Кадија у британском парламенту

Последњих месеци пратимо теме везане за слободу говора, цензуру и културу поништавања. Видели смо да су Фејсбук, Твитер и главни медији Америке и Британије поништили Трампа. Сада поништавају свакога ко се критички осврне на политички коректне расне и родне ставове или мере у вези с вирусом корона и вакцинама. При томе је сасвим небитно да ли су дотични критичари у праву или не, битно је да им се ускраћује право на коментар, а нама право на информисану, утемељену расправу. Зашто народ који је растао на традицијама плурализма и чија култура и друштво, па и поимање света зависе од сучељавања ставова, сада пристаје на једноумље?

У свакодневном животу то изгледа отприлике овако. Водитељ популарног јутарњег програма на телевизији „Добро јутро, Британијо“ Пирс Морган отпуштен је зато што је пред камерама у студију изразио неверицу поводом тврдњи Меган Маркл. Жена Харија Виндзора, брата будућег краља Вилијама, у гостима код чувене Опре Винфри рекла је да је у време живота на британском двору била веома депресивна и чак помишљала на самоубиство. На двору није имала приступ стручној терапеутској помоћи, одузели су јој пасош и кључ од кола, а венчање је обављено тајно три дана пре званичне церемоније. Онда је неко (а неће да каже ко) поставио питање колико ли ће тамна бити боја коже новорођенчета (дете од Меган и Харија). Елем, скоро да је читав двор расистички и она је једва чекала да одатле побегне.
Водитељ је у емисији уживо прокоментарисао да он, Пирс Морган, дотичној Меган Меркл не верује ни једну једину реч. Отпуштен је по хитном поступку, јер је наводно (између осталог) умањио значај менталних проблема у друштву. Пре неки дан је надбискуп од Кентерберија потврдио да је венчање обављено јавно како смо сви и мислили, а не тајно три дана раније како је Меган тврдила у том разговору код Опре. Отпуштени Пирс Морган је на то духовито добацио (твитер) да сад и верског поглавара англиканске цркве треба отпустити зато што доводи у питање исказ Меган Маркл!
У овом чланку се нећемо, међутим, бавити ријалити телевизијом већ ћемо овакво стање медија и друштва уопште упоредити с британским историјским тековинама: парламентом и судским системом. Зашто баш ове две тековине? Постоје два разлога. Први је да су оне по својој централној друштвеној природи незаобилазне у формирању културне матрице једног народа па самим тим и начина размишљања и доношења одлука просечног човека. Други је да јасно указују на традицију и функцију сучељавања мишљења. Обе установе полазе од епистемолошког принципа да истина није објективна датост и да јој се можемо приближити само удруженим напорима.
Ево једног можда баналног али свакако занимљивог примера. Једна од тековина титоизма, или било ког другог тоталитарног система, јесте идеја да постоји човек који све зна и све може. Из тога произлази да постоје, на пример, и ученици који могу све да знају па у школи имамо вуковце, а на универзитету студенте са свим десеткама. У британском систему мишљења не постоји, нити је постојала, таква централна, свезнајућа особа, а ученици врло ретко имају „све петице“, док студенти апсолутно никада не могу имати „све десетке“. Оцене на универзитетима су од 0 до 100, а прелазна оцена је углавном 51. Већина студената има оцене око 60 можда 65, а они најбољи добаце преко 70. Пожељна статистичка крива има дебео стомак и ту је већина студената. Доњи део је тањи јер неки и падају испите, а горњи део је још тањи како би се оставио простор за мерење и разликовање најспособнијих. Дакле, не постоји центар система, није то ни краљица, која би у себи садржавала појам истине. Па где је онда истина? У сучељавању мишљења, ту негде између.

[restrict]

КОЛЕВКА ПАРЛАМЕНТАРИЗМА Сматра се да први зачетак британског парламентаризма датира из 1215. године и Велике повеље права коју је властела поднела на потпис краљу Џону званом Беземљаш. Први скуп енглеских парламентараца сазвао је барон Сајмон де Монфор 1265. године и догодио се тачно на месту где је данас зграда парламента у Вестминстеру, који је у то време био село ван града Лондона. Ти први парламентарци, представници енглеских области и градова, и сами су били властела која је била бирана од друге властеле, значи не од народа, како бисмо ми то данас рекли. Почевши од 14. века Парламент је имао два дома, горњи или Дом лордова и доњи или Дом обичних (commons). Једна од битних функција парламента је била, између осталог, да ограничи моћ краља. Видели смо како је почетком 13. века Велика повеља била први корак у том правцу, а наредни велики корак је свакако направљен на самом крају грађанског рата у 17. веку. То је био рат између краља Чарлса Првог и парламентараца предвођених Оливером Кромвелом. Чарлс је покушао да влада мимо воље парламента, настала је побуна која се завршила његовим јавним погубљењем 1649. године. Високи суд парламента је осудио Чарлса због тога што је „покушао да себи приграби неограничену моћ тиранина, да влада у складу са сопственом вољом и да свргне права и слободе народа“. Ова револуционарна епизода је окончана 1660, када је на престо дошао Чарлс Други, син убијеног краља.
Овај догађај има све одлике енглеске традиције. За разлику од других (нормалних?) револуција, у овој енглеској је убијен краљ, али није укинута монархија – елегантно решење, нема шта. Но, што је најважније, ова револуција је јасно показала барем две ствари. Прва, да монарх није богом дан, јер како би иначе могли да га скрате за главу. И друга, да је парламент темељна друштвена полуга која артикулише и покреће друштво. Порука је била јасна, ниједан монарх се више неће усудити да се успротиви парламенту.
И да се вратимо сада на онај пример о другу Титу, аутократама и одликашима. С главом Чарлса Првог право у плетену корпу историје отишла је и идеја да постоји једна особа и једно мишљење који су увек у праву. Севернокорејски Ким Џонг Ун би ту имао шта да дода, но о њему неки други пут.
Да уметнемо овде само још једно кратко и нужно објашњење. Енглески парламент је постао британски 1707. године уједињењем Енглеске и Шкотске када је формирана Велика Британија. И сама застава нове краљевине је сачињена од енглеског, црвеног крста Светог Георгија и шкотског, дијагоналног крста Светог Андрије коме је касније 1801. додат и ирски дијагонални крст Светог Патрика. Тиме је окончан процес започет 200 година раније доласком Шкота Џејмса Првог на енглески престо.
Сви смо много пута видели пренос неке седнице британског парламента. Лево, на зеленим кожним седиштима, седи позиција, владајућа странка а десно, преко пута, налази се опозиција. Тренутно су позиција конзервативци, а опозиција лабуристи, на пример. У средини, на дну екрана у великој фотељи на постољу седи председавајући, чији је задатак да води рачуна о процедури. Представници владе говоре да објасне своје намере и поступке (имају извршну власт) а опозиција поставља питања и покушава да нађе недостатке у размишљањима и плановима владе. Свако тврди свој пазар, политичари су то. Ми грађани то све гледамо и просуђујемо. Слушати само једног политичара је мукотрпан и залудан посао. Морамо чути бар два мишљења како бисмо разумели проблематику виђену из различитих углова.
Пре петнаестак година је, на пример, вођена расправа о увођењу личне карте, документа за идентификацију грађана. Тако шта у Британији не постоји. Када у банци, на пример, треба да потврдите свој идентитет, траже од вас да им донесете рачун за воду, струју, гас или шта слично с вашим именом и адресом. Ако немате, а немају сви, возачку дозволу или пасош, онда немате документ са сликом. Рачун за воду је ОК.
Ваш је дописник пратио ту расправу и чудио се нацији која се тако упорно противи идентификационим документима. Па зар није боље да постоји начин да се грађани идентификују? Онда је реч узела једна госпођа, члан парламента и врло прецизно и елоквентно објаснила да је Британија једина земља у Европи која у 20. веку није била под тиранијом било фашистичке било комунистичке провенијенције и да је то због тога, између осталог, што не постоји списак грађана и што грађани немају обавезу да се било коме па ни полицији идентификују и образлажу своју мотивацију за кретање или било које друге поступке. Лична карта не би била само документ већ је и дужност да се носи и показује службеним лицима. Истовремено, сва службена лица морају да покажу идентификацију кад им то затражите, без обзира да ли су у униформи или не.

ГУШЕЊЕ ДИСКУСИЈЕ Можемо из наведеног закључити да Британци имају дугу традицију формирања ставова на основу сучељавања супротстављених гледишта. Где је „истина“? Ту негде између. Шта нам је најбоље радити? Па нешто између екстремних предлога једних и других. И то свакако звучи нормално, мудро и свакако је дубоко укорењено у психу просечног острвљанина, истог оног коме се сад негира приступ ставовима који нису по вољи власника великих медијских кућа и калифорнијских информативних џинова попут Фејсбука, Твитера и Гугла. „Парламент“ је дакле урушен, дискусија онемогућена. Постоји само једна страна, она лева – позиција која ради шта хоће јер њеном наративу нема пандама. Шта може просечни грађанин да мисли него то што му се каже да мисли.
Морамо додуше овде додати да се у том истом парламенту светлих традиција дају чути и сасвим бизарни говори и предлози. Ево неких свежих примера. Једна чланица предлаже да се уведе цензура у породице и да чланови потказују једни друге због коментара и ставова изречених за вечером. Мора се стати на пут преношењу лажних информација, узвикује и претећи маше руком. Друга једна госпођа предлаже, током расправе поводом убиства девојке од стране полицајца, да се свим мушкарцима забрани излазак из кућа после шест сати увече. Да жене могу на миру да се шетају. Као што видимо, сва срећа што постоји платформа за дебату и могућност да се оваквим ставовима супротставимо на одговарајући, примерен начин – речима.

ПРАКСА ОБИЧАЈНОГ ПРАВА Да се позабавимо сада другим примером – судством. За разлику од европског континенталног правног система, па и српског, који је заснован на римском праву, англосаксонски систем је заснован на обичајном праву, то јест на претходним случајевима. Тако у филмовима видимо адвокате и судије како се позивају, на пример, на случај из 1984. године Џонсона против државе који је сличан њиховом предмету и где је судија тај и тај донео пресуду ту и ту. Питање се поставља да ли постоје разлози да ми данас и овде донесемо другачију пресуду? Ако постоје разлози, хајде да их чујемо.
У судници постоје две стране, државни тужилац и одбрана. Постоји судија, који слично говорнику у парламенту води рачуна о процедури, и постоји порота сачињена од 12 грађана. Задатак поротника је да саслушају излагања тужиоца и одбране, унакрсна испитивања и да на основу свега што су чули и видели донесу одлуку о кривици оптуженог. Принцип је, како видимо, исти као и онај у парламенту и технички се зове супротстављени, adversarial. Две стране износе две верзије исте приче, или две различите приче, а на независним посматрачима, грађанима у пороти је да изрекну суд. Уколико су сасвим уверени у постојање кривице, они то саопштавају и онда судија на основу закона одређује примерену казну.
У овом правном систему, као што видимо, не постоји кадија да те тужи и да ти суди. До истине (или бар близу тако нечег) долазимо пажљивим слушањем прича, упоређивањем и процењивањем, па потом и даљом расправом с колегама поротницима. Улога приче, наратива у овом правном поступку је од пресудне важности и верно одсликава начин размишљања једног просечног Британца. Слушаш, гледаш, вагаш, доносиш одлуку не о онтолошком смислу реченог и датих поступака већ о практичним корацима које треба да предузмеш. Но да би се такав механизам ставио у погон, потребна је платформа која ће омогућити сучељавање ставова, прича. Уколико такве платформе нема, остају диктатура и једноумље.
Вођа опозиције, лабуриста Кир Стармер се претворио у навијача владиних одлука и поступака. Кад Борис Џонсон најави рестриктивне мере, Стармер се упиње да виче требало је раније и више. А што се не би нашалио да каже да није требало – уопште. Па да видимо шта ће нам таква дискусија донети. У расправама око вируса корона и пандемије сви се позивају на мишљења научника. Но свако као да има свог омиљеног, приватног научника с политички коректним мишљењем. Научници с некоректним мишљењем бивају игнорисани па и деплатформисани (то се сад тако каже). Наука, међутим, ради као парламент или гореописана судница. Научници сучељавају податке, резултате, анализе и ставове како би напредовали кроз мрак. Јер је незнање управо то – мрак. Неко рече да је посао научника да чекићем помало куцка у поклопац који нас одозго притиска, па ако сваки научник подигне тај поклопац за милиметар, може да сматра да је успео у својој овоземаљској мисији.
Проглашавати мишљења за штетна је посао инквизиторски. Докази се оповргну или потврде, анализе се врше и тумачења подвргавају даљим тестовима. На телевизији још нисмо видели ниједну јавну дебату на тему нпр. америчких избора, крађа или не, о пандемији короне и предузетим владиним мерама. О томе да видимо расправу на тему антируске хистерије, улоге НАТО-а у постсовјетском свету или демократских институција Хонгконга за време британске империјалне власти – нема ни говора. Расправа о правима политичких затвореника попут Џулијана Асанжа? Нема.
Да завршимо овај преглед како смо и почели, питањем. Зашто и како британски народ који је растао, како смо горе видели, на традицијама плурализма мишљења и чија култура и друштво, па и поимање света зависе од сучељавања ставова, зашто тај народ пристаје на тренутно једноумље? Да ли пристаје или само ћути пошто је закључан у кућама? Могући оптимистички одговор – наћи ће се већ неко оригинално острвско решење попут оног с револуцијом која краљу сече главу, а враћа монархију. Могући песимистички одговор – нешто се још црње ваља иза брега и нисмо још схватили све димензије ситуације. Слушајући само један монотони, успављујући глас, нећемо ни схватити док не буде касно.

[/restrict]