Zečevizija – Nulta slika istorije

Otkrivanje spomenika Stefanu Nemanji produženo dejstvuje u pogledu naših ogromnih dugova prema sopstvenoj istoriji. Ovaj i drugi prateći događaji pomogli su mnogima da shvate da je pola veka totalitarne vladavine Broza i drugova u HH veku nanelo nemerljivu štetu srpskom nacionalnom identitetu, koji se sve teže opredeljuje i često luta uglavnom televizijskim i drugim javnim debatama, smišljenim da isti zamagle ili zatamne

Zatamnjenje, jedan čisto filmski termin, označava zatvaranje dijafragme objektiva ili zatvaranje sektora u kameri ili laboratorijsko oslabljivanje kraja negativa sa ciljem smanjenja jačine svetlosti (u novom, digitalnom svetu, ovo smanjivanje izvodi se daleko jednostavnije i efikasnije prostim povlačenjem fade out reglera do tačke potpunog mraka, koja se naziva nultom slikom: ono kad vam se prizor na viziru elektronske kamere pretvori u ništa, tj. treperenje praznog polja). Takav tehnički postupak ima i svoje metaforičko značenje. U kontekstu gotovo svih audio-vizuelnih prizora snimljenih tokom Brozove vladavine zatvaranje dijafragme ili sektora ili oslabljivanje ili gašenje do nultog stadijuma slike dosledno je primenjivano na celu srpsku nacionalnu istoriju do 1945, tj. dolaska komunista na vlast. Na filmu i docnije na televiziji druge Jugoslavije gotovo sve što nam se do te godine događalo gašeno je naročitim pokretom svetlosnog obruča ili toliko deformisano, izvrnuto i iskrivljeno da je uverljivi utisak obmane, paradoks koji prati medijum filma od njegovog rođenja, doživljavao svoj kontinuirani trijumf. Bez obzira na povremene svađe, srpski i jugoslovenski film pratio je iskustva sovjetskih kolega, kojima je prethodno pošlo za rukom da slično učine s prošlošću Rusije; sve do famoznog HH kongresa KPSS, pa i kasnije. Dijafragme su toliko sužavane da su negdašnji događaji dobili sasvim drugačiji vid. U carstvu filmske fikcije istorija je živela svoj nulti život.

Od Velje iz Belog Potoka do Valtera

U slici srpske prošlosti pola veka nije bilo mesta za Stefana Nemanju, ni za jednog drugog srpskog vladara, a o Svetom Savi i da ne govorimo. Sa dva ili tri izuzetka, srpska državnost počinjala je od 1804, tj. od Prvog srpskog ustanka i ta slika stvarana je do današnjeg dana, bez obzira na istoriografiju koja se razvijala sopstvenim hodom, u akademskim ili kabinetskim uslovima, daleko od širokih masa. U celoj povesti našeg filma snimljen je jedan jedini film o vremenu rađanja srpske državnosti iz magme ustaničke rebelije i bune protiv dahija (koje ni same nisu bili pravi Turci, kao što je tu skoro lucidno primetio Kusturica). Ovaj igrani film, Pesma sa Kumbare, snimio je 1955. unuk Stojana Novakovića, predsednika srpske Kraljevske vlade i Srpske kraljevske akademije Radoš Novaković (1915–1979), tada ugledni komunist i rodonačelnik novog srpskog filma. I to je do dana današnjeg jedini srpski film o Prvom srpskom ustanku. Uprkos javnom interesu i podršci, koju su pametno iskoristili Vitezović i Kadijević u već klasičnoj televizijskoj sagi Vuk Karadžić (inače, jedinom našem audio-vizuelnom proizvodu ikada nagrađenom gran-prijem za TV seriju na nekom svetskom festivalu – Gran-pri Evrope u Rimu, 1987), za „Srpsku revoluciju 1804“ (Milorad Ekmečić) filmska dijafragma ostaje i dalje potpuno zatvorena. Kako da objasnimo ovu činjenicu? Jedan primer možda bi u tome mogao da nam pomogne.

Najveći srpski i jugoslovenski glumac Velimir Bata Živojinović započeo je u filmu Pesma sa Kumbare svoju fascinantnu karijeru naoko sasvim beznačajnom ulogom Velje iz Belog Potoka, koja nije ni postojala u scenariju i koju je Novaković dopisao na samom snimanju. Bata je strpljivo podnosio peckanje svojih pajtaša u negdašnjem bioskopu „Avala“, posle premijere Kumbare: „Bato, neviđen si u ovom filmu.“ Ali dogodilo se tada nešto što je prelomilo ne samo Batin nego i život cele kinematografije. Reditelj Branko Baletić seća se: „Nisam mogao da se otmem ovom licu i od tada pamtim Batino ime. Mislio sam da je to neki već čuveni, veliki glumac.“ To što Baletić nije mogao da se otme ovom licu svedoči o projavi jedinstvene filmogenije, jednom tajnovitom i moćnom svojstvu čisto kinematografske naravi, kojom je raspolagao Živojinović više nego iko drugi. U narednih dvadeset i više godina ova osobina uticala je na stvaranje novog, vodećeg žanra naše kinematografije – partizanskog filma – za koji je istaknuti kritičar Ranko Munitić tvrdio da je unikat u svetskim okvirima, a zapravo „kristalizovana svest, savest i podsvest jugoslovenske kinematografije“. Ovo nije bila nikakva ideološka mantra već ozbiljna teza. Munitić pronalazi i sažima izvor i utok prvog i jedinog autentičnog jugoslovenskog žanra – kakav je da je – koji potiče od istog onog Jungovog i Levi-Brilovog kolektivnog nesvesnog kome se obraćamo u tumačenju filmogenije Bate Živojinovića. Ako arhetipsko tkanje (kao što je slučaj u vesternu, melodrami i hororu) leži u osnovi fenomena žanra, a sva je prilika da je tako, onda se u toj osnovi stvarao jedini izvorni jugoslovenski filmski doprinos. U gotovo stotinu igranih filmova ikona partizanskog filma, arhetip koji je otelotvorio Bata kao mitski Valter, stoji sada kao znamenje jedne kinematografije, dominanta na referencijalnom ekranu druge polovine HH veka. Ovde sam potpuno svestan da je u pitanju bilo stvaranje kolektivnog mita o „najvećem sinu naših naroda narodnosti“, koje je on sam (taj sin) iz sve snage podržavao i nametao, dakle jedna sveobuhvatna i obavezujuća opsena, koja je vremenom prerasla u državnu tekovinu.

Tajna ispiranja mozga

Sada je vreme da se zapitamo: zašto je Velja iz Belog Potoka nestao bestraga da bi ustupio mesto Valteru? Zašto se jedan tako autentičan i filmogeničan lik iz naroda, vezan za njegove duboke korene, prometnuo u imaginarni mit? Šta bi bilo da Prvi srpski ustanak nije zamenjen ideološkim fantazmama? Drugim rečima: zašto je istorija ustupila mesto pseudoistorijskim spektaklima bez kraja i konca? Odgovor već znamo: zato što je to bio projekat samog Valtera, kako je glasilo Brozovo kodirano ime u Kominterni, pred kojim je sve drugo imalo da nestane. Izmišljanje i uvođenje u tradiciju novog mitološkog heroja bio je pravi razlog i glavno objašnjenje ovog žanra, čemu je služila cela jedna zemlja, svi njeni ljudski i materijalni resursi, naročito film.
Poslednje preostalo pitanje glasi: Broz je davno pokojni, zašto se ova mitologija i danas obnavlja po svaku cenu? Nema nedelje da se na Javnom servisu Srbije ne pojavi neki filmski Valter da bi utvrdio gradivo, koje odavno svi vrapci u refrenu opevaju. Tajna ideološkog ispiranja mozga i jeste u horskom ritualnom ponavljanju. Kakav je smisao ovog današnjeg? Degradacija svega istorijskog, izvornog i nacionalnog; održavanje u životu pokojnog avnojskog fantoma, glavnog neprijatelja svega srpskog.
Tu skoro pisali smo o Maršu na Drinu (1964) Žike Mitrovića, donedavno jedinom našem igranom filmu na temu srpskih pobeda u oslobodilačkim ratovima 1912–1918! Što je to još uvek jedini pošten film u ovoj oblasti krivicu snosi domobranski cugsfirer, koji je sve srpske filmove o Velikom ratu jednostavno unapred zabranio, napisavši na margini jednog projekta „Ovo je opasno! Ne snimati!“, što je imalo zakonsku važnost u celom periodu njegove vladavine. Filmovi nastali posle njegove smrti Sveti Georgije ubiva aždahu Srđana Dragojevića, Zaspanka za vojnike Predraga Antonijevića i Kralj Petar Prvi Karađorđević Lazara i Petra Ristovskog bolje je da nikad nisu ni snimljeni i o tome je već dovoljno rečeno. Oni pokazuju da je neprijateljska politika druge Srbije prema srpskoj ratnoj golgoti i ovde umešala svoje prste i da zatamnjenje srpske istorije još traje, bez obzira što Broza više nema među živima. A da ga ima, pokazuju hvalospevi Javnog servisa Srbije poput Tito, medijska ikona, svečarske apologije Titove strahovlade, snimljene prošle godine o našem zajedničkom trošku, povodom četiri decenije od Brozove smrti.
U prošlom broju Pečata pitali smo, posle ravno dve godine uzaludnog iščekivanja, da li je iko odgovarao za ne samo finansijski i produkcioni nego nacionalni debakl TV serije Nemanjići – rađanje kraljevine? Još nema odgovora. Za sve to vreme najbolji naši reditelji, nosioci najviših domaćih i međunarodnih priznanja, sede besposleni i ističe im dragoceno vreme.
Tako smo došli do otkrivanja spomenika Stefanu Nemanji, koji (takođe u prošlom broju Pečata) Dragomir Anđelković povezuje sa stvaranjem Nemanjinog „sekularnog kulta“, „što se s važnim istorijskim ličnostima, koje se doživljavaju kao očevi osnivači države, radi i u najrazvijenijim zemljama“. Daj Bože da je tako, mada vidimo da se „očevi nacije“ razbacuju po ulicama ili štite daskama upravo u tim „najrazvijenijim zemljama“, što u nas još nije slučaj. Doduše, domaća peta kolona uveliko preti napadima na iste i njihovim premeštanjem po Beogradu „kad demokratskim putem dođu na vlast“ (znači nikad, pa sam nekako mirniji). Više me zanima Anđelkovićeva ideja o podizanju novih spomenika i obeležja srpske državotvorne ideje. Uprkos zloj kobi televizijskih Nemanjića delim slične ideje u vezi sa snimanjem filmova i televizijskih serija o tim istim očevima, koje još, zapravo, nije ni počelo. Iako država pomaže ovakva preduzeća značajnim sredstvima, njena agencija za pokretnu sliku, Filmski centar Srbije, još nema ni blagu ideju, a kamoli strategiju šta i kako s tim parama. Ovih dana raspisan je novi konkurs za „filmove sa nacionalnom temom“. Iz njega vidimo da je sve još u stadijumu Alajbegove slame na koju se opet merače i ala i vrana. Ako bude kao do sada, spremaju nam se nove nevolje. Konkurisaće opet upropastitelji svih dosadašnjih „nacionalnih tema“ pretplaćeni na državne fondove, ponovo će u komisijama sedeti žuti eksperti za neutralisanje i „premeštanje“ svega srpskog, pa će se nacionalni identitet, kao i do sada, uspešno održavati u stadijumu nulte slike.