Lukašenkov put

Nije najvažnije da li će se nakon referenduma 2022. beloruski lider povući već da se volja naroda unese u ustav i time fiksira zbližavanje s Rusijom i opredeljenje za mir, stabilnost i razvoj

Dok se vlasti u Ukrajini sve otvorenije pripremaju za sukob s „istočnim separatistima“, odnosno Lugansko-donjeckom Narodnom Republikom (LNDR), a iz potaje prete i „povratkom na Krim“, dotle se nešto severnije odvijaju ne manje značajni procesi. Nakon zasedanja Šestog Svebeloruskog narodnog sabora (VNS) u Minsku 11. i 12. februara ove godine otpočela je finalna etapa borbe za ovu zemlju. Pod sloganom „Jedinstvo. Razvoj. Nezavisnost“, ovo savetodavno telo, koje od 1996. zaseda dva puta u deceniji, dalo je zeleno svetlo kursu daljeg zbližavanja s Rusijom, odnosno odbacivanja koncepta „neutralnog statusa“. Skup na kome je učestvovalo 2.700 delegata iz cele zemlje održan je nakon smirivanja višemesečnih protesta. Oni su potresali Belorusiju posle avgustovske ubedljive pobede na predsedničkim izborima Aleksandra Lukašenka, što je pokušala na ulici da ospori opozicija koja podržava njegovu suparnicu Svetlanu Tihanovsku. Ali ni u taboru opozicije nema jedinstva, jer je njen deo odustao od rušenja Lukašenka i faktički priznao izborni poraz. Tihanovska (s bezbedne udaljenosti iz inostranstva) ostaje „nepomirljiva“, u čemu joj podršku pružaju zapadni krugovi predvođeni SAD i njihovim saveznicima.

HLADAN TUŠ ZA SPONZORE TIHANOVSKE Kod većine građana Belorusije, međutim, demonstracije nisu poljuljale uverenje da Vašington i druge zapadne prestonice malo mare za „stanje demokratije“ i dobrobit beloruskog naroda, već prvenstveno za sopstvene političke interese – i obračun s Moskvom. Snažna podrška Rusije i njenog predsednika Vladimira Putina odlučujuće je uticala da Lukašenko očuva položaj u Minsku, kao što je i njegova višedecenijska, a u poslednje vreme opet izrazito naglašena proruska politika uverila Kremlj da mu treba ojačati uporište za ostvarenje dogovorene integracije Savezne države Rusije i Belorusije. Zato je on tokom zasedanja VNS-a saopštio dinamiku budućih poteza – usvajanje projekta novog ustava u parlamentu treba da bude do kraja ove ili u januaru sledeće godine, a ustavni referendum početkom ili u prvoj polovini 2022. godine. Beloruski lider je tom prilikom naveo i uslove pod kojima će se posle 28 godina povući s vlasti, a to su „red i mir“ u zemlji, kao i bezbednost za ljude koji njega podržavaju.
Ovo za prosečnog Belorusa deluje prilično konkretno, i korektno, ali je imalo efekat kofe hladne vode koja se izlila na sponzore Tihanovske, jer oni u ovoj podeli karata ostaju praktično bez ijednog aduta. Kao što se vidi i iz redosleda prioriteta u sloganu Šestog VNS-a, jedinstvo (odnosno ujedinjenje s Rusijom) jeste na prvom mestu, zatim sledi razvoj (s osloncem na Moskvu), a tek treći prioritet je nezavisnost. Tako se šalje poruka da nikakvo „soliranje“ u spoljnoj politici više ne dolazi u obzir – ali i umiruje onaj deo javnog mnjenja koji eventualno strahuje da bi Republika Belorusija mogla da postane tek jedan od ruskih regiona. To se neće desiti, ali plan realne integracije omogućiće stvaranje funkcionalne državne zajednice koja će na neki način kopirati sovjetski model ujedinjenja.

SAVEZNA DRŽAVA U NASTAJANJU Ne treba zaboraviti da je Belorusija, kao i Ukrajina, u Sovjetskom Savezu uživala zavidan stepen autonomije, u određenom smislu nalik pravoj nezavisnosti. Ove dve republike (a posebno i kao deo SSSR-a) bile su među 51 zemljom osnivačem Organizacije Ujedinjenih nacija i kao takve potpisale zajedno s njima Povelju UN 25. juna 1945. u San Francisku. Beloruska SSR imala je diplomatsko predstavništvo na Ist Riveru, koje je 1958. zvanično preraslo u ambasadu. Time se, pored ostalog, objašnjava i zašto su upravo lideri Rusije, Ukrajine i Belorusije sami odlučili 1991. o raspuštanju SSSR-a. Mnogima će možda čudno zvučati podatak da je Josif Visarionovič Staljin, odnosno njegov Vrhovni Sovjet, u februaru 1944. usvojio zakon kojim je pružio Ukrajini i Belorusiji ovlašćenja u spoljnoj politici.
Zvanično objašnjenje je bilo da je doprinos Ukrajine i Belorusije u pobedi nad Nemačkom i njenim saveznicima bio ogroman i da su tako zaslužile poseban status u SSSR-u, ali se mnogi pitaju – da li je doprinos Rusije bio možda manji od njihovog, čim RSFSR, kao ni ostale sovjetske republike nisu dobile svoju samostalnu ambasadu u Njujorku? Ovaj podatak mnogo govori o unutrašnjim odnosima u sovjetskoj državi i o visokom stepenu unutrašnje demokratičnosti (neki bi rekli i konfederalizma) u SSSR-u, ali je to neka skica i budućih odnosa Moskve i Minska u Saveznoj državi u nastajanju. Reči „jedinstvo, razvoj i nezavisnost“ iz slogana VNS-a mogu najbolje da objasne model po kome će dve zemlje biti sjedinjene u celinu – sposobnu da se odbrani i opstane na globalnoj areni.

PARTNERI TIHANOVSKE NUDE PREKRAJANJE IDENTITETA Na ove najave brzo su reagovali Tihanovska i partneri, predlažući nekoliko nedelja kasnije svoj „nacrt ustava“, sa suprotnim principima od onih koje je izneo Lukašenko. Najveće razlike odnose se na identitetska pitanja i – odnos prema Rusiji. Predlog Tihanovske, objavljen 9. marta, sadrži niz promena i odstupanja od sadašnjeg ustavnog uređenja, ali nameće i odredbe koje se duboko kose s višedecenijskom beloruskom tradicijom i unose nemir u ionako podeljeno društvo. Kako ocenjuju eksperti, u slučaju da ovakve izmene Ustava stupe na snagu, to bi Minsk odvelo pod direktnu upravu Zapada i u potpunosti udaljilo od ruskog političkog vektora. Uprkos obećanjima Tihanovske da bi, navodno, Rusija „ostala prijateljska država“, ove reči treba uzimati s ogromnom rezervom, jer sve ukazuje na suprotno. Rusi dobro razumeju kakvu nedopustivu bezbednosnu opasnost ovakvi projekti donose, bez obzira na slatke reči i „zaklinjanja na prijateljstvo“.
Već u preambuli autori se pozivaju na Polocku i Litvansku kneževinu, dok Rusiju, ruski narod i zajedničke korene ne pominju – bez obzira na to što oko 80 odsto Belorusa govori na ruskom jeziku i smatra ga maternjim. Ide se i korak dalje, pa se dva jezika izjednačavaju, ali se primat sada daje beloruskom: njega stavljaju ispred ruskog. I dodaje se: „Poštujući pravo svakoga da bira jezik opštenja, država sprovodi mere za širenje upotrebe beloruskog jezika, da bi mu se kasnije dodelio ustavni status jedinstvenog državnog jezika.“ Tako se jasno vidi da je na delu prekrajanje identiteta (belo)ruskog naroda, po modelu viđenom na Balkanu, ali i u Ukrajini, gde je još krajem prošlog veka većina građana govorila na ruskom jeziku i smatrala ga maternjim. I kao što smo videli u ovoj državi, nakon promene državnog jezika do oružanog sukoba ne prođe mnogo. Očito je i u Belorusiji to krajnji cilj ovih inicijativa.
Zalaže se Tihanovska i za uvođenje parlamentarne republike, koja bi nesumnjivo Belorusiju učinila nestabilnijom i uvela mogućnost da male stranke formiraju vladajuću koaliciju, upravljaju zemljom i vladu drže u šaci. Samo jak predsednik, kako je demonstrirao Aleksandar Lukašenko, u stanju je da očuva mir i stabilnost u uslovima kada je mnogo spoljnih i unutrašnjih snaga koje se tome suprotstavljaju. I on sam, svojim predlogom, predviđa novu kompoziciju predsedničkih ovlašćenja, ali da predsednik ostaje najveći politički autoritet. Parlamentarna republika bez jakog predsednika otvara mnogo više mogućnosti za (post)izborni inženjering i prekrajanje volje naroda po tuđim narudžbinama. To smo mogli da vidimo u proteklih pet godina u Moldaviji, gde je bivši proruski predsednik Igor Dodon stekao najveću popularnost, ali je bio marginalizovan u donošenju važnih odluka, jer je vlast držala koalicija prozapadnih partija. Na kraju je, tako skrajnut, izgubio na izborima od prozapadne Maje Sandu.

VEĆINSKA PODRŠKA USTAVNIM REFORMAMA LUKAŠENKA „Ustav“ Tihanovske predviđa i „težnju ka stalnoj neutralnosti“ Belorusije, što je potpuno suprotno međunarodnim obavezama Minska, odnosno članstvu u ruskom vojnom savezu ODKB, ali i ujedinjenju u Saveznu državu sa zajedničkom odbrambenom i bezbednosnom politikom. „Neutralna“ Belorusija na ruskim granicama bila bi prelazno rešenje ka vojnom okretanju protiv Moskve, jer u tom slučaju niko ne bi mogao da spreči otvaranje i za NATO snage, bar u jednakoj meri kao i za ruske. Šta bi moglo da usledi, ne treba mnogo mašte da bi se predvidelo.
A to se može videti i iz ustavnog predloga da nova zastava Belorusije bude belo-crveno-bela, na grbu da bude konjanik s pomenute zastave (što je zvanični grb srednjovekovne Velike kneževine Litvanije), a nacionalna parola „Živi Belorusija“ (Žыve Belarusь), naravno na beloruskom jeziku. Da bi bilo jasnije, treba podsetiti da su sve ovo simboli beloruskih kolaboracionista tokom Drugog svetskog rata. Iz ovih redova formirani su beloruski „šucmanšaft bataljoni“ (kasnije brigada, a zatim je pokušana i cela SS divizija), i borili su se pod komandom Vermahta protiv Crvene armije i svojih sunarodnika partizana. Uz ovakav ideološki i državni okvir, „težnja ka neutralnosti“ u Belorusiji ne bi previše dugo potrajala.
Zato u Moskvi, kao i u Minsku, postoji većinska, veoma ubedljiva podrška za put ustavnih reformi kakve je najavio predsednik Lukašenko. Da li će se on nakon referenduma 2022. povući s vlasti i prepustiti uzde upravljanja drugima, kako je u nekoliko navrata najavio, nije u ovom trenutku najvažnije pitanje. Presudno je da većinsko raspoloženje naroda bude pretočeno u „pravno obavezujući dokument“ kakav je Ustav, a time i fiksirano strateško opredeljenje ka zbližavanju s Rusijom, pružajući perspektive mira, stabilnosti i razvoja. Sve drugo predstavljalo bi avanturizam, ozbiljnu vojnu pretnju Rusiji na samim granicama, koju ona – sve i da hoće – ne bi mogla da ignoriše. Bukvalno svaki vojni pohod na Rusiju iz zapadne Evrope dolazio je preko teritorije današnje Belorusije, kao što je i svaki napad s juga kretao od Ukrajine i Donbasa (Krima) i Gruzije. Istu geografiju sukoba uočavamo i danas, kao i vekovima unazad. S demokratijom to ima malo veze. Isključivo s geopolitikom, interesima i vojskom.