Politička pozadina

O kojim ministrima iz SNS-a koji su učestvovali u zaveri protiv Aleksandra Vučića govori potpredsednik ove stranke Miloš Vučević? I gde je Nebojša Stefanović

Ako ćemo pošteno, na kraju se sve uglavnom svede na lične političke simpatije. Tako da su nivo poverenja i dubina nepoverenja u direktnoj srazmeri s količinom sviđanja i nesviđanja, naime, skloniji smo da poverujemo onima koji nam se i inače dopadaju, i obrnuto. Pa se tako i Aleksandru Vučiću, predsedniku Srbije, šta god da je rekao, (ne)veruje tačno u onoj meri u kojoj se podržava njegova politika.

FOTOGRAFIJE ZLOČINA No ovakva vrsta ostrašćenosti, ma koliko se činila potpuno opravdanom kako u jednom, tako i u drugom smeru, nije nam od naročite pomoći u pokušaju da razumemo šta je zapravo u osnovi ove kontinuirane afere u kojoj se zločini jedne kriminalne grupe mešaju s nelegalnim prisluškivanjem šefa države i članova njegove porodice i nekakvim (para)političkim obračunima s elementima inostranosti koji se evidentno odvijaju u pozadini svega toga.
Elem, najavljena pa odložena i sve vreme nestrpljivo iščekivana sednica Saveta za nacionalnu bezbednost, uz potonje obraćanje javnosti u udarnom terminu u subotu uveče, imala je sve odlike majstorski izrežiranog i s uživljavanjem odigranog napetog političkog rijalitija. S prikazivanjem mučnih fotografija nekih žrtava klana Veljka Belivuka kao vrhuncem predstave, što je proizvelo predvidiv efekat i kod onih koji Vučića vole pa mu sve veruju, i kod onih koji ga ne podnose pa mu zato ne veruju ništa.
A opet, sam čin prikazivanja tih fotografija, ma koliko da je reč o postupku koji izaziva kontroverze, doduše, ovde je sve u stanju da izazove kontroverzu, postigao je tačno onaj efekat koji je i trebalo da postigne; ako se, naime, do tada i sumnjalo da je reč o zločincima kakvim su opisivani, a bilo je i takvih sumnji iz gorenavedenih razloga, u to sada više ne mora da se sumnja.

[restrict]

PRISLUŠKIVANJE VUČIĆA Ipak, ovaj momenat, koji je privukao najviše javne pažnje i komentara, bio je, barem što se njegovog štetnog potencijala tiče, još i najmanje bitan među informacijama koje su u subotu uveče predstavljene javnosti. Ovo za razliku od informacije o nezakonitom prisluškivanju predsednika Srbije Aleksandra Vučića, njegovog sina Danila, oca Anđelka i brata Andreja, a koja je strahovito bitna sve i ako je privukla srazmerno malo, što će reći nedovoljno, pažnje.
Jedno je unapred jasno. Nezakonito prisluškivanje Vučića – računamo da ga je bilo kao što se i tvrdi, ni za šta drugo uostalom nije ni ponuđen bilo kakav dokaz – moglo je da ima samo dva ili tri cilja: da se Vučić(i) javno kompromituju, ili da se tim kompromitujućim materijalom predsednik Srbije uceni, ili da se prate njegovo i njihovo kretanje.
Imajući u vidu one snajpere koji su pronađeni u posedu Belivukove grupe, nesporno je da se bez valjanog obrazloženja ne sme odbaciti mogućnost da je praćenje Vučića sprovođeno u funkciji pripreme njegove fizičke likvidacije.
Ali ni preostala varijanta ili dve nemaju mnogo manji potencijal da načine štetu; intimni razgovori u okviru najužeg porodičnog kruga, sve i ako su sa stanovišta zakona apsolutno beznačajni, zainteresovanoj a pri tome pokvarenoj strani mogu da daju obilje materijala za zloupotrebu. A kako već skoro devet godina živimo u sistemu koji je ustrojen oko Aleksandra Vučića lično, nije potrebno mnogo napora da bi se dokazalo da od ovakve zloupotrebe štetu ne bi imala samo porodica Vučić, već čitava država.

MINISTAR STEFANOVIĆ Čitava je stvar pak, po državu i naše nacionalne interese, utoliko opasnija ukoliko su u ovaj složeni slučaj, kao krajnji primaoci informacija proisteklih iz nezakonitog prisluškivanja Vučića, umešane i strane obaveštajne službe, o čemu su, istina, bez dodatnog obrazlaganja, otvoreno počeli da govore i najviši državni zvaničnici, poput premijerke Ane Brnabić, koja je, preneli su mediji, ukazala da „kako istraga odmiče, postaje jasno da postoji grupa ljudi koja je umrežena i politički i medijski, kao i od strane nekih stranih službi“.
Vratićemo se ovom pitanju, no pre toga potrebno je razjasniti domaću dimenziju ove zavere, za koju nije evidentno samo da je postojala već i da je imala i te kako snažnu podršku u strukturama sadašnje vlasti. Jer drugačije ne bi ni bila moguća.
Veliku pažnju, s tim u vezi, privukao je intervju potpredsednika Srpske napredne stranke i gradonačelnika Novog Sada Miloša Vučevića, koji je „Novostima“, na pitanje „na koga konkretno mislite kada kažete da postoji klika u stranci koja je verovatno preuzela deo kontrole državnog sistema? Među njima ima i ministara“, rekao: „Ima. I ministara, i direktora, i drugih stranačkih funkcionera.“
Dok na direktno pitanje, „ima li objektivne odgovornosti Nebojše Stefanovića za stvaranje paralelne strukture u MUP-u, ali i u stranci“, samo što nije odgovorio potvrdno: „To je pitanje za tužilaštvo i sudske organe. Niko ne sme biti aboliran odgovornosti, ukoliko se utvrdi njegova krivica. I nije bitno da li se zove Nebojša, Milan, Miloš ili kako god, kao što nije bitno ni koliko dugo ima člansku knjižicu stranke, ni ko su mu prijatelji ili kumovi.“
A kad smo već kod kumova, pažnju privlači i informacija da je ovog utorka, zbog zloupotrebe službenog položaja u ovoj složenoj aferi, uhapšen Goran Papić, zamenik načelnika Službe za borbu protiv organizovanog kriminala (SBPOK) u vreme u kome se afera razvijala. A uz to, kako se navodi u medijima, i kum Nebojše Stefanovića, u čije je vreme na mestu ministra policije Papić munjevitom brzinom i napredovao do ovog položaja. Sa koga je i otišao zajedno sa Stefanovićem.
Dodajmo i da je u subotu uveče, na konferenciji za medije posle Sednice saveta za nacionalnu bezbednost, propuštena zlatna prilika da se odagnaju sve sumnje u doskorašnjeg ministra unutrašnjih poslova. Naravno da se to nije dogodilo slučajno. Poruka je jasna.

STRANA PODRŠKA A ako je tako jasno kao što deluje, postavlja se pitanje zašto do sada, i na bilo koji od mnogo elegantnijih načina koje Vučić ima na raspolaganju, bez ovolikih potresa dakle, Stefanović već nije dobio sve ono što zaslužuje ukoliko se zaista nalazi na onom Vučevićevom spisku ministara i funkcionera SNS-a koji su Vučiću radili o glavi.
Ovo tim pre što Nebojša Stefanović, u političkom smislu, bez Aleksandra Vučića ne postoji. Što znači da on mora da raspolaže nekom drugom vrstom moći koja njegovo odstranjivanje čini ovoliko komplikovanom misijom.
Primamljivo rešenje ove zagonetke, pogotovo za deo javnosti koji Vučiću ne veruje ništa a pri tome i deluje razložno na prvi pogled, kaže da se odgovor krije u nekakvom kompromitujućem materijalu koji je Stefanović – onim protivzakonitim prisluškivanjem – prikupio o Vučiću. Međutim, kad se malo podrobnije razmisli, vidi se da ovo objašnjenje nije dovoljno logično; naime, da nekakav opasan kompromitujući materijal zaista postoji, već u zavisnosti od njegove težine, bio bi napravljen dogovor da Stefanović ode mirno u zamenu za potpuni imunitet, ili pak ne bi ni odlazio nikuda.
Ovo čemu sada prisustvujemo, međutim, više liči na dugo i pažljivo pripremljenu borbu na život i smrt. Što nas vraća nazad na početnu zagonetku.
Njeno moguće rešenje ponudio je lider radikala Vojislav Šešelj. Koji bez predaha gostuje po televizijama s nacionalnom frekvencijom; ako su optužbe o uticaju vladajuće partije na njihovu uređivačku politiku iole tačne, onda on govori ono što funkcioneri vladajuće partije, zato što su na vlasti pa im je odgovornost za izgovorenu reč veća, ne smeju. A Šešelj je, u svom stilu, zanemarite stil, rekao: „Zna se da je Stefanović otišao u Ameriku i vratio se sa CIA mišljenjem.“
Što nas vraća na sve (ne)izgovorene opomene o umešanosti stranog faktora u čitav slučaj, o kojima smo uostalom i mi pisali.
Ako je ovo iole tačno, stvar je mnogo ozbiljnija nego što je delovalo. Tim pre što ovakva spekulacija nije lišena rezona. A i sam je Vučić svoje obraćanje javnosti u prajm-tajmu u subotu uveče završio opomenom da mnogima, a znamo i kome, bombardovali su nas, smeta Srbija koja je snažna i uspravna. Eliminisanje Vučića, bilo fizičko bilo političko, šta god ko mislio o aktuelnom predsedniku, Srbiju bi definitivno destabilizovalo. A time učinilo i (još) ranjivijom na destruktivne spoljne pritiske.
Da li se o tome ovde zapravo radi? Nadležni za odgovor na ovo pitanje, počev od samog predsednika Vučića, upotrebili su mnoge teške reči, kao što je državni udar, da bi opisali ono što se spremalo. Ne samo njima već i svima nama, jer ovo je naša država. I zato su nam još dužniji, za početak, da nam pruže nedvosmislene odgovore. A institucije sistema neka rade ono što im je i posao…

[/restrict]