смислу одавно у рату против терористичког исламизовања Запада. У тај су рат увучени бруталним насиљем и без салонских расправа о људским правима. И тај рат се и даље несмањеном жестином води свуда, па и на њиховој територији. У том контексту напад на борбу против терориста – која је била и још увек је једино могућа управо уз помоћ истражних метода које су као највећу срамоту и нешто најстрашније што се да замислити осудили у „Мауританцу“ – јесте готово суманут, свакако бесмислен и веома опасан.

ЈЕФТИНА САМОУБИЛАЧКА РЕТОРИКА Лицемерје салонских бораца за људска права иде тако далеко да отварање Пандорине кутије у виду обелодањивања метода истрага у Гвантанаму и доказивања да америчка власт нема правно-политичке основе да организује такав затвор, а камоли да примењује брутална ислеђивања у њему, сматрају врхунским успехом демократских начела која, ето, борбено, правично и храбро заступају. Аутори овог снисходљивог и на типичан холивудски начин љигавог, површног и стереотипног филма заправо урушавају ту своју демократију и слободу на којој тако срчано инсистирају. Нападом на оне који је, па макар то чинили затварајући и ислеђујући примитивне и крволочне исламске терористе, једино заправо и штите, они у суштини предају тај свој слободоумни и свим дивним принципима богати напредни свет у руке заосталих његових непријатеља којима је једини циљ да га униште и цело човечанство претворе у Џамахирију. У тако наметнутом верском рату управо против демократије и слобода којима се поноси западни свет, борба у рукавицама уз поштовање принципа и права није могућа. И то ће Запад научити на најтежи начин. Постојање гвантанамског затвора је нужно зло. Свакако стоји дилема да ли се злом може победити зло, па чак и да ли треба таквим начином пружати отпор злу. С таквом дилемом холивудски либерали снимили су на хиљаде филмова у претходним деценијама. Заправо, за њих и није било дилеме. Теоријски таква борба није могућа. Али нико од њих никада није одговорио као изгледа та фина борба у рукавицама, која би у пракси била ефикасна и прихватљива. Можда да терористе лепо и нежно замоле да све признају? У годинама када су главни лоши момци у америчким филмовима, а и у медијима, исламски терористи, политички коректан филм као што је „Мауританац“ делује лицемерно и апсурдно. Додуше, ова два епитета су одавно обавезни састојак већине филмова и серија који долазе из „земље најслободнијих и најнапреднијих“. А када погледате овакав филм с јефтином и самоубилачком реториком салонских либерала, помислићете с правом да је данас постао далеко већи проблем како сачувати демократију од демократије него како је успешно спасти од терориста.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *