Корона: два лица Немачке

Шампион у обуздавању пандемије током првог таласа посустао је у „другом полувремену“ – Немачка је оманула у ономе што је пословично и традиционално представљало њену највећу снагу, у темељитости и организованости. Доживела је фијаско у благовременом обезбеђивању маски, тестова и вакцина, што је, уз драматичне социјалне, здравствене и економске последице, па тиме неизбежно и политичке, наједном довело у питање политичко наслеђе Ангеле Меркел на крају њене шеснаестогодишње канцеларске каријере, а савезног министра здравља Јенса Шпана, који је стремио веома високо, суочило с готово неизбежном оставком

Сваки рат има своје бескрупулозне профитере, па и овај против (све опакијег) вируса. И то баш тамо где се то најмање очекивало: у беспрекорно уређеној и (тако је бар, доскора, изгледало) савршено организованој Немачкој. И додатно изненађење: међу онима којима је народ указао највеће поверење, посланицима Бундестага из редова владајуће уније демохришћана.
Двојица грамзивих а високо котираних посланика Хришћанско-демократске уније (ЦДУ) и њене баварске „посестриме“, Хришћанско-социјалне уније (ЦСУ), Николас Лебел и Георг Нислајн, нашли су се у епицентру политички експлозивног корупционашког скандала који потреса владајуће конзервативце у најостељивијем тренутку: усред важних избора у неколико покрајина (у Баден Виртембергу и Рајнланд Фалцу одржани су минуле недеље, 14. марта) и пред не тако далеке, септембарске, изборе за Бундестаг.

ПОХЛЕПА (ПРЕ)ПЛАЋЕНИХ ПОСЛАНИКА У време кад се у земљи води „рат на живот и смрт“ са разарајућом пандемијом планетарних размера, похлепа сјајно плаћених посланика (10.083 евра месечно, плус 4.000 паушално, на рачун трошкова, плус плаћена путовања, плус 20.000 евра годишње за плаћање асистента) бацила је владајућу формацију конзервативаца у најтежу кризу после афере с мутним финансирањем и црним фондовима Хришћанско-демократске уније у време Хелмута Кола.
Та афера је Колу политички дошла главе. Упорно је, упркос жестоким притисцима јавности, партијског чланства и судских оптужница, одбијао да обелодани имена „великодушних“ дародаваца, потенцијалних купаца политичке моћи. Часна реч коју им је дао да их неће одати била је јача од свега: споменик „канцелара ујединитеља“ и иконе конзервативаца почео је незаустављиво да се растаче.
Нови, одскора, шеф Хришћанско-демократске уније Армин Лашет, који је преузео оштро подељену странку у најгоре време, схвата колико би поређење садашњег скандала с грамзивим посланицима који су згрнули стотине хиљада евра (Георг Нислајн 660.000, Андреас Лебел 250.000 евра) посредујући у продаји заштитних маски, користећи свој политички утицај, могло да буде фатално за владајућу партију. Покушава да убеди јавност како је такво поређење „недопустиво“ и „апсурдно“.

ПРСТИ У МЕДУ Очигледно без много успеха. Медијска и политичка сцена се усијава. „Дојчландфунк“, део јавног немачког сервиса, упозорава да унија владајућих конзервативаца мора да објасни зашто су људи из њихових редова тако „кварљива роба“, подложни „сумњивим пословима и морално недопустивом понашању“. Други медији подсећају на читаву серију случајева „купљених посланика“. Двојица су богато награђена како би помогли Азербејџану у Савету Европе. Младог и перспективног посланика ЦДУ плаћала је једна америчка старт-ап фирма да је протежира у Берлину.
И савезни министар здравља Јенс Шпан је ту скоро ухваћен с „прстима у меду“. Учествовао је на једној седељци, добротворној вечери, с десетак бизнисмена, у време кад је на сва звона, због короне, забрањивано свако окупљање. „Добротвори“ су, сваки од њих понаособ, прискочили у помоћ Шпану, за изборну кампању, са по 9999,99 евра. Откуд овај низ деветки? Немачки прописи обавезују да се свака донација преко десет хиљада евра обелодани. Цент избегава „радар“. Министру је залогај на тој вечери застао у грлу: инфицирао се. Није то једини пех политичке звезде којој су многи прорицали стреловит успон ка врху. О томе, и другим пеховима Немачке, која је доскора, кад је реч о пандемији, важила за узор у свету, касније.

АЛАРМ НАЈВИШЕГ СТЕПЕНА У Берлину је тренутно, због скандала с двојицом грамзивих посланика (промптно су напустили странке из којих би такође промптно били искључени), укључен аларм највећег степена. Конзерватици су, наиме, схватили да би враг могао да однесе шалу. И да се њихов велики политички капитал (владају, уз „млађе“ коалиционе партнере, непрекидно и неприкосновено пуних шеснаест година) претвори у ситниш. Грозничаво се „рашчишћава терен“. Трага се за могућим новим „подводним минама“ које би могле тек да експлодирају, с разорним последицама.
Опозиција већ трља руке због неочекиваног дара с неба. Лидер Зелених, партије чије политичке акције и у време короне незаустављиво расту, Роберт Хабек поентира с нескривеним задовољством: ниједна странка, каже, није имуна на појединачне политичке преступе, у случају Уније (ЦДУ/ЦСУ) много тога, међутим, указује да је у питању структурни, системски проблем.
И млађи партнер владајуће „велике коалиције“, Социјалдемократска партија (СПД), види да би, дистанцирајући се, могао да профитира. Најновија истраживања, после избијања посланичке корупционашке афере, показала су осетан пад (чак између пет и седам процената) популарности конзервативаца.

РАЧУН СТИГАО НА НАПЛАТУ Рачун је одмах стигао на наплату: изјаловиле су се амбиције и аспирације Хришћанско-демократске уније (ЦДУ) да на покрајинским изборима одржаним 14. марта преотму премијерске положаје од зелених, Вилфриду Кречману у Баден Виртембергу и црвених, социјалдемократи Мали Драјер у Рајнланд Фалцу. Црни, конзервативци, доживели су пораз. Забележили су у обе покрајине вероватно досад најслабији резултат. Лош знак за оно што тек следи, закључно са септембарским изборима за Бундестаг, који су већ, из више разлога, о којима је „Печат“ писао опширније у једном од претходних бројева, означени као најважнији европски политички догађај у 2021. години.
Изгледало је, до пре који месец, да ће те изборе Ангела Меркел дочекати с наглашеним олакшањем и крунисањем. У првом налету епидемије Немачка је, у планетарним размерама, узимана као пример и недостижан узор. Њен здравствени систем функционисао је готово беспрекорно. На сав глас, и свуда, хваљена је пословична немачка компетентност и организованост, доведена до перфекције.

СИМБОЛ ЗЕМЉЕ ОДЛИКАША Неспорни и препознатљиви симбол земље „одликаша“ била је канцеларка. Иако је у овој наглашено федералној држави здравство (уз просвету и доста тога што је погађала и погађа пандемија) у надлежности покрајина, канцеларка је, чинило се, виртуозно дириговала оркестром. Никад није била толико популарна и хваљена. С њеном славом растао је и рејтинг њене странке, чије кормило је напустила пре две године: да су избори за Бундестаг одржани у септембру минуле године, конзервативци би се домогли, рачунало се, невероватних 40 процената гласова!
А онда је силовито хрупио нови талас короне и све у Немачкој, у „другом полувремену“, на изненађење, па и запрепашћење, не само њених житеља, окренуо наопако. Указало се друго, неочекивано и непојмљиво, лице Немачке, с драстичним и драматичним здравственим, социјалним и економским последицама. Неминовно и политичким.
Ангелу Меркел ће одлазак у политичку пензију, после септембарских избора за Бундестаг, спасти од судбине Доналда Трампа. Њега је, практично, из Беле куће истерала корона: одувала му је милионе радних места и најјаче карте – привреда у успону – које је већ имао у рукама.
А канцеларка? Једна карикатура објављена у „Шпиглу“ (број 10, 6. март), сликовито говори са чим је нови талас пандемије суочава: следећи упутство да у корони треба често проветравати просторије, Меркелова избезумљено гледа како јој промаја (корона) с радног стола односи папире, њено политичко наслеђе. Уместо круне, крај њене каријере обележиће тотални неуспех у обуздавању пандемије.

ПОЛИТИКА КАО ФАРСА Утицајни политички недељник „Шпигл“ и јавни сервис „Дојче веле“ не могу, у чуђењу, да препознају Немачку. Хамбуршки недељник у свом уводнику констатује да се званична политика у време кризе претворила у фарсу, па би министар здравља (раније споменути Јенс Шпан) требало да поднесе оставку. Текст, иначе, почиње питањем: Да ли је ово заиста Немачка? Прво несташица маски, па несташица вакцина, па недопустиво кашњење с брзим тестовима и самотестирањем. У земљи коју су одликовали организованост, паметно привређивање, што је чинило снагу Немачке, наједном, и то усред пандемије, ништа не функционише.
„Дојче веле“ у тексту под насловом „Била једном Немачка, а онда је дошла корона“ пише: да је неко у лето 2020. понудио опкладу ко ће бити најбољи у савладавању другог и евентуално трећег таласа короне, многи би све паре ставили на Немачку. На то би упућивао заштитни знак „Мејд ин Џермани“, светски шампиони у организацији, с научницима који су „брзином ветра развили вакцину“. И закључује: ко год би се тако опкладио, „био би данас шворц…“

ЗЛУРАДО ПОДСМЕВАЊЕ У неким земљама се не може сакрити, наставља „Дојче веле“, злурадост због ситуације у којој се нашао „одликаш који се стално хвалио својим оценама“. Највише подсмеха, примећује немачко гласило, стиже из Велике Британије. Спомиње пример „Дејли мејла“ који је пренео наслов из (немачког) булеварског „Билда“ да је Немачка „пуж вакцинисања“.
Озбиљни „Фајненшел тајмс“, уз констатацију да „Немачка губи круну“ успешног борца против короне, закључује како је за земљу која је позната по техници, инжењерској вештини и компетентности „вакцинација сада постала национална срамота“. После подсећања у лондонском „Тајмсу“ на коментар „Билда“ под насловом „Драги Британци, завидимо вам“ (због успешне вакцинације на Острву) енглески булеварски „Сан“ је отпоздравио подругљиво немачком сабрату: „Ми вама не завидимо“.

ОДГОВОРНОСТ КАНЦЕЛАРКЕ И МИНИСТРА „Шпигл“ констатује да је Немачка, а мисли се превасходно на политичку власт, тамо где је требало по природи ствари да буде најјача, у техничкој организованости, заказала. Изостали су благовремена набавка, расподела и употреба тестова и вакцина. Главна одговорност за немачки фијаско пала је, без обзира на покрајинске надлежности у „мирним временима“ и редовним ситуацијама, на за то најодговорније личности, канцеларку и њеног министра здравља. Због свега тога две оставке би требало да буду неизбежне.
Ако би то у случају Ангеле Меркел, на крају каријере, и усред највеће послератне драме с којом се (не само) Немачка суочава, било политички неупутно – увело би земљу у тешку политичку кризу, с нестабилном владом непосредно пред парламентарне изборе – министар здравља Јенс Шпан би морао да оде.
Он то очигледно не намерава. Корона је, упркос томе, потамнила његову политичку звезду. И учинила крајње неизвесном политичку судбину човека којег су многи, не само у његовој странци, колико до јуче, видели као будућег, ако не у првом извлачењу (са четрдесет година може и да сачека), шефа партије (прошле године се кандидовао за партијски трон, неуспешно, пробе ради) и потом савезног канцелара. У политици је, међутим, тако: време гради и разграђује…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *