Srpski svet

Zašto izbori u Nikšiću nisu bili samo lokalni, i ko je zapravo na njima pobedio

Kada je, posle prošlogodišnjih parlamentarnih izbora u Crnoj Gori, kolumnista lista „Danas“, sociolog i vanredni profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu Aleksej Kišjuhas postavio pitanje „čemu se radujemo“, našao je za shodno da iskaže svoje razočaranje porazom Mila Đukanovića koji je proslavljen uz „slavljeničku ikonografiju sa vatrometima i pucanjem, sačinjenu od (veliko)srpskih zastava, navijačkih baklji, pa i stvarnih ikona“.

(PRE)VELIKA SRBIJA Čemu se radujemo, upitao je tada autor koji u svakoj srpskoj zastavi vidi velikosrpsku, što znači da zapravo nema srpske zastave koja njemu ne smeta, i toliko o takvom svetonazoru. Koji nije ni napredan ni demokratski nego je samo antisrpski, to jest anti(veliko)srpski, no kako je sve srpsko, po ustanovljenom automatizmu, velikosrpsko, između jednog i drugog nema nikakve razlike; svaka im je Srbija (pre)velika. Te je jasno što je tada Kišjuhas poraz Mila Đukanovića, za koga inače ima samo reči hvale jer je „već hrabro ugušio jedan državni udar, nakon što je odvažno okrenuo leđa Rusiji i učlanio Crnu Goru u NATO“, pokušao da o(t)piše kao „nacionalističku kontrarevoluciju uz dašak verskog fundamentalizma“, „profilisanje Crne Gore kao srpske države“, „povratak na politička podešavanja iz 1990-ih“, usput i kao „srednji prst Zapadu i Evropi“, te „političko pravoslavlje, po ugledu na politički islam Al Kaide“.
Nismo slučajno sad podsetili na ove Kišjuhasove reči, naime, već i zato što nije slučajno što se njihov eho, ovih dana, uoči lokalnih izbora u Nikšiću, čuo u rečima crnogorskog predsednika koji ne želi da shvati da mu je rok trajanja istekao Mila Đukanovića. On je ocenio da je Srbija „rezultat parlamentarnih izbora protumačila kao otvorena vrata za nadiranje velikosrpskog nacionalizma prema Crnoj Gori“, i, povodom izbora za šefove komunalnih službi u Nikšiću, napomenuo da je reč o „potrebi da se ponovo aktuelizuje projekat Velike Srbije, neugasla, retrogradna nacionalistička ideja… Ovde je reč, dakle, o novoj ekspanziji Srbije prema svojim susedima, o novoj ekspanziji u regionu, sa očiglednom namerom da Srbija uspostavi neki status kolonijalnog upravljača nad zamišljenim srpskim prostorima, prostorima na kojima žive Srbi“.

[restrict]

REZULTATI IZBORA A to će reći da su se izbori u Nikšiću, održani u nedelju, 14. marta, zapravo, ponajmanje ticali pitanja ko će u ovom gradu upravljati odnošenjem smeća i lokalnim urbanističkim razvojem. Na tim izborima, štaviše, u Đukanovićevom rodnom mestu pa im je značaj utoliko bio izraženiji, ponovo se glasalo o onom rezultatu glasanja 30. avgusta 2020. Izborno veče, kao i tada kad se Kišjuhas upitao čemu se radujemo a svi smo dobro znali čemu se radujemo, proteklo je uz „slavljeničku ikonografiju sa vatrometima i pucanjem, sačinjenu od (veliko)srpskih zastava, navijačkih baklji, pa i stvarnih ikona“… I upravo ti prizori predstavljaju najbolju političku analizu najvažnijih lokalnih izbora u istoriji Nikšića.

Što se brojeva tiče, Demokratska partija socijalista Mila Đukanovića ostala je bez većine, osvojivši 18 od 41 odborničkog mesta. Lista koju predvodi Demokratski front, ovog puta lišena podrške premijera Zdravka Krivokapića, dobila je 11 odbornika, Demokrate predsednika Skupštine Alekse Bečića 10, i po jednog liste Dritana Abazovića i biznismena Miodraga Dake Davidovića.
„U Nikšiću će vladati dvije liste – jedna Crkvina, druga Vučićeva“, sumirao je, sumornog raspoloženja, ovaj rezultat Andrej Nikolaidis, istakavši kako je Đukanovićeva partija „dobila više glasova nego na parlamentarnim izborima u avgustu. Svejedno: ta partija više nije vlast, ni u državi, ni u Nikšiću“.
Uzgred budi rečeno, iako tačan, ovaj podatak o izbornim podacima varljiviji je nego što deluje. Da, istina je da je lista DPS-a sad dobila nešto više glasova nego 30. avgusta (752 glasa, da budemo precizni), ali tada su socijaldemokrate u Nikšiću osvojile 1.046 glasova a ovom prilikom su bile na DPS-ovoj listi. Što znači da su partneri sad osvojili nekoliko stotina glasova manje nego prošle godine.

Isto se odnosi i na drugu stranu. Skoro trećina avgustovskih glasača Demokratskog fronta prelila se Bečićevoj listi, manji deo je otišao i Davidoviću, no u zbiru reč je o rezultatu koji je bezmalo istovetan onom avgustovskom, sve s Dritanom Abazovićem, koji je na jednim i drugim izborima ostvario gotovo identičan rezultat (2.023, odnosno 2.112).
Tako da je proces Đukanovićevog poraza, započet 30. avgusta 2020, očigledno nastavljen. Ali, barem za sada, nije i ubrzan proces njegovog definitivnog sunovrata iz koga sigurno neće biti povratka.
Jasno je da ovo nije nevažan podatak. Naprotiv, on bi morao da bude shvaćen kao poziv na oprez, i jednima i drugima i trećima na pobedničkoj strani, ako ima ko da ga čuje. Zato što je još njihova pobeda krhka da bi je istrošili međusobnim razmiricama. Ili je stvar upravo u tome, da se te razmirice potpiruju kako bi se ugrozila njihova pobeda nad Đukanovićem?

ČETNIČKE HORDE I tek će nam buduće ponašanje aktera ove pobede, čiji je drugi čin izvršen u nedelju u Nikšiću, dati da naslutimo da li ove njihove razmirice služe povratku Đukanovića na vlast, ili su samo žalosni ali neizbežni deo njihovog gloženja oko kontrole nad što većim parčetom izvojevane pobede.
No ne smemo da dozvolimo da se zbog toga iz vida izgubi šira slika, na kojoj se jasno vidi da konačni poraz Đukanovićevog projekta predstavlja najvažniji među nužnim preduslovima za povratak Crne Gore tamo gde je oduvek i bila, u svoj srpski svet.
Na ovu nas istorijsku priliku, uostalom, sad glasno podsećaju i svi koji se pribojavaju baš takvog razvoja događaja.

Od nikšićkog DPS-a koji u svojim sugrađanima vidi „četničke horde“ i na izborni dan im upućuje pretnju da će „preuzeti stvar u svoje ruke“. Preko „crnogorskog novinara i publiciste“ Šekija Radončića koji za Radio Sarajevo ocenjuje da se „u Nikšiću nisu dogodili lokalni izbori, već je izvršena velikosrpska agresija na taj grad i Crnu Goru… Na Nikšić i Crnu Goru izvršen je pravi velikosrpski desant, a komandant te operacije, feldmaršal Aleksandar Vučić, nalazio se na komandnom mostu u Beogradu. No, osovina Moskva–Beograd–Banjaluka nije uspijela da slomi crnogorski otpor“. I istoričara Nikole Samardžića koji upozorava da „Vučićeva i Putinova klijentela, frontovci, Krivokapić i Bečić postaju jasno personalizovana pretnja bezbednosti i Crne Gore i regiona… Očigledna je podrška vlasti i opozicije u Srbiji klerostaljinističkim liderima i partijama u Crnoj Gori“ čija je „uloga jasna – da Crna Gora napusti NATO, proces EU integracije, možda i ideju nezavisnosti koja je bila jedini moguć put ulaska u NATO i EU“. I Žarka Koraća koji „nema nikakve sumnje da je posredi priča o ’srpskom svetu’… Nije zgodno reći Velika Srbija, ne znaju šta da upotrebe, onda je ’srpski svet’ ispao neka pozajmljena varijanta iz Rusije, gde ima ’ruski svet’. To je apsolutno deo te priče“, i Slobodana Georgieva koji tvituje „Vukovar 1991. Nikšić 2021?“, i tako dalje sve do Danijela Servera, vašingtonskog stručnjaka za nas, koji za „Glas Amerike“ ističe: „Ja sam najviše zabrinut zbog uloge Srbije i Rusije, a naročito ambicija predsednika Vučića da ponovo, do određenog stepena, preuzme kontrolu nad Srbima na Kosovu, u Bosni i Hercegovini i u Crnoj Gori… On smatra da sprovodi veoma uspešnu kampanju u Crnoj Gori, kao i u Bosni i Hercegovini i na Kosovu. Vučić pokušava da izgradi de fakto Veliku Srbiju, koju su (Slobodan) Milošević i Dobrica Ćosić želeli. To je srpski program, modernizovan za današnji Balkan.“
Hoćemo da kažemo da ako već sami nismo u stanju da prepoznamo o čemu se ovde zapravo radi, treba da poslušamo one koji su se uplašili zbog toga što Crna Gora ponovo postaje ono što je oduvek bila. I naljutili zbog toga što se Beograd, kao prestonica Srbije, države srpskog naroda, drznuo da povede računa o Srbima; za razliku od onih vremena u kojima samo Srbija nije imala poseban interes, dok svi ostali i te kako jesu.
Drugim rečima, možda nam oni koji se danas zalažu za srpski svet i neće doneti sve dobro što kažu da hoće. Ali sigurno je da nam baš ništa dobro neće doneti oni koji se njemu protive. Zato što im nijedna Srbija nije dovoljno mala da im ne bi bila (pre)velika. Uostalom, pitajte Alekseja Kišjuhasa čemu bi se obradovao.

[/restrict]