Говор мржње

Зашто је, када је о ставу Немачке према Србији реч, много важније откриће Чедомира Јовановића него оно што је рекао амбасадор Томас Шиб

Заиста нема потребе да се чудимо. Томас Шиб, амбасадор Немачке у Србији коме је један деда погинуо у Другом светском рату, ко зна, можда баш у Србији, а други је био заробљен, није рекао ништа што већ, у једном или другом облику, у протеклих петнаестак година нисмо имали прилике да чујемо од наших немачких пријатеља који углавном имају сличну породичну историју. Нити су нас њихови домаћи сарадници изненадили својом реакцијом, уосталом, томе (им) и служе. Тако да у овом низу увредљивих неоригиналности озбиљнију пажњу пре свега заслужује начин на који их је доживео званични Београд; тим више ако је, као што се ваља надати да јесте, то симптом озбиљније промене свести о односу у коме треба да се налазимо према Немачкој…

ЛАЖ АМБАСАДОРА ШИБА Али то не значи и да олако треба да пређемо преко онога што је изговорено само зато што је нешто слично већ изговорено.
Гостујући у „Правом углу“ РТВ Војводине, Шиб је рекао: „Пре него што је дошло до бомбардовања 1999. проблем је био да се нађе решење за Косово. И сва дипломатска средства су примењена… Постојала је велика дилема 1999. Када није постигнут договор у Савету безбедности, одлука је морала да буде донесена јер би у супротном настала хуманитарна катастрофа. И циљ је био избећи хуманитарну катастрофу, избећи геноцид. То је била тешка одлука, али то су чињенице.“
Није проблем само у томе, иако је и у томе, што оправдавање сопственог злочина пребацивањем одговорности на жртву представља чин који је непристојан колико и безобразан. Можда се споменуте амбасадорове деде с тим не би сложиле, али то је као кад би Јевреји били означени као кривци за оно што им се догодило у њихово време.
Али није ни само то. Уверени смо, наиме, да је амбасадор Шиб исувише озбиљан, и као човек и као дипломата, да би себи дозволио да говори о околностима у које није довољно упућен. Што нас надаље учвршћује у закључку да он није необавештен па да зато не говори истину, него да свесно, с предумишљајем, изговара неистине у вези с овим несрећним догађајима. То се на српском зове лагање и децу учимо да то није лепо.
Но да образложимо ову тврдњу.
Поводом Шибове оцене да су пре почетка агресије „сва дипломатска средства (била) примењена“, у помоћ призивамо доајена америчке дипломатије Хенрија Кисинџера. На ту тему био је изричит: „Текст из Рамбујеа, којим је од Србије тражено да прими НАТО трупе на територији читаве Југославије, био је провокација, изговор за почетак бомбардовања.“
Док је о другом делу амбасадорове тврдње, на 10. годишњицу почетка њиховог напада на нашу земљу, писао лондонски „Гардијан“, лист који овде цитирамо само зато што се и сам залагао да нас бомбардују. Па се његово признање тешко може одбацити као пристрасно према Србима и њиховим интересима, утолико више што се ослања и на извештај ОЕБС-а, а знамо чему је послужила Верификациона мисија ове организације на чијем је челу био Вилијам Вокер: „Иако је правдано наводним хуманим обзирима, НАТО бомбардовање Србије успело је само да ескалира косовску кризу у потпуну хуманитарну катастрофу. Сада сви признају да се највећи део етничког чишћења и ратних злочина догодио после почетка НАТО кампање, при чему је истрага ОЕБС-а нагласила да су ’’избацивања и пљачке, убиства, силовања и киднаповања постали много учесталији након што је НАТО рат из ваздуха отпочео 24. марта’.“
Додајмо да је и неко ко је у агресију био много упућенији од Шиба јер је у томе и директно саучествовао, заменик америчке државне секретарке Мадлен Олбрајт из тог времена Строб Талбот, накнадно указао да је исправна оцена његовог сарадника Џона Нориса да „отпор Југославије ширим трендовима политичке и економске реформе – а не невоље косовских Албанаца – понајбоље објашњава рат НАТО-а“.
А да и не подсећамо како је, путем немачких обавештајних служби, била измишљена такозвана „Операција потков(иц)а“. Да би као невешта измишљотина била раскринкана тек када је постало прекасно, добрано након што је послужила својој сврси катализатора агресије на нашу земљу…

СМРТ У ПРИЗРЕНУ И, кад смо већ код тога, једно питање за немачког амбасадора, које треба да му буде постављено све и ако никада на њега неће одговорити.
Ако нас, наиме, на крају 20. века Немци нису напали из оних разлога због којих су нас напали и на почетку и средином тог века, него из хуманих побуда овог пута, зашто исту врсту одговорне хуманости нису исказали и у односу на Србе с Косова и Метохије када су Албанци почели да их убијају и масовно протерују, у стотинама хиљада. Зашто тада нису напали Албанце да спрече хуманитарну катастрофу Срба. Него су их немачки војници ненаоружане поубијали у Призрену док су покушавали да пронађу спас… Звали су се Жарко Андријевић и Славко Веселиновић.
Потпоручник Давид Ферк, који је наредио да се на њих отвори ватра, одликован је за тај чин Крстом части у злату, највишим орденом Бундесвера, „због примерног испуњавања војничких дужности“.

[restrict]
Насилна немачка дипломатија: Андреас Цобел, Волфрам Мас, Андреас Шокенхоф, Петер Бејер и Аксел Дитман

УВРЕДЉИВИ КОНТИНУИТЕТ УВРЕДА Нарочити пак проблем састоји се у томе што се Томас Шиб, својом дрском безобзирношћу према домаћинима, Србима, који ничим нису повредили или угрозили ни њега ни његову земљу, само надовезао на фрапантни низ својих колега Немаца чије су деде сигурно биле колеге и саборци његових деда у Хитлеровој униформи.
Уосталом, како другачије, него као осиону увреду, прави говор нескривене мржње, протумачити непристојни захтев који је усред Београда у новембру 2018. јавно изнео Петер Бејер, посланик немачког Бундестага, немачки координатор за трансатлантску сарадњу са САД и лични изасланик канцеларке Ангеле Меркел. Он, пренео је тада „Танјуг“ његову изјаву, „сматра да је Косово фактички независно и да Србија треба да призна де јуре ’суверену државу Републику Косово’.“ У супротном, како је рекао, Србија неће ући у Европску унију, и то је, између осталог, порука с којом је дошао у Београд.
Није ли, годину дана пре тога, и Аксел Дитман, претходник Томаса Шиба на месту немачког амбасадора у Београду, прекршио норме дипломатске пристојности када је поручио да морамо да пристанемо на комадање своје земље по мустри коју нам је прописала његова земља: „Свеобухватна нормализација односа по нама укључује и сарадњу на међународном нивоу. Немачка је признала Косово и стога подржава његово чланство у међународним организацијама… То важи и за Уједињене нације.“
Усред Београда нам је пре тога, 2013. године, и Андреас Шокенхоф донео оних својих седам тачака немачког ултиматума Србији. У њима је, подсећања ради, откуцано на српском језику, да се нешто случајно не изгуби у преводу а не из поштовања према домаћину, била затражена „правно обавезујућа нормализација односа са Косовом са перспективом да Србија и Kосово као пуноправне државе чланице у смислу уговора ЕУ буду у стању да независно и заједно испуњавају своја права и обавезе“.
И не само то. Него и „континуиран утицај Београда на Србе на северу Косова у циљу (…) промене свести“.
И, кад смо већ код промене свести: „Не треба да буде нових интерпретација историје као, на пример, у вези са геноцидом у Сребреници.“ Занимљив захтев, узгред буди речено, будући да је страдање црногорског министра правде Владимира Лепосавића отпочело када се усудио да стави знак питања пред званично одобрени наратив о Сребреници.
Када је пак реч о односу према утврђеној историји, и њиховом нападу на нашу културу сећања, не сме се заобићи ни амбасадор Волфрам Мас. Који је Србима забранио да се сећају и уз то их изједначио с нацистима; још један међу интересантним детаљима, имајући у виду да је 6. априла 1941. нацистима један од првих циљева у Београду била Народна библиотека Србије на Косанчићевом венцу.
Елем, враћамо се Масу, била је јесен 2010, један од оних беспризорних скупова о предностима НАТО интеграција у Београду („Србија, Западни Балкан и НАТО – ка 2020. години“) коме су поред немачког амбасадора присуствовали и његова америчка колегиница Мери Ворлик и шеф ЕУ делегације у Србији Венсан Дежер, када је Немац изјавио (у форми наредбе) да „Срби морају својој деци да објасне да је бомбардовање било исправно, како она у будућности не би мрзела Северноатлантску алијансу. ’Морам да критикујем власти у Србији што и саме још увек користе термине попут ’НАТО бомбардовања’. Замислите да шетате Улицом кнеза Милоша и да вас ваше дете упита: Тата, ко је ово урадио? Ви ћете му одговорити: НАТО. И шта онда очекујете од тог детета да мисли о НАТО-у? За разлику од тога, ја сам као младић у Немачкој гледао рушевине у мом граду, али ја нисам мрзео оног ко је то учинио јер је било оних који су могли да ми кажу зашто је то учинио.’“
А било је богами и неувијених претњи. У томе се, сећате се сигурно, истакао амбасадор Андреас Цобел, који је, на неком састанку Форума за међународне односе Европског покрета у Србији 2007. године, рекао да би косметски проблем „требало решити што пре, у смислу надзиране независности. У супротном, могли би да буду отворени проблеми у Војводини и Санџаку.“
Па је прецизирао да би „инсистирање на Косову као делу Србије, с обзиром на то да је оно у саставу Србије од 1912, могло навести Мађарску да, на пример, отвори питање Војводине која је у Србији од 1918“. То ће нам се, рекао је, догодити ако будемо инсистирали на ставу да је „Косово увек било део Србије“, и још је, с нескривеним презиром за нашу интелигенцију и територијални интегритет, додао да „то није претња, то је анализа“.

ШИБАЊЕ ШИБА Ова епизода са Цобелом није била упечатљива само због бруталности коју је том приликом он исказао већ и због начина на који је званични Београд тада реаговао. Наиме, реаговао је. Па је Цобел морао и да нам се извињава.
После владе Војислава Коштунице – која је тад оштро критиковала амбасадора због угрожавања нашег територијалног интегритета и чак затражила од немачке владе објашњење његовог поступка – нико се више није усудио ни да зуцне, а камоли да Немцима јавно приговори због изговорених увреда. Можда и зато што су видели како је Коштуница прошао.
Та завера ћутања је сад напокон прекршена. И то је, у овом случају Томаса Шиба, и најупечатљивији моменат.
Министар без портфеља Ненад Поповић, тако, затражио је од Шиба да нам се јавно извини и подсетио га „да је српски народ и током Првог и током Другог светског рата баш од Немаца преживео геноцид, од Мачве 1914, Крагујевца и Краљева 1941, до Јасеновца где су усташе, под нацистичком заштитом, зверски убијале српску децу“. Министар полиције Александар Вулин приметио је да „за наследника државе која је изазвала два светска рата, амбасадор Шиб недовољно брине каква сећања међу Србима буде његове изјаве и какве ране отвара земљи чије гостопримство ужива“, те „није било ни најмање потребе да нам све то амбасадор Шиб понови 6. априла, а посебно не речником и тоном окупационих команданата Србије“. Док је председник покрајинске владе Војводине и функционер СНС-а Игор Мировић Шибову изјаву назвао недипломатском, неистинитом и неразумном, због чега се на њу „мора реаговати у складу са одговарајућим принципима и конвенцијама“.
Треба овоме додати и да су речи немачког амбасадора осудили ДСС, СРС и ПОКС међу опозиционим партијама. Али, игром случаја, не и оне друге опозиционе партије које инсистирају на дијалогу о изборним условима под надзором Европске уније, и ето симболичког теста њихове спремности да се, макар и само на реторичком нивоу, замере онима који угрожавају наше интересе… Пали су на том тесту.
У сваком случају, ако оволики недостатак куражи не може да не чуди, не може да зачуди што су Немцима у заштиту прискочили њихови овдашњи колаборанти. Истакао се дневни лист „Данас“, нова аквизиција „Јунајтед групе“ у чијем су власништву и Н1, Нова С…, редакцијским коментаром под насловом „Шибање Шиба“ и текстом „Српска власт приказује ЕУ као смртног непријатеља“ у коме цитира Весну Пешић која „каже да је исправно то што је амбасадор Шиб рекао, ’али то је онда шок када се овде каже’. ’Држава брани лажи у којима живимо’, истиче Пешић.“
Све то је употпуњено истовременим гунђањем због тога што су „’Кошаре’ најзаступљеније у провладиним медијима“, при чему је „извештавање медија занимљиво зато што и у случају Кошара доследно одражава митове око којих се организује националистички ауторитаризам у Србији још од деведесетих“…
И како онда да их не доживимо као достојне темељног презира. Толико о њима, више и не заслужују.

Србија никад неће ући у Европску унију: Чедомир Јовановић и Вили Вимер

ОТКРИЋЕ ЧЕДОМИРА ЈОВАНОВИЋА Имајући пак у виду природу поретка у актуелној власти – враћамо се на њену реакцију – не може се избећи претпоставка да цитирани званичници не би смели онако да реагују да нису за то добили неку врсту одобрења/охрабрења председника Србије Александра Вучића.
Што значи да његову изјаву, којом је примирио исказе њиховог незадовољства – „Свих 19 земаља које су учествовале у бомбардовању имале су исто објашњење. Амбасадор Шиб није ништа посебно друго рекао. Наше је да одговоримо и кажемо да није истина…“ – пре свега треба схватити као израз одлуке да им се покаже шта мислимо и да се више не устежемо то и да им кажемо, али и да не желимо даље да заоштравамо ситуацију. Ако је ово тумачење тачно, реакција на следећи сличан вербални испад требало би да буде за нијансу оштрија.
И добро би било кад би тако било, јер би то био знак нашег ослобађања, насупрот трпељивом ћутању на њихов говор мржње које је било симптом нашег ропског покоравања, иначе, тако некарактеристичног за народ који је – једини у Европи – поносно и непокорно одбацио и нацизам и било какав пакт с њим.
Ово је утолико неопходније што све јасније постаје да од њих и немамо шта да очекујемо (под условом да се чланство у Европској унији уопште и може сматрати било каквом наградом, али нећемо сад о томе).
Него да, с тим у вези, укажемо на необично важно, и незаслужено игнорисано, откриће лидера ЛДП-а Чедомира Јовановића, који је РТС-у испричао да је тадашњи немачки канцелар Герхард Шредер нашем премијеру Зорану Ђинђићу рекао да „’Србија никад неће бити део Европске уније. Границе ЕУ су границе Аустроугарске монархије, плус фронт ка Русији.’ И тако су се растали.“
Подсећамо да је и немачки политичар Вили Вимер, у чувеном писму Герхарду Шредеру, пренео закључак са састанка НАТО савезника у Братислави на коме је речено да „Србија (вероватно због обезбеђивања несметаног војног присуства САД) трајно мора да буде искључена из европског развоја“.
Тако да би, можда, напокон требало да почнемо да се навикавамо на помисао да никада нећемо постати чланица Европске уније. Те да због тога и не морамо да их трпимо више него што је пристојно. Почев, ево, од Томаса Шиба, кад већ нисмо смели и раније. Уосталом, у томе се и састоји процес ослобађања.

[/restrict]

3 коментара

  1. Vuk dlaku menja ,ali cud nikada!

  2. Једном нациста – УВЕК нациста

  3. Veoma iscrpne informacije. Hvala gospodinu Vrzicu. Neverovatno kako je germanska nacija prepotentna i nadmena, bez obzira sto su vredni i ekonomicni. Ipak sam ponosna sto sam Srpkinja, iako sam nekada vrlo razocarana kako smo bahati i lenji,
    Olga Ilic

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *