Govor mržnje

Zašto je, kada je o stavu Nemačke prema Srbiji reč, mnogo važnije otkriće Čedomira Jovanovića nego ono što je rekao ambasador Tomas Šib

Zaista nema potrebe da se čudimo. Tomas Šib, ambasador Nemačke u Srbiji kome je jedan deda poginuo u Drugom svetskom ratu, ko zna, možda baš u Srbiji, a drugi je bio zarobljen, nije rekao ništa što već, u jednom ili drugom obliku, u proteklih petnaestak godina nismo imali prilike da čujemo od naših nemačkih prijatelja koji uglavnom imaju sličnu porodičnu istoriju. Niti su nas njihovi domaći saradnici iznenadili svojom reakcijom, uostalom, tome (im) i služe. Tako da u ovom nizu uvredljivih neoriginalnosti ozbiljniju pažnju pre svega zaslužuje način na koji ih je doživeo zvanični Beograd; tim više ako je, kao što se valja nadati da jeste, to simptom ozbiljnije promene svesti o odnosu u kome treba da se nalazimo prema Nemačkoj…

LAŽ AMBASADORA ŠIBA Ali to ne znači i da olako treba da pređemo preko onoga što je izgovoreno samo zato što je nešto slično već izgovoreno.
Gostujući u „Pravom uglu“ RTV Vojvodine, Šib je rekao: „Pre nego što je došlo do bombardovanja 1999. problem je bio da se nađe rešenje za Kosovo. I sva diplomatska sredstva su primenjena… Postojala je velika dilema 1999. Kada nije postignut dogovor u Savetu bezbednosti, odluka je morala da bude donesena jer bi u suprotnom nastala humanitarna katastrofa. I cilj je bio izbeći humanitarnu katastrofu, izbeći genocid. To je bila teška odluka, ali to su činjenice.“
Nije problem samo u tome, iako je i u tome, što opravdavanje sopstvenog zločina prebacivanjem odgovornosti na žrtvu predstavlja čin koji je nepristojan koliko i bezobrazan. Možda se spomenute ambasadorove dede s tim ne bi složile, ali to je kao kad bi Jevreji bili označeni kao krivci za ono što im se dogodilo u njihovo vreme.
Ali nije ni samo to. Uvereni smo, naime, da je ambasador Šib isuviše ozbiljan, i kao čovek i kao diplomata, da bi sebi dozvolio da govori o okolnostima u koje nije dovoljno upućen. Što nas nadalje učvršćuje u zaključku da on nije neobavešten pa da zato ne govori istinu, nego da svesno, s predumišljajem, izgovara neistine u vezi s ovim nesrećnim događajima. To se na srpskom zove laganje i decu učimo da to nije lepo.
No da obrazložimo ovu tvrdnju.
Povodom Šibove ocene da su pre početka agresije „sva diplomatska sredstva (bila) primenjena“, u pomoć prizivamo doajena američke diplomatije Henrija Kisindžera. Na tu temu bio je izričit: „Tekst iz Rambujea, kojim je od Srbije traženo da primi NATO trupe na teritoriji čitave Jugoslavije, bio je provokacija, izgovor za početak bombardovanja.“
Dok je o drugom delu ambasadorove tvrdnje, na 10. godišnjicu početka njihovog napada na našu zemlju, pisao londonski „Gardijan“, list koji ovde citiramo samo zato što se i sam zalagao da nas bombarduju. Pa se njegovo priznanje teško može odbaciti kao pristrasno prema Srbima i njihovim interesima, utoliko više što se oslanja i na izveštaj OEBS-a, a znamo čemu je poslužila Verifikaciona misija ove organizacije na čijem je čelu bio Vilijam Voker: „Iako je pravdano navodnim humanim obzirima, NATO bombardovanje Srbije uspelo je samo da eskalira kosovsku krizu u potpunu humanitarnu katastrofu. Sada svi priznaju da se najveći deo etničkog čišćenja i ratnih zločina dogodio posle početka NATO kampanje, pri čemu je istraga OEBS-a naglasila da su ’’izbacivanja i pljačke, ubistva, silovanja i kidnapovanja postali mnogo učestaliji nakon što je NATO rat iz vazduha otpočeo 24. marta’.“
Dodajmo da je i neko ko je u agresiju bio mnogo upućeniji od Šiba jer je u tome i direktno saučestvovao, zamenik američke državne sekretarke Madlen Olbrajt iz tog vremena Strob Talbot, naknadno ukazao da je ispravna ocena njegovog saradnika Džona Norisa da „otpor Jugoslavije širim trendovima političke i ekonomske reforme – a ne nevolje kosovskih Albanaca – ponajbolje objašnjava rat NATO-a“.
A da i ne podsećamo kako je, putem nemačkih obaveštajnih službi, bila izmišljena takozvana „Operacija potkov(ic)a“. Da bi kao nevešta izmišljotina bila raskrinkana tek kada je postalo prekasno, dobrano nakon što je poslužila svojoj svrsi katalizatora agresije na našu zemlju…

SMRT U PRIZRENU I, kad smo već kod toga, jedno pitanje za nemačkog ambasadora, koje treba da mu bude postavljeno sve i ako nikada na njega neće odgovoriti.
Ako nas, naime, na kraju 20. veka Nemci nisu napali iz onih razloga zbog kojih su nas napali i na početku i sredinom tog veka, nego iz humanih pobuda ovog puta, zašto istu vrstu odgovorne humanosti nisu iskazali i u odnosu na Srbe s Kosova i Metohije kada su Albanci počeli da ih ubijaju i masovno proteruju, u stotinama hiljada. Zašto tada nisu napali Albance da spreče humanitarnu katastrofu Srba. Nego su ih nemački vojnici nenaoružane poubijali u Prizrenu dok su pokušavali da pronađu spas… Zvali su se Žarko Andrijević i Slavko Veselinović.
Potporučnik David Ferk, koji je naredio da se na njih otvori vatra, odlikovan je za taj čin Krstom časti u zlatu, najvišim ordenom Bundesvera, „zbog primernog ispunjavanja vojničkih dužnosti“.

[restrict]

UVREDLJIVI KONTINUITET UVREDA Naročiti pak problem sastoji se u tome što se Tomas Šib, svojom drskom bezobzirnošću prema domaćinima, Srbima, koji ničim nisu povredili ili ugrozili ni njega ni njegovu zemlju, samo nadovezao na frapantni niz svojih kolega Nemaca čije su dede sigurno bile kolege i saborci njegovih deda u Hitlerovoj uniformi.
Uostalom, kako drugačije, nego kao osionu uvredu, pravi govor neskrivene mržnje, protumačiti nepristojni zahtev koji je usred Beograda u novembru 2018. javno izneo Peter Bejer, poslanik nemačkog Bundestaga, nemački koordinator za transatlantsku saradnju sa SAD i lični izaslanik kancelarke Angele Merkel. On, preneo je tada „Tanjug“ njegovu izjavu, „smatra da je Kosovo faktički nezavisno i da Srbija treba da prizna de jure ’suverenu državu Republiku Kosovo’.“ U suprotnom, kako je rekao, Srbija neće ući u Evropsku uniju, i to je, između ostalog, poruka s kojom je došao u Beograd.
Nije li, godinu dana pre toga, i Aksel Ditman, prethodnik Tomasa Šiba na mestu nemačkog ambasadora u Beogradu, prekršio norme diplomatske pristojnosti kada je poručio da moramo da pristanemo na komadanje svoje zemlje po mustri koju nam je propisala njegova zemlja: „Sveobuhvatna normalizacija odnosa po nama uključuje i saradnju na međunarodnom nivou. Nemačka je priznala Kosovo i stoga podržava njegovo članstvo u međunarodnim organizacijama… To važi i za Ujedinjene nacije.“
Usred Beograda nam je pre toga, 2013. godine, i Andreas Šokenhof doneo onih svojih sedam tačaka nemačkog ultimatuma Srbiji. U njima je, podsećanja radi, otkucano na srpskom jeziku, da se nešto slučajno ne izgubi u prevodu a ne iz poštovanja prema domaćinu, bila zatražena „pravno obavezujuća normalizacija odnosa sa Kosovom sa perspektivom da Srbija i Kosovo kao punopravne države članice u smislu ugovora EU budu u stanju da nezavisno i zajedno ispunjavaju svoja prava i obaveze“.
I ne samo to. Nego i „kontinuiran uticaj Beograda na Srbe na severu Kosova u cilju (…) promene svesti“.
I, kad smo već kod promene svesti: „Ne treba da bude novih interpretacija istorije kao, na primer, u vezi sa genocidom u Srebrenici.“ Zanimljiv zahtev, uzgred budi rečeno, budući da je stradanje crnogorskog ministra pravde Vladimira Leposavića otpočelo kada se usudio da stavi znak pitanja pred zvanično odobreni narativ o Srebrenici.
Kada je pak reč o odnosu prema utvrđenoj istoriji, i njihovom napadu na našu kulturu sećanja, ne sme se zaobići ni ambasador Volfram Mas. Koji je Srbima zabranio da se sećaju i uz to ih izjednačio s nacistima; još jedan među interesantnim detaljima, imajući u vidu da je 6. aprila 1941. nacistima jedan od prvih ciljeva u Beogradu bila Narodna biblioteka Srbije na Kosančićevom vencu.
Elem, vraćamo se Masu, bila je jesen 2010, jedan od onih besprizornih skupova o prednostima NATO integracija u Beogradu („Srbija, Zapadni Balkan i NATO – ka 2020. godini“) kome su pored nemačkog ambasadora prisustvovali i njegova američka koleginica Meri Vorlik i šef EU delegacije u Srbiji Vensan Dežer, kada je Nemac izjavio (u formi naredbe) da „Srbi moraju svojoj deci da objasne da je bombardovanje bilo ispravno, kako ona u budućnosti ne bi mrzela Severnoatlantsku alijansu. ’Moram da kritikujem vlasti u Srbiji što i same još uvek koriste termine poput ’NATO bombardovanja’. Zamislite da šetate Ulicom kneza Miloša i da vas vaše dete upita: Tata, ko je ovo uradio? Vi ćete mu odgovoriti: NATO. I šta onda očekujete od tog deteta da misli o NATO-u? Za razliku od toga, ja sam kao mladić u Nemačkoj gledao ruševine u mom gradu, ali ja nisam mrzeo onog ko je to učinio jer je bilo onih koji su mogli da mi kažu zašto je to učinio.’“
A bilo je bogami i neuvijenih pretnji. U tome se, sećate se sigurno, istakao ambasador Andreas Cobel, koji je, na nekom sastanku Foruma za međunarodne odnose Evropskog pokreta u Srbiji 2007. godine, rekao da bi kosmetski problem „trebalo rešiti što pre, u smislu nadzirane nezavisnosti. U suprotnom, mogli bi da budu otvoreni problemi u Vojvodini i Sandžaku.“
Pa je precizirao da bi „insistiranje na Kosovu kao delu Srbije, s obzirom na to da je ono u sastavu Srbije od 1912, moglo navesti Mađarsku da, na primer, otvori pitanje Vojvodine koja je u Srbiji od 1918“. To će nam se, rekao je, dogoditi ako budemo insistirali na stavu da je „Kosovo uvek bilo deo Srbije“, i još je, s neskrivenim prezirom za našu inteligenciju i teritorijalni integritet, dodao da „to nije pretnja, to je analiza“.

ŠIBANJE ŠIBA Ova epizoda sa Cobelom nije bila upečatljiva samo zbog brutalnosti koju je tom prilikom on iskazao već i zbog načina na koji je zvanični Beograd tada reagovao. Naime, reagovao je. Pa je Cobel morao i da nam se izvinjava.
Posle vlade Vojislava Koštunice – koja je tad oštro kritikovala ambasadora zbog ugrožavanja našeg teritorijalnog integriteta i čak zatražila od nemačke vlade objašnjenje njegovog postupka – niko se više nije usudio ni da zucne, a kamoli da Nemcima javno prigovori zbog izgovorenih uvreda. Možda i zato što su videli kako je Koštunica prošao.
Ta zavera ćutanja je sad napokon prekršena. I to je, u ovom slučaju Tomasa Šiba, i najupečatljiviji momenat.
Ministar bez portfelja Nenad Popović, tako, zatražio je od Šiba da nam se javno izvini i podsetio ga „da je srpski narod i tokom Prvog i tokom Drugog svetskog rata baš od Nemaca preživeo genocid, od Mačve 1914, Kragujevca i Kraljeva 1941, do Jasenovca gde su ustaše, pod nacističkom zaštitom, zverski ubijale srpsku decu“. Ministar policije Aleksandar Vulin primetio je da „za naslednika države koja je izazvala dva svetska rata, ambasador Šib nedovoljno brine kakva sećanja među Srbima bude njegove izjave i kakve rane otvara zemlji čije gostoprimstvo uživa“, te „nije bilo ni najmanje potrebe da nam sve to ambasador Šib ponovi 6. aprila, a posebno ne rečnikom i tonom okupacionih komandanata Srbije“. Dok je predsednik pokrajinske vlade Vojvodine i funkcioner SNS-a Igor Mirović Šibovu izjavu nazvao nediplomatskom, neistinitom i nerazumnom, zbog čega se na nju „mora reagovati u skladu sa odgovarajućim principima i konvencijama“.
Treba ovome dodati i da su reči nemačkog ambasadora osudili DSS, SRS i POKS među opozicionim partijama. Ali, igrom slučaja, ne i one druge opozicione partije koje insistiraju na dijalogu o izbornim uslovima pod nadzorom Evropske unije, i eto simboličkog testa njihove spremnosti da se, makar i samo na retoričkom nivou, zamere onima koji ugrožavaju naše interese… Pali su na tom testu.
U svakom slučaju, ako ovoliki nedostatak kuraži ne može da ne čudi, ne može da začudi što su Nemcima u zaštitu priskočili njihovi ovdašnji kolaboranti. Istakao se dnevni list „Danas“, nova akvizicija „Junajted grupe“ u čijem su vlasništvu i N1, Nova S…, redakcijskim komentarom pod naslovom „Šibanje Šiba“ i tekstom „Srpska vlast prikazuje EU kao smrtnog neprijatelja“ u kome citira Vesnu Pešić koja „kaže da je ispravno to što je ambasador Šib rekao, ’ali to je onda šok kada se ovde kaže’. ’Država brani laži u kojima živimo’, ističe Pešić.“
Sve to je upotpunjeno istovremenim gunđanjem zbog toga što su „’Košare’ najzastupljenije u provladinim medijima“, pri čemu je „izveštavanje medija zanimljivo zato što i u slučaju Košara dosledno odražava mitove oko kojih se organizuje nacionalistički autoritarizam u Srbiji još od devedesetih“…
I kako onda da ih ne doživimo kao dostojne temeljnog prezira. Toliko o njima, više i ne zaslužuju.

OTKRIĆE ČEDOMIRA JOVANOVIĆA Imajući pak u vidu prirodu poretka u aktuelnoj vlasti – vraćamo se na njenu reakciju – ne može se izbeći pretpostavka da citirani zvaničnici ne bi smeli onako da reaguju da nisu za to dobili neku vrstu odobrenja/ohrabrenja predsednika Srbije Aleksandra Vučića.
Što znači da njegovu izjavu, kojom je primirio iskaze njihovog nezadovoljstva – „Svih 19 zemalja koje su učestvovale u bombardovanju imale su isto objašnjenje. Ambasador Šib nije ništa posebno drugo rekao. Naše je da odgovorimo i kažemo da nije istina…“ – pre svega treba shvatiti kao izraz odluke da im se pokaže šta mislimo i da se više ne ustežemo to i da im kažemo, ali i da ne želimo dalje da zaoštravamo situaciju. Ako je ovo tumačenje tačno, reakcija na sledeći sličan verbalni ispad trebalo bi da bude za nijansu oštrija.
I dobro bi bilo kad bi tako bilo, jer bi to bio znak našeg oslobađanja, nasuprot trpeljivom ćutanju na njihov govor mržnje koje je bilo simptom našeg ropskog pokoravanja, inače, tako nekarakterističnog za narod koji je – jedini u Evropi – ponosno i nepokorno odbacio i nacizam i bilo kakav pakt s njim.
Ovo je utoliko neophodnije što sve jasnije postaje da od njih i nemamo šta da očekujemo (pod uslovom da se članstvo u Evropskoj uniji uopšte i može smatrati bilo kakvom nagradom, ali nećemo sad o tome).
Nego da, s tim u vezi, ukažemo na neobično važno, i nezasluženo ignorisano, otkriće lidera LDP-a Čedomira Jovanovića, koji je RTS-u ispričao da je tadašnji nemački kancelar Gerhard Šreder našem premijeru Zoranu Đinđiću rekao da „’Srbija nikad neće biti deo Evropske unije. Granice EU su granice Austrougarske monarhije, plus front ka Rusiji.’ I tako su se rastali.“
Podsećamo da je i nemački političar Vili Vimer, u čuvenom pismu Gerhardu Šrederu, preneo zaključak sa sastanka NATO saveznika u Bratislavi na kome je rečeno da „Srbija (verovatno zbog obezbeđivanja nesmetanog vojnog prisustva SAD) trajno mora da bude isključena iz evropskog razvoja“.
Tako da bi, možda, napokon trebalo da počnemo da se navikavamo na pomisao da nikada nećemo postati članica Evropske unije. Te da zbog toga i ne moramo da ih trpimo više nego što je pristojno. Počev, evo, od Tomasa Šiba, kad već nismo smeli i ranije. Uostalom, u tome se i sastoji proces oslobađanja.

[/restrict]