Korona: dva lica Nemačke

Šampion u obuzdavanju pandemije tokom prvog talasa posustao je u „drugom poluvremenu“ – Nemačka je omanula u onome što je poslovično i tradicionalno predstavljalo njenu najveću snagu, u temeljitosti i organizovanosti. Doživela je fijasko u blagovremenom obezbeđivanju maski, testova i vakcina, što je, uz dramatične socijalne, zdravstvene i ekonomske posledice, pa time neizbežno i političke, najednom dovelo u pitanje političko nasleđe Angele Merkel na kraju njene šesnaestogodišnje kancelarske karijere, a saveznog ministra zdravlja Jensa Špana, koji je stremio veoma visoko, suočilo s gotovo neizbežnom ostavkom

Svaki rat ima svoje beskrupulozne profitere, pa i ovaj protiv (sve opakijeg) virusa. I to baš tamo gde se to najmanje očekivalo: u besprekorno uređenoj i (tako je bar, doskora, izgledalo) savršeno organizovanoj Nemačkoj. I dodatno iznenađenje: među onima kojima je narod ukazao najveće poverenje, poslanicima Bundestaga iz redova vladajuće unije demohrišćana.
Dvojica gramzivih a visoko kotiranih poslanika Hrišćansko-demokratske unije (CDU) i njene bavarske „posestrime“, Hrišćansko-socijalne unije (CSU), Nikolas Lebel i Georg Nislajn, našli su se u epicentru politički eksplozivnog korupcionaškog skandala koji potresa vladajuće konzervativce u najosteljivijem trenutku: usred važnih izbora u nekoliko pokrajina (u Baden Virtembergu i Rajnland Falcu održani su minule nedelje, 14. marta) i pred ne tako daleke, septembarske, izbore za Bundestag.

POHLEPA (PRE)PLAĆENIH POSLANIKA U vreme kad se u zemlji vodi „rat na život i smrt“ sa razarajućom pandemijom planetarnih razmera, pohlepa sjajno plaćenih poslanika (10.083 evra mesečno, plus 4.000 paušalno, na račun troškova, plus plaćena putovanja, plus 20.000 evra godišnje za plaćanje asistenta) bacila je vladajuću formaciju konzervativaca u najtežu krizu posle afere s mutnim finansiranjem i crnim fondovima Hrišćansko-demokratske unije u vreme Helmuta Kola.
Ta afera je Kolu politički došla glave. Uporno je, uprkos žestokim pritiscima javnosti, partijskog članstva i sudskih optužnica, odbijao da obelodani imena „velikodušnih“ darodavaca, potencijalnih kupaca političke moći. Časna reč koju im je dao da ih neće odati bila je jača od svega: spomenik „kancelara ujedinitelja“ i ikone konzervativaca počeo je nezaustavljivo da se rastače.
Novi, odskora, šef Hrišćansko-demokratske unije Armin Lašet, koji je preuzeo oštro podeljenu stranku u najgore vreme, shvata koliko bi poređenje sadašnjeg skandala s gramzivim poslanicima koji su zgrnuli stotine hiljada evra (Georg Nislajn 660.000, Andreas Lebel 250.000 evra) posredujući u prodaji zaštitnih maski, koristeći svoj politički uticaj, moglo da bude fatalno za vladajuću partiju. Pokušava da ubedi javnost kako je takvo poređenje „nedopustivo“ i „apsurdno“.

PRSTI U MEDU Očigledno bez mnogo uspeha. Medijska i politička scena se usijava. „Dojčlandfunk“, deo javnog nemačkog servisa, upozorava da unija vladajućih konzervativaca mora da objasni zašto su ljudi iz njihovih redova tako „kvarljiva roba“, podložni „sumnjivim poslovima i moralno nedopustivom ponašanju“. Drugi mediji podsećaju na čitavu seriju slučajeva „kupljenih poslanika“. Dvojica su bogato nagrađena kako bi pomogli Azerbejdžanu u Savetu Evrope. Mladog i perspektivnog poslanika CDU plaćala je jedna američka start-ap firma da je protežira u Berlinu.
I savezni ministar zdravlja Jens Špan je tu skoro uhvaćen s „prstima u medu“. Učestvovao je na jednoj sedeljci, dobrotvornoj večeri, s desetak biznismena, u vreme kad je na sva zvona, zbog korone, zabranjivano svako okupljanje. „Dobrotvori“ su, svaki od njih ponaosob, priskočili u pomoć Španu, za izbornu kampanju, sa po 9999,99 evra. Otkud ovaj niz devetki? Nemački propisi obavezuju da se svaka donacija preko deset hiljada evra obelodani. Cent izbegava „radar“. Ministru je zalogaj na toj večeri zastao u grlu: inficirao se. Nije to jedini peh političke zvezde kojoj su mnogi proricali strelovit uspon ka vrhu. O tome, i drugim pehovima Nemačke, koja je doskora, kad je reč o pandemiji, važila za uzor u svetu, kasnije.

ALARM NAJVIŠEG STEPENA U Berlinu je trenutno, zbog skandala s dvojicom gramzivih poslanika (promptno su napustili stranke iz kojih bi takođe promptno bili isključeni), uključen alarm najvećeg stepena. Konzervatici su, naime, shvatili da bi vrag mogao da odnese šalu. I da se njihov veliki politički kapital (vladaju, uz „mlađe“ koalicione partnere, neprekidno i neprikosnoveno punih šesnaest godina) pretvori u sitniš. Grozničavo se „raščišćava teren“. Traga se za mogućim novim „podvodnim minama“ koje bi mogle tek da eksplodiraju, s razornim posledicama.
Opozicija već trlja ruke zbog neočekivanog dara s neba. Lider Zelenih, partije čije političke akcije i u vreme korone nezaustavljivo rastu, Robert Habek poentira s neskrivenim zadovoljstvom: nijedna stranka, kaže, nije imuna na pojedinačne političke prestupe, u slučaju Unije (CDU/CSU) mnogo toga, međutim, ukazuje da je u pitanju strukturni, sistemski problem.
I mlađi partner vladajuće „velike koalicije“, Socijaldemokratska partija (SPD), vidi da bi, distancirajući se, mogao da profitira. Najnovija istraživanja, posle izbijanja poslaničke korupcionaške afere, pokazala su osetan pad (čak između pet i sedam procenata) popularnosti konzervativaca.

RAČUN STIGAO NA NAPLATU Račun je odmah stigao na naplatu: izjalovile su se ambicije i aspiracije Hrišćansko-demokratske unije (CDU) da na pokrajinskim izborima održanim 14. marta preotmu premijerske položaje od zelenih, Vilfridu Krečmanu u Baden Virtembergu i crvenih, socijaldemokrati Mali Drajer u Rajnland Falcu. Crni, konzervativci, doživeli su poraz. Zabeležili su u obe pokrajine verovatno dosad najslabiji rezultat. Loš znak za ono što tek sledi, zaključno sa septembarskim izborima za Bundestag, koji su već, iz više razloga, o kojima je „Pečat“ pisao opširnije u jednom od prethodnih brojeva, označeni kao najvažniji evropski politički događaj u 2021. godini.
Izgledalo je, do pre koji mesec, da će te izbore Angela Merkel dočekati s naglašenim olakšanjem i krunisanjem. U prvom naletu epidemije Nemačka je, u planetarnim razmerama, uzimana kao primer i nedostižan uzor. Njen zdravstveni sistem funkcionisao je gotovo besprekorno. Na sav glas, i svuda, hvaljena je poslovična nemačka kompetentnost i organizovanost, dovedena do perfekcije.

SIMBOL ZEMLJE ODLIKAŠA Nesporni i prepoznatljivi simbol zemlje „odlikaša“ bila je kancelarka. Iako je u ovoj naglašeno federalnoj državi zdravstvo (uz prosvetu i dosta toga što je pogađala i pogađa pandemija) u nadležnosti pokrajina, kancelarka je, činilo se, virtuozno dirigovala orkestrom. Nikad nije bila toliko popularna i hvaljena. S njenom slavom rastao je i rejting njene stranke, čije kormilo je napustila pre dve godine: da su izbori za Bundestag održani u septembru minule godine, konzervativci bi se domogli, računalo se, neverovatnih 40 procenata glasova!
A onda je silovito hrupio novi talas korone i sve u Nemačkoj, u „drugom poluvremenu“, na iznenađenje, pa i zaprepašćenje, ne samo njenih žitelja, okrenuo naopako. Ukazalo se drugo, neočekivano i nepojmljivo, lice Nemačke, s drastičnim i dramatičnim zdravstvenim, socijalnim i ekonomskim posledicama. Neminovno i političkim.
Angelu Merkel će odlazak u političku penziju, posle septembarskih izbora za Bundestag, spasti od sudbine Donalda Trampa. Njega je, praktično, iz Bele kuće isterala korona: oduvala mu je milione radnih mesta i najjače karte – privreda u usponu – koje je već imao u rukama.
A kancelarka? Jedna karikatura objavljena u „Špiglu“ (broj 10, 6. mart), slikovito govori sa čim je novi talas pandemije suočava: sledeći uputstvo da u koroni treba često provetravati prostorije, Merkelova izbezumljeno gleda kako joj promaja (korona) s radnog stola odnosi papire, njeno političko nasleđe. Umesto krune, kraj njene karijere obeležiće totalni neuspeh u obuzdavanju pandemije.

POLITIKA KAO FARSA Uticajni politički nedeljnik „Špigl“ i javni servis „Dojče vele“ ne mogu, u čuđenju, da prepoznaju Nemačku. Hamburški nedeljnik u svom uvodniku konstatuje da se zvanična politika u vreme krize pretvorila u farsu, pa bi ministar zdravlja (ranije spomenuti Jens Špan) trebalo da podnese ostavku. Tekst, inače, počinje pitanjem: Da li je ovo zaista Nemačka? Prvo nestašica maski, pa nestašica vakcina, pa nedopustivo kašnjenje s brzim testovima i samotestiranjem. U zemlji koju su odlikovali organizovanost, pametno privređivanje, što je činilo snagu Nemačke, najednom, i to usred pandemije, ništa ne funkcioniše.
„Dojče vele“ u tekstu pod naslovom „Bila jednom Nemačka, a onda je došla korona“ piše: da je neko u leto 2020. ponudio opkladu ko će biti najbolji u savladavanju drugog i eventualno trećeg talasa korone, mnogi bi sve pare stavili na Nemačku. Na to bi upućivao zaštitni znak „Mejd in Džermani“, svetski šampioni u organizaciji, s naučnicima koji su „brzinom vetra razvili vakcinu“. I zaključuje: ko god bi se tako opkladio, „bio bi danas švorc…“

ZLURADO PODSMEVANJE U nekim zemljama se ne može sakriti, nastavlja „Dojče vele“, zluradost zbog situacije u kojoj se našao „odlikaš koji se stalno hvalio svojim ocenama“. Najviše podsmeha, primećuje nemačko glasilo, stiže iz Velike Britanije. Spominje primer „Dejli mejla“ koji je preneo naslov iz (nemačkog) bulevarskog „Bilda“ da je Nemačka „puž vakcinisanja“.
Ozbiljni „Fajnenšel tajms“, uz konstataciju da „Nemačka gubi krunu“ uspešnog borca protiv korone, zaključuje kako je za zemlju koja je poznata po tehnici, inženjerskoj veštini i kompetentnosti „vakcinacija sada postala nacionalna sramota“. Posle podsećanja u londonskom „Tajmsu“ na komentar „Bilda“ pod naslovom „Dragi Britanci, zavidimo vam“ (zbog uspešne vakcinacije na Ostrvu) engleski bulevarski „San“ je otpozdravio podrugljivo nemačkom sabratu: „Mi vama ne zavidimo“.

ODGOVORNOST KANCELARKE I MINISTRA „Špigl“ konstatuje da je Nemačka, a misli se prevashodno na političku vlast, tamo gde je trebalo po prirodi stvari da bude najjača, u tehničkoj organizovanosti, zakazala. Izostali su blagovremena nabavka, raspodela i upotreba testova i vakcina. Glavna odgovornost za nemački fijasko pala je, bez obzira na pokrajinske nadležnosti u „mirnim vremenima“ i redovnim situacijama, na za to najodgovornije ličnosti, kancelarku i njenog ministra zdravlja. Zbog svega toga dve ostavke bi trebalo da budu neizbežne.
Ako bi to u slučaju Angele Merkel, na kraju karijere, i usred najveće posleratne drame s kojom se (ne samo) Nemačka suočava, bilo politički neuputno – uvelo bi zemlju u tešku političku krizu, s nestabilnom vladom neposredno pred parlamentarne izbore – ministar zdravlja Jens Špan bi morao da ode.
On to očigledno ne namerava. Korona je, uprkos tome, potamnila njegovu političku zvezdu. I učinila krajnje neizvesnom političku sudbinu čoveka kojeg su mnogi, ne samo u njegovoj stranci, koliko do juče, videli kao budućeg, ako ne u prvom izvlačenju (sa četrdeset godina može i da sačeka), šefa partije (prošle godine se kandidovao za partijski tron, neuspešno, probe radi) i potom saveznog kancelara. U politici je, međutim, tako: vreme gradi i razgrađuje…