HOĆE LI BITI OLUJE U DONBASU?

RUSIJA, ZAPAD I UKRAJINA

Zašto je izbio rat u Donbasu? Šta žele proruski ustanici, a šta ukrajinska strana? Kakva je uloga Rusije u ovom konfliktu i koja je njena izlazna strategija kako se on ne bi produžio unedogled? Preti li Donbasu hrvatski scenario „Oluje“, kako to s vremena na vreme najavljuju ukrajinski vojni i politički zvaničnici?

Građanski rat u Ukrajini odneo je već život 3.375 civila, dok ih je između sedam i devet hiljada ranjeno. To su zvanični podaci posmatračke misije Ujedinjenih nacija za 2021. godinu. Taj broj nastavlja da raste, mada je u Donbasu, gde se nalazi linija fronta, intenzitet vojnih dejstava značajano smanjen za vreme Trampove administracije, od 2016. do 2020. godine. Zvanični podaci ukrajinske strane o vojnim gubicima za 2020. godinu su 49 poginulih vojnika i 70 smrti van boja, uključujući i samoubistva. Po istom izvoru 2019. u Donbasu je poginulo 97 ukrajinskih vojnika, 2018. godine 110, 2017 – 198. Ovi podaci uzimaju u obzir samo gubitke vojnog kadra ukrajinske armije, ne i pripadnika ukrajinskog MUP-a, bataljona Nacionalne garde Saveta bezbednosti Ukrajine i dobrovoljačkih jedinica. Vidimo da je intenzitet borbenih dejstava u poslednjoj godini Trampove administracije bio nizak, te da se snižavao na godišnjem nivou. UN bi trebalo da predstavlja neutralan izvor podataka, te je po njihovoj računici od samog početka borbenih dejstava u aprilu 2014. godine ukrajinska strana izgubila oko 4.150 boraca, dok je ranjenih oko 11.000, a nepriznate Donjecka i Luganska republika oko 5.700 ratnika, sa oko 13.000 ranjenih. Savremeni evropski čovek je sve manje spreman na žrtvu i ovi brojevi koji svedoče o stradanju ljudi su za aktuelni trenutak katastrofalni, iako su daleko manji od gubitaka u građanskom ratu u Jugoslaviji.

RAZLOZI ZA RAT Ne samo razum već i bazična ljudska empatija podstiče svakog ko se susretne s podacima o stradanju mnoštva ljudi da postavi pitanje zašto se to dešava. Najkraći odgovor koji dolazi s ruske strane bio bi da je građanski rat u Ukrajini proizvod državnog udara u Kijevu koji je organizovao i sponzorisao Zapad. Zapadni narativ se, naravno, razlikuje od ruskog i po njemu uopšte ne postoji građanski rat u Ukrajini, već se radi o sponzorisanom „proksi“ ratu, koji je Rusija započela na teritoriji Ukrajine. Objektivno govoreći, ruski narativ je bliži istini, ali ni jedan ni drugi ne prikazuju celokupnu sliku. Sa stanovišta političkih nauka, građanski rat u Donbasu izbio je zbog toga što procesi formiranja nacija na postsovjetskom prostranstvu još nisu završeni. Međunarodna politika ostvaruje veliki uticaj na nacionalni identitet u Ukrajini, čije se stanovništvo deli na prorusko i prozapadno kao po etničkom principu. Shodno tome, u Ukrajini ratuju prozapadni građani Ukrajine i proruski građani Ukrajine s fluidnom nacionalnom pripadnošću. Ako bi „ukrajinstvo“ značilo prorusku orijentaciju, ceo jugoistok Ukrajine bi se zapisao u redove ukrajinskog nacionalizma, ali pošto „ukrajinstvo“ danas egzistira pod oznakom „prozapadnog“, pod njegov barjak staju zapad i centar Ukrajine.
Građanski rat nije izbio pukom promenom režima u Kijevu, pa makar on i bio nasilan kao onaj početkom 2014. godine. Rat je izbio jer su novi prozapadni vladari Ukrajine, oličeni u novoizabranom predsedniku Petru Porošenku, započeli otvorenu diskriminaciju proruskog stanovništva svoje države tako što su usvojili zakon o ukidanju ruskog jezika kao regionalnog. Po prethodnom zakonu iz vremena kada je Viktor Janukovič bio predsednik, ruski jezik je imao status zvaničnog u onim ukrajinskim oblastima u kojima je živelo više od 10% ljudi koji su se izjašnjavali da im je ruski maternji jezik. Prethodne ukrajinske administracije 1990-ih i početkom 2000-ih, kada je na vlasti bio Leonid Kučma, davale su ruskom jeziku isti status, ali je prag za status ruskog kao regionalnog jezika iznosio 20%. Mora se dodati da je svaka ukrajinska vlast od nezavisnosti 1992. godine pružala ruku saradnje prozapadnim ukrajinskim nacionalistima, ali samo su političari koje je otvoreno podržavao Zapad vodili otvorenu antirusku politiku protiv velikog dela svoje populacije.
Najneiskreniji deo zapadnog narativa tiče se potpune negacije autonomnosti proruskog stanovništva Ukrajine, kao da su protivnici nelegitimnog prozapadnog režima u Kijevu svi odreda infiltrirani ruski špijuni, koji pride, verovatno, govore s jasnim moskovskim akcentom. Pre nego što je vojni konflikt uopšte i počeo, pre nego što je nasilno i nelegalno srušen s vlasti Viktor Janukovič, čiju pobedu na prethodnim predsedničkim izborima prvobitno nisu osporavali ni Evropska unija ni Sjedinjene Američke Države, na jugoistoku Ukrajine pokrenut je antimajdan pokret, koji su predvodili funkcioneri „Partije regiona“, stranke Viktora Janukoviča. Proruske partije u Ukrajini tradicionalno pobeđuju u sledećim oblastima: Donjeckoj, Luganskoj, Harkovskoj, Dnjepropetrovskoj, Zaporoškoj, Hersonskoj, Nikolajevskoj, Odeskoj i, pre 2014. godine, na Krimu i Sevastopolju. Kirovogradska i Poltavska oblast se mogu smatrati regionima koji prelaze iz ruku jednog u ruke drugog tabora ili, kako se to na američkim izborima zove, „Flip states“. Upravo je u ovim proruskim regionima, nakon kijevskog „Majdana“ i započinjanja neskrivene diskriminacije prema proruskom delu Ukrajine započet talas protesta, koji će biti okarakterisan kao „rusko proleće“. Rusija će od svih tih regiona dejstvovati samo na Krimu i u Sevastopolju, dok se u drugima neće otvoreno mešati.

RUSKA STRATEGIJA U UKRAJINI Činjenica da Rusija nije ni vojno, ni politički stala iza projekta „ruskog proleća“ jasno demantuje zapadni narativ o ruskoj agresiji na Ukrajinu. Proruski demonstranti uspeli su da zadrže pozicije isključivo u Donbasu, to jest Donjeckoj i Luganskoj oblasti, jer su ovo jedina dva proruska regiona u Ukrajini koji se graniče s Rusijom. U Harkovu i Odesi proruske demonstracije su ugušene u krvi, a u požaru koji su podmetnuli prozapadni ukrajinski nacionalisti poginulo je 46 proruskih odeskih aktivista. Zvanični Kremlj je odlučio da otvoreno interveniše isključivo na Krimu, jer se u Sevastopolju nalazila Crnomorska flota, i zato što je to poluostrvo ključno za stratešku vojnu kontrolu nad Crnim morem. U Donbasu, gde se formirao centar otpora novim prozapadnim vlastima u Kijevu, Rusija nije želela da otvoreno interveniše, jer bi time izgubila Ukrajinu iz svoje sfere uticaja, a što znači i iz evroazijskih integracionih procesa. Rusija je sve vreme pokušavala da pridobije Ukrajinu i da je podstakne da postane član Evroazijske ekonomske unije. Iz tog razloga Rusija je podržala proruske demonstrante u Donbasu, prvenstveno ekonomski, ali i naoružanjem i vojnim savetima. To je omogućilo donbaskim republikama da opstanu pred navalom ukrajinskih snaga. U međuvremenu je Ukrajina ekonomski devastirana, depopulisana masovnim iseljenjem njenih stanovnika na Zapad ili u Rusiju, a ekonomija Donbasa, uključujući i njene rudnike uglja, uveliko je integrisana u ekonomski sistem Rusije. Shodno tome, Ukrajina nije neophodna Rusiji za njen momentalni ekonomski razvoj, ali na duže staze ostaje sastavni deo ruske ekonomske razvojne strategije.
Ne smemo zaboraviti da Rusija takođe zavisi od migracionih tokova, kao i ceo Zapad, te da su ukrajinski stručnjaci i njena radna snaga mnogo poželjniji za rešenje demografskih problema u Rusiji, nego doseljenici iz Srednje Azije, o čemu je u više navrata govorio i predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin. Uticaj Rusije na razvoj situacije u Donbasu jeste direktna poluga uticaja na ukrajinsku unutrašnju politiku i to je jedini razlog zašto je Rusija stala iza Donbasa. Zvanična Moskva nema nikakvu nameru da anektira te teritorije, kao što nije anektirala ni Južnu Osetiju, čije rukovodstvo se s vremena na vreme obraća Rusiji kako bi bila primljena u njen sastav, a ni Abhaziju. Donjecka i Luganska republika nisu ni dobile zvanično priznanje nezavisnosti od Rusije, uprkos referendumima o otcepljenju koje su sprovele, isto kao što Rusija do dan-danas nije priznala nezavisnost Pridnjestrovlja, ali ni Osetije i Abhazije do gruzinske agresije 2008. godine. Rusija bi bila spremna da prizna ove dve donbaske republike isključivo kada bi ukrajinska vojska postigla velike uspehe u Donbasu i ruska vojska bila primorana da se otvoreno uključi u konflikt. U Donbasu je Rusija podelila 400.000 pasoša, što treba da deluje kao sistem odvraćanja totalne ukrajinske agresije, jer Rusija tako nezvanično daje garancije Donbasu da će braniti njegovu teritoriju, ako za to bude bilo potrebe.
Drugim rečima, ruski pasoši u Donbasu su defanzivna, a ne ofanzivna mera. Ukoliko se osvrnemo na čitav tok građanskog rata u Ukrajini, Rusija je podržavala isključivo defanzivne mere i taktike armija Donjecka i Luganska, što svedoči o tome da Rusija nema nikakve aspiracije da anektira delove Ukrajine, posle Krima. Strategija Rusije se svodi na čekanje trenutka kada će Sjedinjene Države proceniti da im nije u interesu, ili da nisu u stanju, da dalje izdržavaju Ukrajinu i povuku se iz Kijeva. Do tog momenta Rusija je preorijentisala svoju privredu, uključujući i izgradnju nove infrastrukture, koja zaobilazi Ukrajinu i umanjuje njen značaj za rusku ekonomiju.

ZAPADNA STRATEGIJA Mnogi su već najavili početak nove goruće faze rata u Donbasu, ali ona u ovom trenutku još nije započeta. Zašto je novoj administraciji u Sjedinjenim Državama potrebna aktivizacija rata u Donbasu? Prvenstveno zbog toga što to troši ruske resurse i narušava međunarodni imidž Rusije. Često se kao motiv SAD za podgrevanje rata u Donbasu ističe mogućnost uvođenja „ozbiljnijih“ sankcija Rusiji. Ova teza je problematična iz prostog razloga što pretpostavlja da je SAD potrebno da Rusija uradi nešto „loše“, kako bi one uvele sankcije protiv nje. U realnosti, Sjedinjene Države mogu da optuže Rusiju za bilo šta i da joj na osnovu toga uvedu koje god sankcije požele. Sankcije protiv Rusije se ne uvode jer je ona neka zločinačka i nedemokratska država, već zbog toga što ona odbija da se odrekne svoje sfere interesa u istočnoj Evropi i svrsta se u red prozapadnih regionalnih država. Sjedinjene Američke Države jednostavno pokušavaju da privole Rusiju da se ona odrekne svog statusa velike sile.
U tom poduhvatu najveći problem za SAD nisu ovi ili oni potezi Rusije, već odsustvo jedinstva kolektivnog Zapada o tom pitanju. Vodeće zemlje Evropske unije Nemačka i Francuska nisu spremne za jednak nivo konfrontacije s Rusijom, što od njih zahtevaju Sjedinjene Države. Naravno da ekspanzionistički planovi EU obuhvataju i države u ruskoj sferi uticaja, ali to proširenje je u srednjoročnoj perspektivi neostvarivo, ne samo zbog mešanja Rusije već i zbog političkih podela i ekonomske stagnacije u samoj Uniji. Rusija je neophodna zapadnoevropskim državama kao ekonomski partner, iako vodeće sile EU vrlo dobro razumeju da Rusija razvija svoj, konkurentski, integracioni projekat u vidu Evroazijske ekonomske unije. Dugoročno gledano, ova dva bloka moraju naći način da koegzistiraju i sarađuju, ali taj trenutak je još daleko i sasvim je prirodno da i Evropska unija pokušava da zada pokoji udarac Rusiji, ne bi li usporila ostvarenje njenog integracionog projekta. EU, međutim, nije spremna da ide do samog kraja u tom konfliktu, dok Sjedinjene Države, koje ni na koji način ne zavise od saradnje sa Rusijom, jesu.
Zato protiv Rusije i nisu uvedene totalne sankcije, a teško da će do toga doći sve i čak da SAD primoraju Rusiju da se otvoreno umeša u ukrajinski konflikt, jer to ni na koji način ne menja interese EU, a u prvom redu Nemačke. Tako da, ne samo da do „Oluje“ nikada u Donbasu neće doći, jer Rusija nema interesa da to dopusti, već Bajdenova administracija neće moći da dostigne konsenzus sa svojim zapadnoevropskim partnerima o pitanju uvođenja sankcija Rusiji. Bajdenov intervencionizam jedino može dovesti do novih ukrajinskih i donbaskih žrtava, kao i do pada s vlasti aktuelnog predsednika Ukrajine Vladimira Zelenskog, koji je za samo jedan poraz udaljen od maksimalnog pada popularnosti.