ЋОСИЋЕВЕ „ДЕОБЕ“: ИЗМЕЂУ РЕВОЛУЦИЈЕ И ЗЛОЧИНА

ДНЕВНИК ПОЗОРИШНОГ КРИТИЧАРА: НОВИ САД

Одлазак на позоришну премијеру „Деоба“, по роману Добрице Ћосића, овенчаног Ниновом наградом 1961, „чак“ у Нови Сад, тек други је излазак вашег позоришног путописца из „круга двојке“. Далека, па и ближа путовања су постала лепа успомена, а и позоришта нема много, па се праизведба „Деоба“, са знатижељом очекивана, претворила у авантуру. Сваке врсте

Пре „Деоба“, у Новом Саду смо били недавно, на премијери представе „Смрт господина Голуже“, у Позоришту младих. Режирао је Патрик Лазић, један од најзанимљивијих редитеља младе генерације, па је и интересовање „велеградских звери“ било значајно. Ову дигресију правимо због начина на који нас је Театар љубазно превезао у Нови Сад: нас деветоро, у комбију за деветоро! Као да никакве противковид мере не важе! Бунили смо се, возач је слегао раменима… И то је то.
За премијеру „Деоба“, редитеља Југа Радивојевића, новосадско Српско народно позориште (представа је настала у копродукцији с Народним позориштем Ниш и Приштина) послало је, домаћински и у складу са тзв. мерама, комби с деветнаест места, за најављених деветоро гостију. Улазимо у превоз… Возач без маске! На питање има ли је, одговара – наравно, али је не носим… Маска ничему не служи!… Међу путницима констернација, сви су „под маском“, он ставља маску и фркће.
Тако чекамо, чекамо… Љубазна колегиница телефонира, испоставља се да су неке уважене колегинице одустале, али нису одјавиле вожњу… Корона утиче и на васпитање!… Критичара који су ишли на „Голужу“, сада нема ни у списку путника… Чудно. И сумњиво. Да ли знају о представи више од нас осталих?
О фирми коју су домаћини унајмили да превезе путнике, још само ово: у повратку возач је повео и сувозача, да му не буде досадно, ваљда. Обојица без маске, до краја! Да није трагично, да доктори у црвеној зони не плаћају животом ову непромишљеност, да нам нису умрли многи драги пријатељи и рођаци, да није овако стравично – „легла“ би узречица из ТВ ситкома: „Шта рећи?!“

Виђамо се с Новосађанима у СНП-у онако како бисмо се виђали с драгим колегама на међународним фестивалима, с узбуђењем и срдачно, после дуго времена… Сала „Пера Добриновић“ комотна, велики размак међу нама, лепо је. Вртимо програм за представу у рукама. Подсећамо се обимног Ћосићевог романа, о четничком равногорском покрету, о сарадњи с партизанима, па о његовој пропасти… Разграната радња романа се тиче и прошлости, колико и будућности, а садашњост (Други светски рат) јесте време догађања. Корени, традиција, наслеђе су оно што очекујемо да ћемо видети на сцени, јер је позориште вечно „сада и овде“ и говори о нама данас, колико и о њима онда… О Добрици Ћосићу (1921–2014), „Оцу нације“, како су га понекад називали, сви у сали (и шире) знамо готово све. Питање је то наше националне културе, духа, који је у језику, а Ћосићева књижевност је за то најбољи репрезент… Знајући начин режије Југа Радивојевића, не чудимо се потпуно празној сцени, без сценографије. Радивојевић воли савремено читање, у театру модерни говор у микрофоне, нове театарске форме…
„Разбијање и преобликовање времена, искустава савременог позоришта и гротескне сличности траума ратовања деведесетих година двадесетог и подела двадесет првог века, поигравање формом, у којој Хор, као множина индивидуалних судбина и гласова, чува сећање на грчку трагедију, али постаје и свезнајући приповедач, нешто као друштвена мрежа, одабрани аватари окупљени око препричавања судбине Уроша Бабовића и мештана села Трнава и Прерово, полазна су основа овог драматизаторског поступка и могућег предлошка сценске интерпретације“, пише у тексту „О ДЕОБАМА“, у програму драматизатор Спасоје Ж. Миловановић… Већ смо сазнали да су драматург представе Божидар Кнежевић и редитељ Југ Радивојевић од постојеће Миловановићеве драматизације, која је бројала око три стотине страница, сачинили сажетак, представу за једанаест ликова, јер је, по речима драматурга Кнежевића (Миловановић је такође професионални драматург), „било неопходно извршити драстичну селекцију многобројних појединачних деоба, којима роман обулује. Тек кад је основна линија извучена, и кад је лична и породична трагедија Уроша Бабовића стављена у први план, Ћосићеве ’Деобе’ постале су позоришне ’Деобе’… У својој суштини, највише личе на античку драму“… С намером цитирамо, уместо да интерпретирамо. Гледамо празну сцену, а у Програму аватари, савремено позориште, античка драма… „Где је много бабица…“
Дочекасмо почетак. Ликови, уметнути у гледалиште, између нас, осветљавају батеријским лампама своја лица. Има их по читавом гледалишту… Нема, у венчаници, на крају реда седи једна невеста…
Ова репортажа није позоришна критика и нема намеру да вас извести о драмским и позоришним квалитетима (и оном другом) „Деоба“, као и о поступку који би ваш критичар, и сам драматург, применио на Ћосићеву прозу, тако значајну за национ. Овај дневник вам преноси атмосферу, узбуђење, завереништво, дисање у једном даху, спремност на позоришну илузију, елементе увек присутне при театарском чину у публици. И то је битно, као и закон, који преносимо студентима драматургије, да се, приликом драматизације прозног штива за театар, тема дела никако не сме мењати.
Елем.

Досадно није било. На пространу сцену је, под гасом, изашао џип „пајеро“ и публика је почела да кашље у своје маске. То је моћно возило Уроша Бабовића, сеоског газде, који ће постати вођа четничког покрета, чиме ће се толико занети, да ће жртвовати и сопственог сина, неистомишљеника. Његова жена ће га, потом, заклати на кућном прагу.
Бабовић и његови обучени су као терористи, у аутфиту оних који би могли упасти у банку, као пљачкаши, док сте на шалтеру. Сам Бабовић, кога убедљиво игра глумац Небојша Савић, има дилеме соцреалистичког „колективног јунака“, а не титана из античке драме. Жанр, спектакл, којим Југ Радивојевић тумачи Ћосића, не допушта дубока понирања у психолошко (за разлику од романа), не даје могућност трансформације „из несреће у срећу“, не допушта катарзу, прочишћење. Све је на голој сцени јарко, крваво, насилно, тешко. Спектакуларно. Адама Катића, сеоског газду, некадашњег најбољег Бабовићевог пријатеља, потом идеолошког противника, смирено и уверљиво, углавном из гледалишта, игра Милан Ковачевић. Соња Дамњановић, у чизмама и некој врсти војничких панталона, мајка је несрећног Бабовићевог жртвованог сина Милоша. С обзиром на подигнут тон политичког театра (најближег Сартровим „Прљавим рукама“, кад би био спектакл) има добар наступ и доноси трагичну емоцију. Син, Адама Катића, Душан, у тумачењу Григорија Јакишића, лепо носи младалачки занос, опет из Сартровог „шињела“. Издвојили бисмо још и Дејана Цицмиловића, моћног глумца, који свог мајора Косту Цветића (пот)казује као официра, коме је дужност изнад свега, што га чини слепим не само за патњу сопствене породице него и за надолазећи ток историје…
Ко није читао „Деобе“ Добрице Ћосића, из Радивојевићеве редитељске верзије Кнежевићеве адаптације Миловановићеве драматизације, неће стећи утисак, а поготово не информацију о величини Ћосићеве прозе, али ни о значају проблема српских деоба нити о њиховим стварним коренима.
Представа „Деобе“ новосадског, нишког и приштинског националног театра расветљава злочин који се п(р)ојављује из идеологије, која је или сама себи сврха, или је слуга нечијих политичких интереса. Где страдају најслабији, деца, породица, народ, све док неко не положи невину жртву на олтар патриотизма, као Милош Бабовић.
„Деца су победила“, каже, упркос Милошевој апотеози, Адам Катић.
Да ли су?


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *