ĆOSIĆEVE „DEOBE“: IZMEĐU REVOLUCIJE I ZLOČINA

DNEVNIK POZORIŠNOG KRITIČARA: NOVI SAD

Odlazak na pozorišnu premijeru „Deoba“, po romanu Dobrice Ćosića, ovenčanog Ninovom nagradom 1961, „čak“ u Novi Sad, tek drugi je izlazak vašeg pozorišnog putopisca iz „kruga dvojke“. Daleka, pa i bliža putovanja su postala lepa uspomena, a i pozorišta nema mnogo, pa se praizvedba „Deoba“, sa znatiželjom očekivana, pretvorila u avanturu. Svake vrste

Pre „Deoba“, u Novom Sadu smo bili nedavno, na premijeri predstave „Smrt gospodina Goluže“, u Pozorištu mladih. Režirao je Patrik Lazić, jedan od najzanimljivijih reditelja mlade generacije, pa je i interesovanje „velegradskih zveri“ bilo značajno. Ovu digresiju pravimo zbog načina na koji nas je Teatar ljubazno prevezao u Novi Sad: nas devetoro, u kombiju za devetoro! Kao da nikakve protivkovid mere ne važe! Bunili smo se, vozač je slegao ramenima… I to je to.
Za premijeru „Deoba“, reditelja Juga Radivojevića, novosadsko Srpsko narodno pozorište (predstava je nastala u koprodukciji s Narodnim pozorištem Niš i Priština) poslalo je, domaćinski i u skladu sa tzv. merama, kombi s devetnaest mesta, za najavljenih devetoro gostiju. Ulazimo u prevoz… Vozač bez maske! Na pitanje ima li je, odgovara – naravno, ali je ne nosim… Maska ničemu ne služi!… Među putnicima konsternacija, svi su „pod maskom“, on stavlja masku i frkće.
Tako čekamo, čekamo… Ljubazna koleginica telefonira, ispostavlja se da su neke uvažene koleginice odustale, ali nisu odjavile vožnju… Korona utiče i na vaspitanje!… Kritičara koji su išli na „Golužu“, sada nema ni u spisku putnika… Čudno. I sumnjivo. Da li znaju o predstavi više od nas ostalih?
O firmi koju su domaćini unajmili da preveze putnike, još samo ovo: u povratku vozač je poveo i suvozača, da mu ne bude dosadno, valjda. Obojica bez maske, do kraja! Da nije tragično, da doktori u crvenoj zoni ne plaćaju životom ovu nepromišljenost, da nam nisu umrli mnogi dragi prijatelji i rođaci, da nije ovako stravično – „legla“ bi uzrečica iz TV sitkoma: „Šta reći?!“

Viđamo se s Novosađanima u SNP-u onako kako bismo se viđali s dragim kolegama na međunarodnim festivalima, s uzbuđenjem i srdačno, posle dugo vremena… Sala „Pera Dobrinović“ komotna, veliki razmak među nama, lepo je. Vrtimo program za predstavu u rukama. Podsećamo se obimnog Ćosićevog romana, o četničkom ravnogorskom pokretu, o saradnji s partizanima, pa o njegovoj propasti… Razgranata radnja romana se tiče i prošlosti, koliko i budućnosti, a sadašnjost (Drugi svetski rat) jeste vreme događanja. Koreni, tradicija, nasleđe su ono što očekujemo da ćemo videti na sceni, jer je pozorište večno „sada i ovde“ i govori o nama danas, koliko i o njima onda… O Dobrici Ćosiću (1921–2014), „Ocu nacije“, kako su ga ponekad nazivali, svi u sali (i šire) znamo gotovo sve. Pitanje je to naše nacionalne kulture, duha, koji je u jeziku, a Ćosićeva književnost je za to najbolji reprezent… Znajući način režije Juga Radivojevića, ne čudimo se potpuno praznoj sceni, bez scenografije. Radivojević voli savremeno čitanje, u teatru moderni govor u mikrofone, nove teatarske forme…
„Razbijanje i preoblikovanje vremena, iskustava savremenog pozorišta i groteskne sličnosti trauma ratovanja devedesetih godina dvadesetog i podela dvadeset prvog veka, poigravanje formom, u kojoj Hor, kao množina individualnih sudbina i glasova, čuva sećanje na grčku tragediju, ali postaje i sveznajući pripovedač, nešto kao društvena mreža, odabrani avatari okupljeni oko prepričavanja sudbine Uroša Babovića i meštana sela Trnava i Prerovo, polazna su osnova ovog dramatizatorskog postupka i mogućeg predloška scenske interpretacije“, piše u tekstu „O DEOBAMA“, u programu dramatizator Spasoje Ž. Milovanović… Već smo saznali da su dramaturg predstave Božidar Knežević i reditelj Jug Radivojević od postojeće Milovanovićeve dramatizacije, koja je brojala oko tri stotine stranica, sačinili sažetak, predstavu za jedanaest likova, jer je, po rečima dramaturga Kneževića (Milovanović je takođe profesionalni dramaturg), „bilo neophodno izvršiti drastičnu selekciju mnogobrojnih pojedinačnih deoba, kojima roman obuluje. Tek kad je osnovna linija izvučena, i kad je lična i porodična tragedija Uroša Babovića stavljena u prvi plan, Ćosićeve ’Deobe’ postale su pozorišne ’Deobe’… U svojoj suštini, najviše liče na antičku dramu“… S namerom citiramo, umesto da interpretiramo. Gledamo praznu scenu, a u Programu avatari, savremeno pozorište, antička drama… „Gde je mnogo babica…“
Dočekasmo početak. Likovi, umetnuti u gledalište, između nas, osvetljavaju baterijskim lampama svoja lica. Ima ih po čitavom gledalištu… Nema, u venčanici, na kraju reda sedi jedna nevesta…
Ova reportaža nije pozorišna kritika i nema nameru da vas izvesti o dramskim i pozorišnim kvalitetima (i onom drugom) „Deoba“, kao i o postupku koji bi vaš kritičar, i sam dramaturg, primenio na Ćosićevu prozu, tako značajnu za nacion. Ovaj dnevnik vam prenosi atmosferu, uzbuđenje, zavereništvo, disanje u jednom dahu, spremnost na pozorišnu iluziju, elemente uvek prisutne pri teatarskom činu u publici. I to je bitno, kao i zakon, koji prenosimo studentima dramaturgije, da se, prilikom dramatizacije proznog štiva za teatar, tema dela nikako ne sme menjati.
Elem.

Dosadno nije bilo. Na prostranu scenu je, pod gasom, izašao džip „pajero“ i publika je počela da kašlje u svoje maske. To je moćno vozilo Uroša Babovića, seoskog gazde, koji će postati vođa četničkog pokreta, čime će se toliko zaneti, da će žrtvovati i sopstvenog sina, neistomišljenika. Njegova žena će ga, potom, zaklati na kućnom pragu.
Babović i njegovi obučeni su kao teroristi, u autfitu onih koji bi mogli upasti u banku, kao pljačkaši, dok ste na šalteru. Sam Babović, koga ubedljivo igra glumac Nebojša Savić, ima dileme socrealističkog „kolektivnog junaka“, a ne titana iz antičke drame. Žanr, spektakl, kojim Jug Radivojević tumači Ćosića, ne dopušta duboka poniranja u psihološko (za razliku od romana), ne daje mogućnost transformacije „iz nesreće u sreću“, ne dopušta katarzu, pročišćenje. Sve je na goloj sceni jarko, krvavo, nasilno, teško. Spektakularno. Adama Katića, seoskog gazdu, nekadašnjeg najboljeg Babovićevog prijatelja, potom ideološkog protivnika, smireno i uverljivo, uglavnom iz gledališta, igra Milan Kovačević. Sonja Damnjanović, u čizmama i nekoj vrsti vojničkih pantalona, majka je nesrećnog Babovićevog žrtvovanog sina Miloša. S obzirom na podignut ton političkog teatra (najbližeg Sartrovim „Prljavim rukama“, kad bi bio spektakl) ima dobar nastup i donosi tragičnu emociju. Sin, Adama Katića, Dušan, u tumačenju Grigorija Jakišića, lepo nosi mladalački zanos, opet iz Sartrovog „šinjela“. Izdvojili bismo još i Dejana Cicmilovića, moćnog glumca, koji svog majora Kostu Cvetića (pot)kazuje kao oficira, kome je dužnost iznad svega, što ga čini slepim ne samo za patnju sopstvene porodice nego i za nadolazeći tok istorije…
Ko nije čitao „Deobe“ Dobrice Ćosića, iz Radivojevićeve rediteljske verzije Kneževićeve adaptacije Milovanovićeve dramatizacije, neće steći utisak, a pogotovo ne informaciju o veličini Ćosićeve proze, ali ni o značaju problema srpskih deoba niti o njihovim stvarnim korenima.
Predstava „Deobe“ novosadskog, niškog i prištinskog nacionalnog teatra rasvetljava zločin koji se p(r)ojavljuje iz ideologije, koja je ili sama sebi svrha, ili je sluga nečijih političkih interesa. Gde stradaju najslabiji, deca, porodica, narod, sve dok neko ne položi nevinu žrtvu na oltar patriotizma, kao Miloš Babović.
„Deca su pobedila“, kaže, uprkos Miloševoj apoteozi, Adam Katić.
Da li su?