Dvoboj na tržištu naoružanja

Ruski naučnici su već unapredili i modernizovali sve do sada postojeće oružane sisteme i otišli i nekoliko koraka dalje, stvarajući tehnološku produkciju kakvu na Zapadu još uvek ne mogu da osvoje

Brojni novi modeli naoružanja koje Rusija predstavlja svetu poslednjih godina izazivaju sve veću pažnju čak i u najširoj zapadnoj javnosti. Naravno, u stručnim krugovima već odavno su se upalile crvene lampice, imajući u vidu da ruski naučnici ne samo da su značajno unapredili i modernizovali sve što se od postojećih oružanih sistema moglo poboljšati već su otišli i nekoliko koraka dalje. Američke eksperte posebno zabrinjava tehnološka produkcija oružja kakvo na Zapadu još uvek ne mogu u potpunosti da osvoje. Ako se zamislimo nad takvim PVO i protivraketnim sistemom kakav je S-500, koji će, osim svega što leti u „normalnom“ vazdušnom prostoru, moći da obara i balističke i hipersonične projektile u bližem svemiru, pa čak i deo satelita (do nekoliko stotina kilometara), onda je za Zapad porazno saznanje da neće moći da upute ozbiljan tehnološki izazov na tom planu još mnogo godina. A ovi napredni sistemi zemlja-vazduh nisu više u nacrtima, već se očekuje njihovo stupanje na bojevo dežurstvo.
Isto to važi i za ruske hipersonične krstareće rakete, što je i za zapadne gigante još uvek neosvojiv koncept, da se i ne govori o podvodnim nuklearnim dronovima… Ima mnogo toga još, računajući i zastrašujuće lovce-bombardere pete generacije Su-57, kao i misteriozni projekat lovca-presretača Mig-41, za koji stručnjaci tvrde da zadire u šestu generaciju borbene avijacije. O novim atomskim podvodnim krstaricama četvrte generacije čitaoci „Pečata“ čitali su ranije, uključujući i do sada neviđene „tihe nuklearne reaktore“, usled čega će ove grdosije moći da imaju ogromnu autonomiju i dubinu zaranjanja – a da pritom ostanu nečujne i neprimetne, gotovo kao dizel-podmornice. Mogla bi se zaista dugo nabrajati razna dostignuća ruske vojne nauke i tehnologije, ići sve do najsitnijih detalja, jer ozbiljnih pomaka ima veoma mnogo, i u svim sferama vojne i vojnoindustrijske delatnosti.

DVOJAC PUTIN–ŠOJGU Ali sve to objedinjuju dvojica ljudi. Predsednik Rusije Vladimir Putin, koji je pre deset godina naredio totalnu obnovu i modernizaciju Oružanih snaga, u svim segmentima, i za tu svrhu naložio da se za deceniju i po izdvoji više od bilion dolara. I ministar odbrane Sergej Šojgu, koji se stara o razvoju ruske armije i flote na svaki mogući način. Ne treba zaboraviti ni čoveka koji je sproveo prve i najvažnije korake u tom pravcu – bivši potpredsednik ruske Vlade Dmitrij Rogozin zadužen je bio upravo za vojnu industriju, modernizaciju i finansiranje svega toga. Od 2018. Rogozin je angažovan na novom, veoma važnom poprištu, kao prvi čovek državne megakorporacije „Roskosmos“, koja zapošljava skoro 190.000 ljudi, najavljujući spektakularne poduhvate, poput osvajanja Marsa. Ko zna, možda Dmitrij Olegovič zaista i u tome uspe, imajući u vidu da su se mnogi u Briselu smeškali i dobro zabavljali 2011, kada je zasadio topolu, kao aluziju na raketni sistem „Topolj-M“, ispred sedišta NATO-a, gde je prethodne četiri godine služio kao ambasador – i prešao na visoku dužnost u ruskoj vladi. Sedam godina nakon te „topole“ u NATO-u se više niko nije smejao na spomen Rusije i njenih gotovo neobjašnjivo naraslih vojnih kapaciteta.
I tako dolazimo do nedavne Međunarodne izložbe naoružanja u Abu Dabiju, mesta gde bogate arapske zemlje ne posmatraju samo sa strane najmodernije oružje i vojnu opremu, već se odmah hvataju za novčanik, naručuju i spremaju ugovore za kupovinu, vredne milijarde dolara. Na prestižnoj manifestaciji, održanoj po 15. put u ovom emiratskom gradu, u uslovima kovid pandemije, Rusija je bila predstavljena s 400 eksponata. Potencijalni (i realni) kupci imali su priliku da prvi put uživo vide, i dotaknu, najmoderniji ruski tenk treće generacije T-14 „Armata“, budući da je prethodno prikazivan samo na vojnim paradama u Moskvi. Sada je tenk, doduše njegova izvozna varijanta, ponuđen i kupcima širom sveta, koji mogu da ga priušte. A takvih u svetu, ipak, nema previše.
Nije u pitanju samo finansijska cena za ovaj sofisticirani proizvod već verovatno još skuplji politički ceh koji moraju da plate oni što žele prestižnu vojnu tehnologiju s Istoka. Sve jači obruč američkih sankcija steže se poslednjih godina i oko Moskve i oko onih koji bi da s njom sarađuju u bilo kojoj oblasti. A pogotovo u vojnoj sferi koja je pod posebnom lupom Vašingtona. Pa ipak, Moskva je svoja dostignuća i veoma tražene proizvode predstavila u Ujedinjenim Arapskim Emiratima na visokom nivou, a finalizacija narudžbina očekuje se u avgustu, na tradicionalnom vojnotehničkom forumu u Moskvi, „Armija-2021“, koji je takođe jedan od najvažnijih globalnih poligona za predstavljanje vojnih dostignuća.
Uprkos svemu, Rusija u ovoj trci ne gubi dah. Ona je i dalje, iza SAD, drugi najveći izvoznik naoružanja u svetu, s obimom godišnjih isporuka u vrednosti između 12 i 15 milijardi dolara. Da nije sankcija koje, uz pomoć svojih globalnih poluga moći, nameće najveći konkurent i sila sveta, svakako da bi ruski portfolio i udeo na tržištu bio još značajniji – iako je i sada daleko od zanemarljivog. Rusija traži mehanizme da „probije zid“ američkih sankcija koje je, možda i protiv svoje volje, potpisao predsednik Donald Tramp 2017. u obliku kongresnog zakona, pod nazivom „Akt o suprotstavljanju protivnicima Amerike kroz sankcije“ (CAATSA). Ovaj zakon „seče“ po potrebi – kako Ruse, tako i sve druge zemlje ukoliko kupuju, ili planiraju da kupe rusko naoružanje. Ili žele s njima da grade gasovode i tome slično. Važno je napomenuti da ovaj zakon može, ali ne mora da bude primenjen protiv neke pojedinačne zemlje, jer se o tome posebno odlučuje.

ŠTA ERDOGANU NIJE NIKADA OPROŠTENO Dobar primer u ovom slučaju je Turska. Država predvođena predsednikom Redžepom Tajipom Erdoganom, počela je rapidno da pogoršava svoje odnose s Amerikancima, i Zapadom u celini, nakon 2015. godine. U tom periodu, prilično sinhrono, Rusija je bila uvučena u sukobe u Ukrajini i Siriji, pa su neki verovatno očekivali da Turci odigraju ulogu „korisnih idiota“ u svemu tome. Odnosno da budu tada na braniku „NATO savezništva“ i suprotstavljaju se Rusima u ove dve zemlje koje, inače, nisu članice te zapadne vojne alijanse. Da li je Erdoganovo odbijanje da svoj vrat ničim izazvan podmeće pod ruski mač bilo uzrok letnjeg puča 2016, ili je (i) nešto drugo posredi – nije, na kraju krajeva, najbitnije.
Činjenica je tek da je Erdogan u ovaj lavirint sukoba ušao kao noseći stub „južnog krila NATO-a“, a iz njega izašao kao prvi natovski lider koji je svoje oružane snage opremio savremenim ruskim PVO sistemima S-400. I to mu nikad nije oprošteno. Sada se vodi diplomatska bitka između Ankare i Vašingtona da Turci ipak ne postave svoje S-400 na borbeno dežurstvo, ali iz drugog plana Erdogan vodi pregovore s Moskvom o nabavci još ovih PVO sistema. Svoje želje da utroši pet milijardi dolara za kupovinu S-400 ne krije ni Indija. U svim ovim slučajevima Rusija, kao u svojevrsnom dvoboju, direktno konkuriše američkim proizvođačima. Sankcije tu slabo pomažu.
Osim ekonomskih razloga koji, na ovaj ili onaj način, uvek stoje u pozadini (geo)političkih sukoba, obračun Moskve i Vašingtona poprima sve više – klasične vojne obrise. Iza namere Vašingtona da spreči nabavke ruskog naoružanja stoji jasan interes da očuva globalnu vojnu kontrolu, gde god može. Ako neka velika zemlja armiju oprema ruskim sistemima, onda se i ta vojska, i ta država, udaljavaju od SAD i u vojnom, i u političkom smislu. A u slučaju sukoba, Amerika ima mnogo manje sredstava za pritiske na takve „odmetnute“ regionalne sile. Kada to postane tendencija, onda je i veliki problem. Posebno je to osetljivo u današnjem svetu, gde se pojedine države sve manje uzdaju u američke dolare i banke. Rusija je jedna od njih, sa već razrađenim mehanizmima platnog prometa bez „dodira“ s Amerikancima, a sve češće i zaobilazeći njihovu valutu. Tako se Vašingtonu izbija iz ruku i poslednji preostali adut. I što je po njih najgore, ako ne uspeju ove pojave da saseku u korenu, biće u svetu sve više spremnih da se ohrabre i krenu ovim putem. Tada lavinu više neće biti moguće zaustaviti.