Лукашенков пут

Није најважније да ли ће се након референдума 2022. белоруски лидер повући већ да се воља народа унесе у устав и тиме фиксира зближавање с Русијом и опредељење за мир, стабилност и развој

Док се власти у Украјини све отвореније припремају за сукоб с „источним сепаратистима“, односно Луганско-доњецком Народном Републиком (ЛНДР), а из потаје прете и „повратком на Крим“, дотле се нешто северније одвијају не мање значајни процеси. Након заседања Шестог Свебелоруског народног сабора (ВНС) у Минску 11. и 12. фебруара ове године отпочела је финална етапа борбе за ову земљу. Под слоганом „Јединство. Развој. Независност“, ово саветодавно тело, које од 1996. заседа два пута у деценији, дало је зелено светло курсу даљег зближавања с Русијом, односно одбацивања концепта „неутралног статуса“. Скуп на коме је учествовало 2.700 делегата из целе земље одржан је након смиривања вишемесечних протеста. Они су потресали Белорусију после августовске убедљиве победе на председничким изборима Александра Лукашенка, што је покушала на улици да оспори опозиција која подржава његову супарницу Светлану Тихановску. Али ни у табору опозиције нема јединства, јер је њен део одустао од рушења Лукашенка и фактички признао изборни пораз. Тихановска (с безбедне удаљености из иностранства) остаје „непомирљива“, у чему јој подршку пружају западни кругови предвођени САД и њиховим савезницима.

ХЛАДАН ТУШ ЗА СПОНЗОРЕ ТИХАНОВСКЕ Код већине грађана Белорусије, међутим, демонстрације нису пољуљале уверење да Вашингтон и друге западне престонице мало маре за „стање демократије“ и добробит белоруског народа, већ првенствено за сопствене политичке интересе – и обрачун с Москвом. Снажна подршка Русије и њеног председника Владимира Путина одлучујуће је утицала да Лукашенко очува положај у Минску, као што је и његова вишедеценијска, а у последње време опет изразито наглашена проруска политика уверила Кремљ да му треба ојачати упориште за остварење договорене интеграције Савезне државе Русије и Белорусије. Зато је он током заседања ВНС-а саопштио динамику будућих потеза – усвајање пројекта новог устава у парламенту треба да буде до краја ове или у јануару следеће године, а уставни референдум почетком или у првој половини 2022. године. Белоруски лидер је том приликом навео и услове под којима ће се после 28 година повући с власти, а то су „ред и мир“ у земљи, као и безбедност за људе који њега подржавају.
Ово за просечног Белоруса делује прилично конкретно, и коректно, али је имало ефекат кофе хладне воде која се излила на спонзоре Тихановске, јер они у овој подели карата остају практично без иједног адута. Као што се види и из редоследа приоритета у слогану Шестог ВНС-а, јединство (односно уједињење с Русијом) јесте на првом месту, затим следи развој (с ослонцем на Москву), а тек трећи приоритет је независност. Тако се шаље порука да никакво „солирање“ у спољној политици више не долази у обзир – али и умирује онај део јавног мњења који евентуално страхује да би Република Белорусија могла да постане тек један од руских региона. То се неће десити, али план реалне интеграције омогућиће стварање функционалне државне заједнице која ће на неки начин копирати совјетски модел уједињења.

САВЕЗНА ДРЖАВА У НАСТАЈАЊУ Не треба заборавити да је Белорусија, као и Украјина, у Совјетском Савезу уживала завидан степен аутономије, у одређеном смислу налик правој независности. Ове две републике (а посебно и као део СССР-а) биле су међу 51 земљом оснивачем Организације Уједињених нација и као такве потписале заједно с њима Повељу УН 25. јуна 1945. у Сан Франциску. Белоруска ССР имала је дипломатско представништво на Ист Риверу, које је 1958. званично прерасло у амбасаду. Тиме се, поред осталог, објашњава и зашто су управо лидери Русије, Украјине и Белорусије сами одлучили 1991. о распуштању СССР-а. Многима ће можда чудно звучати податак да је Јосиф Висарионович Стаљин, односно његов Врховни Совјет, у фебруару 1944. усвојио закон којим је пружио Украјини и Белорусији овлашћења у спољној политици.
Званично објашњење је било да је допринос Украјине и Белорусије у победи над Немачком и њеним савезницима био огроман и да су тако заслужиле посебан статус у СССР-у, али се многи питају – да ли је допринос Русије био можда мањи од њиховог, чим РСФСР, као ни остале совјетске републике нису добиле своју самосталну амбасаду у Њујорку? Овај податак много говори о унутрашњим односима у совјетској држави и о високом степену унутрашње демократичности (неки би рекли и конфедерализма) у СССР-у, али је то нека скица и будућих односа Москве и Минска у Савезној држави у настајању. Речи „јединство, развој и независност“ из слогана ВНС-а могу најбоље да објасне модел по коме ће две земље бити сједињене у целину – способну да се одбрани и опстане на глобалној арени.

ПАРТНЕРИ ТИХАНОВСКЕ НУДЕ ПРЕКРАЈАЊЕ ИДЕНТИТЕТА На ове најаве брзо су реаговали Тихановска и партнери, предлажући неколико недеља касније свој „нацрт устава“, са супротним принципима од оних које је изнео Лукашенко. Највеће разлике односе се на идентитетска питања и – однос према Русији. Предлог Тихановске, објављен 9. марта, садржи низ промена и одступања од садашњег уставног уређења, али намеће и одредбе које се дубоко косе с вишедеценијском белоруском традицијом и уносе немир у ионако подељено друштво. Како оцењују експерти, у случају да овакве измене Устава ступе на снагу, то би Минск одвело под директну управу Запада и у потпуности удаљило од руског политичког вектора. Упркос обећањима Тихановске да би, наводно, Русија „остала пријатељска држава“, ове речи треба узимати с огромном резервом, јер све указује на супротно. Руси добро разумеју какву недопустиву безбедносну опасност овакви пројекти доносе, без обзира на слатке речи и „заклињања на пријатељство“.
Већ у преамбули аутори се позивају на Полоцку и Литванску кнежевину, док Русију, руски народ и заједничке корене не помињу – без обзира на то што око 80 одсто Белоруса говори на руском језику и сматра га матерњим. Иде се и корак даље, па се два језика изједначавају, али се примат сада даје белоруском: њега стављају испред руског. И додаје се: „Поштујући право свакога да бира језик општења, држава спроводи мере за ширење употребе белоруског језика, да би му се касније доделио уставни статус јединственог државног језика.“ Тако се јасно види да је на делу прекрајање идентитета (бело)руског народа, по моделу виђеном на Балкану, али и у Украјини, где је још крајем прошлог века већина грађана говорила на руском језику и сматрала га матерњим. И као што смо видели у овој држави, након промене државног језика до оружаног сукоба не прође много. Очито је и у Белорусији то крајњи циљ ових иницијатива.
Залаже се Тихановска и за увођење парламентарне републике, која би несумњиво Белорусију учинила нестабилнијом и увела могућност да мале странке формирају владајућу коалицију, управљају земљом и владу држе у шаци. Само јак председник, како је демонстрирао Александар Лукашенко, у стању је да очува мир и стабилност у условима када је много спољних и унутрашњих снага које се томе супротстављају. И он сам, својим предлогом, предвиђа нову композицију председничких овлашћења, али да председник остаје највећи политички ауторитет. Парламентарна република без јаког председника отвара много више могућности за (пост)изборни инжењеринг и прекрајање воље народа по туђим наруџбинама. То смо могли да видимо у протеклих пет година у Молдавији, где је бивши проруски председник Игор Додон стекао највећу популарност, али је био маргинализован у доношењу важних одлука, јер је власт држала коалиција прозападних партија. На крају је, тако скрајнут, изгубио на изборима од прозападне Маје Санду.

ВЕЋИНСКА ПОДРШКА УСТАВНИМ РЕФОРМАМА ЛУКАШЕНКА „Устав“ Тихановске предвиђа и „тежњу ка сталној неутралности“ Белорусије, што је потпуно супротно међународним обавезама Минска, односно чланству у руском војном савезу ОДКБ, али и уједињењу у Савезну државу са заједничком одбрамбеном и безбедносном политиком. „Неутрална“ Белорусија на руским границама била би прелазно решење ка војном окретању против Москве, јер у том случају нико не би могао да спречи отварање и за НАТО снаге, бар у једнакој мери као и за руске. Шта би могло да уследи, не треба много маште да би се предвидело.
А то се може видети и из уставног предлога да нова застава Белорусије буде бело-црвено-бела, на грбу да буде коњаник с поменуте заставе (што је званични грб средњовековне Велике кнежевине Литваније), а национална парола „Живи Белорусија“ (Жыве Беларусь), наравно на белоруском језику. Да би било јасније, треба подсетити да су све ово симболи белоруских колаборациониста током Другог светског рата. Из ових редова формирани су белоруски „шуцманшафт батаљони“ (касније бригада, а затим је покушана и цела СС дивизија), и борили су се под командом Вермахта против Црвене армије и својих сународника партизана. Уз овакав идеолошки и државни оквир, „тежња ка неутралности“ у Белорусији не би превише дуго потрајала.
Зато у Москви, као и у Минску, постоји већинска, веома убедљива подршка за пут уставних реформи какве је најавио председник Лукашенко. Да ли ће се он након референдума 2022. повући с власти и препустити узде управљања другима, како је у неколико наврата најавио, није у овом тренутку најважније питање. Пресудно је да већинско расположење народа буде преточено у „правно обавезујући документ“ какав је Устав, а тиме и фиксирано стратешко опредељење ка зближавању с Русијом, пружајући перспективе мира, стабилности и развоја. Све друго представљало би авантуризам, озбиљну војну претњу Русији на самим границама, коју она – све и да хоће – не би могла да игнорише. Буквално сваки војни поход на Русију из западне Европе долазио је преко територије данашње Белорусије, као што је и сваки напад с југа кретао од Украјине и Донбаса (Крима) и Грузије. Исту географију сукоба уочавамо и данас, као и вековима уназад. С демократијом то има мало везе. Искључиво с геополитиком, интересима и војском.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *