ХОЋЕ ЛИ БИТИ ОЛУЈЕ У ДОНБАСУ?

РУСИЈА, ЗАПАД И УКРАЈИНА

Зашто је избио рат у Донбасу? Шта желе проруски устаници, а шта украјинска страна? Каква је улога Русије у овом конфликту и која је њена излазна стратегија како се он не би продужио унедоглед? Прети ли Донбасу хрватски сценарио „Олује“, како то с времена на време најављују украјински војни и политички званичници?

Грађански рат у Украјини однео је већ живот 3.375 цивила, док их је између седам и девет хиљада рањено. Tо су званични подаци посматрачке мисије Уједињених нација за 2021. годину. Тај број наставља да расте, мада је у Донбасу, где се налази линија фронта, интензитет војних дејстава значајано смањен за време Трампове администрације, од 2016. до 2020. године. Званични подаци украјинске стране о војним губицима за 2020. годину су 49 погинулих војника и 70 смрти ван боја, укључујући и самоубиства. По истом извору 2019. у Донбасу је погинуло 97 украјинских војника, 2018. године 110, 2017 – 198. Ови подаци узимају у обзир само губитке војног кадра украјинске армије, не и припадника украјинског МУП-а, батаљона Националне гарде Савета безбедности Украјине и добровољачких јединица. Видимо да је интензитет борбених дејстава у последњој години Трампове администрације био низак, те да се снижавао на годишњем нивоу. УН би требало да представља неутралан извор података, те је по њиховој рачуници од самог почетка борбених дејстава у априлу 2014. године украјинска страна изгубила око 4.150 бораца, док је рањених око 11.000, а непризнате Доњецка и Луганска република око 5.700 ратника, са око 13.000 рањених. Савремени европски човек је све мање спреман на жртву и ови бројеви који сведоче о страдању људи су за актуелни тренутак катастрофални, иако су далеко мањи од губитака у грађанском рату у Југославији.

РАЗЛОЗИ ЗА РАТ Не само разум већ и базична људска емпатија подстиче сваког ко се сусретне с подацима о страдању мноштва људи да постави питање зашто се то дешава. Најкраћи одговор који долази с руске стране био би да је грађански рат у Украјини производ државног удара у Кијеву који је организовао и спонзорисао Запад. Западни наратив се, наравно, разликује од руског и по њему уопште не постоји грађански рат у Украјини, већ се ради о спонзорисаном „прокси“ рату, који је Русија започела на територији Украјине. Објективно говорећи, руски наратив је ближи истини, али ни један ни други не приказују целокупну слику. Са становишта политичких наука, грађански рат у Донбасу избио је због тога што процеси формирања нација на постсовјетском пространству још нису завршени. Међународна политика остварује велики утицај на национални идентитет у Украјини, чије се становништво дели на проруско и прозападно као по етничком принципу. Сходно томе, у Украјини ратују прозападни грађани Украјине и проруски грађани Украјине с флуидном националном припадношћу. Ако би „украјинство“ значило проруску оријентацију, цео југоисток Украјине би се записао у редове украјинског национализма, али пошто „украјинство“ данас егзистира под ознаком „прозападног“, под његов барјак стају запад и центар Украјине.
Грађански рат није избио пуком променом режима у Кијеву, па макар он и био насилан као онај почетком 2014. године. Рат је избио јер су нови прозападни владари Украјине, оличени у новоизабраном председнику Петру Порошенку, започели отворену дискриминацију проруског становништва своје државе тако што су усвојили закон о укидању руског језика као регионалног. По претходном закону из времена када је Виктор Јанукович био председник, руски језик је имао статус званичног у оним украјинским областима у којима је живело више од 10% људи који су се изјашњавали да им је руски матерњи језик. Претходне украјинске администрације 1990-их и почетком 2000-их, када је на власти био Леонид Кучма, давале су руском језику исти статус, али је праг за статус руског као регионалног језика износио 20%. Мора се додати да је свака украјинска власт од независности 1992. године пружала руку сарадње прозападним украјинским националистима, али само су политичари које је отворено подржавао Запад водили отворену антируску политику против великог дела своје популације.
Најнеискренији део западног наратива тиче се потпуне негације аутономности проруског становништва Украјине, као да су противници нелегитимног прозападног режима у Кијеву сви одреда инфилтрирани руски шпијуни, који приде, вероватно, говоре с јасним московским акцентом. Пре него што је војни конфликт уопште и почео, пре него што је насилно и нелегално срушен с власти Виктор Јанукович, чију победу на претходним председничким изборима првобитно нису оспоравали ни Европска унија ни Сједињене Америчке Државе, на југоистоку Украјине покренут је антимајдан покрет, који су предводили функционери „Партије региона“, странке Виктора Јануковича. Проруске партије у Украјини традиционално побеђују у следећим областима: Доњецкој, Луганској, Харковској, Дњепропетровској, Запорошкој, Херсонској, Николајевској, Одеској и, пре 2014. године, на Криму и Севастопољу. Кировоградска и Полтавска област се могу сматрати регионима који прелазе из руку једног у руке другог табора или, како се то на америчким изборима зове, „Flip states“. Управо је у овим проруским регионима, након кијевског „Мајдана“ и започињања нескривене дискриминације према проруском делу Украјине започет талас протеста, који ће бити окарактерисан као „руско пролеће“. Русија ће од свих тих региона дејствовати само на Криму и у Севастопољу, док се у другима неће отворено мешати.

РУСКА СТРАТЕГИЈА У УКРАЈИНИ Чињеница да Русија није ни војно, ни политички стала иза пројекта „руског пролећа“ јасно демантује западни наратив о руској агресији на Украјину. Проруски демонстранти успели су да задрже позиције искључиво у Донбасу, то јест Доњецкој и Луганској области, јер су ово једина два проруска региона у Украјини који се граниче с Русијом. У Харкову и Одеси проруске демонстрације су угушене у крви, а у пожару који су подметнули прозападни украјински националисти погинуло је 46 проруских одеских активиста. Званични Кремљ је одлучио да отворено интервенише искључиво на Криму, јер се у Севастопољу налазила Црноморска флота, и зато што је то полуострво кључно за стратешку војну контролу над Црним морем. У Донбасу, где се формирао центар отпора новим прозападним властима у Кијеву, Русија није желела да отворено интервенише, јер би тиме изгубила Украјину из своје сфере утицаја, а што значи и из евроазијских интеграционих процеса. Русија је све време покушавала да придобије Украјину и да је подстакне да постане члан Евроазијске економске уније. Из тог разлога Русија је подржала проруске демонстранте у Донбасу, првенствено економски, али и наоружањем и војним саветима. То је омогућило донбаским републикама да опстану пред навалом украјинских снага. У међувремену је Украјина економски девастирана, депопулисана масовним исељењем њених становника на Запад или у Русију, а економија Донбаса, укључујући и њене руднике угља, увелико је интегрисана у економски систем Русије. Сходно томе, Украјина није неопходна Русији за њен моментални економски развој, али на дуже стазе остаје саставни део руске економске развојне стратегије.
Не смемо заборавити да Русија такође зависи од миграционих токова, као и цео Запад, те да су украјински стручњаци и њена радна снага много пожељнији за решење демографских проблема у Русији, него досељеници из Средње Азије, о чему је у више наврата говорио и председник Руске Федерације Владимир Путин. Утицај Русије на развој ситуације у Донбасу јесте директна полуга утицаја на украјинску унутрашњу политику и то је једини разлог зашто је Русија стала иза Донбаса. Званична Москва нема никакву намеру да анектира те територије, као што није анектирала ни Јужну Осетију, чије руководство се с времена на време обраћа Русији како би била примљена у њен састав, а ни Абхазију. Доњецка и Луганска република нису ни добиле званично признање независности од Русије, упркос референдумима о отцепљењу које су спровеле, исто као што Русија до дан-данас није признала независност Придњестровља, али ни Осетије и Абхазије до грузинске агресије 2008. године. Русија би била спремна да призна ове две донбаске републике искључиво када би украјинска војска постигла велике успехе у Донбасу и руска војска била приморана да се отворено укључи у конфликт. У Донбасу је Русија поделила 400.000 пасоша, што треба да делује као систем одвраћања тоталне украјинске агресије, јер Русија тако незванично даје гаранције Донбасу да ће бранити његову територију, ако за то буде било потребе.
Другим речима, руски пасоши у Донбасу су дефанзивна, а не офанзивна мера. Уколико се осврнемо на читав ток грађанског рата у Украјини, Русија је подржавала искључиво дефанзивне мере и тактике армија Доњецка и Луганска, што сведочи о томе да Русија нема никакве аспирације да анектира делове Украјине, после Крима. Стратегија Русије се своди на чекање тренутка када ће Сједињене Државе проценити да им није у интересу, или да нису у стању, да даље издржавају Украјину и повуку се из Кијева. До тог момента Русија је преоријентисала своју привреду, укључујући и изградњу нове инфраструктуре, која заобилази Украјину и умањује њен значај за руску економију.

ЗАПАДНА СТРАТЕГИЈА Многи су већ најавили почетак нове горуће фазе рата у Донбасу, али она у овом тренутку још није започета. Зашто је новој администрацији у Сједињеним Државама потребна активизација рата у Донбасу? Првенствено због тога што то троши руске ресурсе и нарушава међународни имиџ Русије. Често се као мотив САД за подгревање рата у Донбасу истиче могућност увођења „озбиљнијих“ санкција Русији. Ова теза је проблематична из простог разлога што претпоставља да је САД потребно да Русија уради нешто „лоше“, како би оне увеле санкције против ње. У реалности, Сједињене Државе могу да оптуже Русију за било шта и да јој на основу тога уведу које год санкције пожеле. Санкције против Русије се не уводе јер је она нека злочиначка и недемократска држава, већ због тога што она одбија да се одрекне своје сфере интереса у источној Европи и сврста се у ред прозападних регионалних држава. Сједињене Америчке Државе једноставно покушавају да приволе Русију да се она одрекне свог статуса велике силе.
У том подухвату највећи проблем за САД нису ови или они потези Русије, већ одсуство јединства колективног Запада о том питању. Водеће земље Европске уније Немачка и Француска нису спремне за једнак ниво конфронтације с Русијом, што од њих захтевају Сједињене Државе. Наравно да експанзионистички планови ЕУ обухватају и државе у руској сфери утицаја, али то проширење је у средњорочној перспективи неоствариво, не само због мешања Русије већ и због политичких подела и економске стагнације у самој Унији. Русија је неопходна западноевропским државама као економски партнер, иако водеће силе ЕУ врло добро разумеју да Русија развија свој, конкурентски, интеграциони пројекат у виду Евроазијске економске уније. Дугорочно гледано, ова два блока морају наћи начин да коегзистирају и сарађују, али тај тренутак је још далеко и сасвим је природно да и Европска унија покушава да зада покоји ударац Русији, не би ли успорила остварење њеног интеграционог пројекта. ЕУ, међутим, није спремна да иде до самог краја у том конфликту, док Сједињене Државе, које ни на који начин не зависе од сарадње са Русијом, јесу.
Зато против Русије и нису уведене тоталне санкције, а тешко да ће до тога доћи све и чак да САД приморају Русију да се отворено умеша у украјински конфликт, јер то ни на који начин не мења интересе ЕУ, а у првом реду Немачке. Тако да, не само да до „Олује“ никада у Донбасу неће доћи, јер Русија нема интереса да то допусти, већ Бајденова администрација неће моћи да достигне консензус са својим западноевропским партнерима о питању увођења санкција Русији. Бајденов интервенционизам једино може довести до нових украјинских и донбаских жртава, као и до пада с власти актуелног председника Украјине Владимира Зеленског, који је за само један пораз удаљен од максималног пада популарности.


2 коментара

  1. Jasno je da bez razmatranja opštepolitičkog konteksta je nemoguće oceniti verovatnoću realnog rata u Donbasu i Lugansku. Šema je više nego vidljiva. Kupci sukoba su SAD, žrtve EU i Rusija, a provokator Ukrajina. SAD sukob vide kao jak geopolitički korak, koji obezbeđuje blokadu završetka Severnog toka 2, ili njegov završetak, u varijanti kako to hoće SAD, tj. obezbediti saglasnost da neće biti smanjenja ukrajinskog tranzita iz Rusije. Ostalo je taktika. Vojna priprema može biti blef radi jačanja pregovaračke pozicije Ukrajine i SAD. Pregovaračka pozicija, mišljenja su, Nemačke slabi. Na jesen su parlamentarni izbori u Nemačkoj, posle kojih se određuje kancelar, a to sigurno neće biti Merkel. Ako u Nemačkoj uspeju da sačuvaju koalicionu većinu za Severni tok 2, moguće je zaustaviti rat u Donbasu i Lugansku. To će biti jasno već u aprilu o.g.. Pri svemu tome ne bi trebalo izgubiti iz vida i da se u Ukrajini bore za očuvanje elite. Koliko Rusija bude žestoka, to će SAD biti žešća u izolaciji Rusije. Nije iznenađenje što je Bajden Putina nazvao „ubicom“.

  2. Tоплица

    @ BakiikaB
    Рекао бих да сте и Ви, као и, на реткост способни аутор горњег огледа у праву, али је тексту, ради бољег разумевања потребно додати и мало историје.
    Општепознато је да је највећи део некадашње Рјуриковићевске Руси формиран у границама данашње Украине. Првобитно чак нарочито (недостаје Новгород, и касније области Владимира залеског, Суздаља, Твери . . . ). Онда су кренула “удељна књажевства” али све јо то и даље био мали Руски свет кога су Монголи (1242-1480) нехотично, практично сплотили. И све тако до Ивана Грозног чији је најздравији синчић Димитрије у наручју васпитачице убијен, да ли у Угличу Или Галичу у данашњој западној Украини, што је ускоро стало предлогом за Пољско устоличење у самој Москви ! (случај сељака Отрепјева као првог лажног Димитрија – оног убијеног синчића Ивановог !)
    Али шта је овде јако важно ? Озбиљни сепаратизми почели су поразима Ивана Геозног од стране Пољско- Литовске државе коју је тада предводио способни Мађарски великаш Стефан Батори. Тад је посејано семе унијатства, које рађа и обнавља се ево до данас, и ко зна докле још ! Овде је битно споменути и заостатак Русије у развоју, у односу на Европу, а све услед азијатских таласа које је она, Русија одбијала, док су ови у залеђини колонијализовали Свет. Додајмо и веру ! Још пре цепања хришћанства било је уочљиво да је западна варијанта енергичнија, доследнија у “земским” стварима, упорнија, активнија од Константинопоља и његових наследника. Није случајно Русија убрала највеће успехе за време Петра и Јекатерине ! О томе би се могло много причати али не и овом приликом. Победом у II св.рату СССР је померио границу на западу на територије на којима се већ био устоличио католицизам, и можда је то главна грешка. Јер видите ли како сада релативно мали запад Украине спретно дрмуса већинским православним делом ! Свака част Доњецку и Луганску, док ни један Харков или Дњепропетровск није желео њиховим путем. (страдална Одеса је далеко, то је друкчији пример ) Да је среће, Русија ту не би уопште била потребна. Но тема предугачка, посебно ако бисмо додали појаву јевреја – комуниста – узроке и последице.
    Тако да, већ ово што се са Украином догодило – тужно је за православље. И нимало оптимистично заиста.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *