Двобој на тржишту наоружања

Руски научници су већ унапредили и модернизовали све до сада постојеће оружане системе и отишли и неколико корака даље, стварајући технолошку продукцију какву на Западу још увек не могу да освоје

Бројни нови модели наоружања које Русија представља свету последњих година изазивају све већу пажњу чак и у најширој западној јавности. Наравно, у стручним круговима већ одавно су се упалиле црвене лампице, имајући у виду да руски научници не само да су значајно унапредили и модернизовали све што се од постојећих оружаних система могло побољшати већ су отишли и неколико корака даље. Америчке експерте посебно забрињава технолошка продукција оружја какво на Западу још увек не могу у потпуности да освоје. Ако се замислимо над таквим ПВО и противракетним системом какав је С-500, који ће, осим свега што лети у „нормалном“ ваздушном простору, моћи да обара и балистичке и хиперсоничне пројектиле у ближем свемиру, па чак и део сателита (до неколико стотина километара), онда је за Запад поразно сазнање да неће моћи да упуте озбиљан технолошки изазов на том плану још много година. А ови напредни системи земља-ваздух нису више у нацртима, већ се очекује њихово ступање на бојево дежурство.
Исто то важи и за руске хиперсоничне крстареће ракете, што је и за западне гиганте још увек неосвојив концепт, да се и не говори о подводним нуклеарним дроновима… Има много тога још, рачунајући и застрашујуће ловце-бомбардере пете генерације Су-57, као и мистериозни пројекат ловца-пресретача Миг-41, за који стручњаци тврде да задире у шесту генерацију борбене авијације. О новим атомским подводним крстарицама четврте генерације читаоци „Печата“ читали су раније, укључујући и до сада невиђене „тихе нуклеарне реакторе“, услед чега ће ове грдосије моћи да имају огромну аутономију и дубину зарањања – а да притом остану нечујне и неприметне, готово као дизел-подморнице. Могла би се заиста дуго набрајати разна достигнућа руске војне науке и технологије, ићи све до најситнијих детаља, јер озбиљних помака има веома много, и у свим сферама војне и војноиндустријске делатности.

ДВОЈАЦ ПУТИН–ШОЈГУ Али све то обједињују двојица људи. Председник Русије Владимир Путин, који је пре десет година наредио тоталну обнову и модернизацију Оружаних снага, у свим сегментима, и за ту сврху наложио да се за деценију и по издвоји више од билион долара. И министар одбране Сергеј Шојгу, који се стара о развоју руске армије и флоте на сваки могући начин. Не треба заборавити ни човека који је спровео прве и најважније кораке у том правцу – бивши потпредседник руске Владе Дмитриј Рогозин задужен је био управо за војну индустрију, модернизацију и финансирање свега тога. Од 2018. Рогозин је ангажован на новом, веома важном попришту, као први човек државне мегакорпорације „Роскосмос“, која запошљава скоро 190.000 људи, најављујући спектакуларне подухвате, попут освајања Марса. Ко зна, можда Дмитриј Олегович заиста и у томе успе, имајући у виду да су се многи у Бриселу смешкали и добро забављали 2011, када је засадио тополу, као алузију на ракетни систем „Топољ-М“, испред седишта НАТО-а, где је претходне четири године служио као амбасадор – и прешао на високу дужност у руској влади. Седам година након те „тополе“ у НАТО-у се више нико није смејао на спомен Русије и њених готово необјашњиво нараслих војних капацитета.
И тако долазимо до недавне Међународне изложбе наоружања у Абу Дабију, места где богате арапске земље не посматрају само са стране најмодерније оружје и војну опрему, већ се одмах хватају за новчаник, наручују и спремају уговоре за куповину, вредне милијарде долара. На престижној манифестацији, одржаној по 15. пут у овом емиратском граду, у условима ковид пандемије, Русија је била представљена с 400 експоната. Потенцијални (и реални) купци имали су прилику да први пут уживо виде, и дотакну, најмодернији руски тенк треће генерације Т-14 „Армата“, будући да је претходно приказиван само на војним парадама у Москви. Сада је тенк, додуше његова извозна варијанта, понуђен и купцима широм света, који могу да га приуште. А таквих у свету, ипак, нема превише.
Није у питању само финансијска цена за овај софистицирани производ већ вероватно још скупљи политички цех који морају да плате они што желе престижну војну технологију с Истока. Све јачи обруч америчких санкција стеже се последњих година и око Москве и око оних који би да с њом сарађују у било којој области. А поготово у војној сфери која је под посебном лупом Вашингтона. Па ипак, Москва је своја достигнућа и веома тражене производе представила у Уједињеним Арапским Емиратима на високом нивоу, а финализација наруџбина очекује се у августу, на традиционалном војнотехничком форуму у Москви, „Армија-2021“, који је такође један од најважнијих глобалних полигона за представљање војних достигнућа.
Упркос свему, Русија у овој трци не губи дах. Она је и даље, иза САД, други највећи извозник наоружања у свету, с обимом годишњих испорука у вредности између 12 и 15 милијарди долара. Да није санкција које, уз помоћ својих глобалних полуга моћи, намеће највећи конкурент и сила света, свакако да би руски портфолио и удео на тржишту био још значајнији – иако је и сада далеко од занемарљивог. Русија тражи механизме да „пробије зид“ америчких санкција које је, можда и против своје воље, потписао председник Доналд Трамп 2017. у облику конгресног закона, под називом „Акт о супротстављању противницима Америке кроз санкције“ (CAATSA). Овај закон „сече“ по потреби – како Русе, тако и све друге земље уколико купују, или планирају да купе руско наоружање. Или желе с њима да граде гасоводе и томе слично. Важно је напоменути да овај закон може, али не мора да буде примењен против неке појединачне земље, јер се о томе посебно одлучује.

ШТА ЕРДОГАНУ НИЈЕ НИКАДА ОПРОШТЕНО Добар пример у овом случају је Турска. Држава предвођена председником Реџепом Тајипом Ердоганом, почела је рапидно да погоршава своје односе с Американцима, и Западом у целини, након 2015. године. У том периоду, прилично синхроно, Русија је била увучена у сукобе у Украјини и Сирији, па су неки вероватно очекивали да Турци одиграју улогу „корисних идиота“ у свему томе. Односно да буду тада на бранику „НАТО савезништва“ и супротстављају се Русима у ове две земље које, иначе, нису чланице те западне војне алијансе. Да ли је Ердоганово одбијање да свој врат ничим изазван подмеће под руски мач било узрок летњег пуча 2016, или је (и) нешто друго посреди – није, на крају крајева, најбитније.
Чињеница је тек да је Ердоган у овај лавиринт сукоба ушао као носећи стуб „јужног крила НАТО-а“, а из њега изашао као први натовски лидер који је своје оружане снаге опремио савременим руским ПВО системима С-400. И то му никад није опроштено. Сада се води дипломатска битка између Анкаре и Вашингтона да Турци ипак не поставе своје С-400 на борбено дежурство, али из другог плана Ердоган води преговоре с Москвом о набавци још ових ПВО система. Своје жеље да утроши пет милијарди долара за куповину С-400 не крије ни Индија. У свим овим случајевима Русија, као у својеврсном двобоју, директно конкурише америчким произвођачима. Санкције ту слабо помажу.
Осим економских разлога који, на овај или онај начин, увек стоје у позадини (гео)политичких сукоба, обрачун Москве и Вашингтона поприма све више – класичне војне обрисе. Иза намере Вашингтона да спречи набавке руског наоружања стоји јасан интерес да очува глобалну војну контролу, где год може. Ако нека велика земља армију опрема руским системима, онда се и та војска, и та држава, удаљавају од САД и у војном, и у политичком смислу. А у случају сукоба, Америка има много мање средстава за притиске на такве „одметнуте“ регионалне силе. Када то постане тенденција, онда је и велики проблем. Посебно је то осетљиво у данашњем свету, где се поједине државе све мање уздају у америчке доларе и банке. Русија је једна од њих, са већ разрађеним механизмима платног промета без „додира“ с Американцима, а све чешће и заобилазећи њихову валуту. Тако се Вашингтону избија из руку и последњи преостали адут. И што је по њих најгоре, ако не успеју ове појаве да сасеку у корену, биће у свету све више спремних да се охрабре и крену овим путем. Тада лавину више неће бити могуће зауставити.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *