Зечевизија – Нулта слика историје

Откривање споменика Стефану Немањи продужено дејствује у погледу наших огромних дугова према сопственој историји. Овај и други пратећи догађаји помогли су многима да схвате да је пола века тоталитарне владавине Броза и другова у ХХ веку нанело немерљиву штету српском националном идентитету, који се све теже опредељује и често лута углавном телевизијским и другим јавним дебатама, смишљеним да исти замагле или затамне

Затамњење, један чисто филмски термин, означава затварање дијафрагме објектива или затварање сектора у камери или лабораторијско ослабљивање краја негатива са циљем смањења јачине светлости (у новом, дигиталном свету, ово смањивање изводи се далеко једноставније и ефикасније простим повлачењем fade out реглера до тачке потпуног мрака, која се назива нултом сликом: оно кад вам се призор на визиру електронске камере претвори у ништа, тј. треперење празног поља). Такав технички поступак има и своје метафоричко значење. У контексту готово свих аудио-визуелних призора снимљених током Брозове владавине затварање дијафрагме или сектора или ослабљивање или гашење до нултог стадијума слике доследно је примењивано на целу српску националну историју до 1945, тј. доласка комуниста на власт. На филму и доцније на телевизији друге Југославије готово све што нам се до те године догађало гашено је нарочитим покретом светлосног обруча или толико деформисано, изврнуто и искривљено да је уверљиви утисак обмане, парадокс који прати медијум филма од његовог рођења, доживљавао свој континуирани тријумф. Без обзира на повремене свађе, српски и југословенски филм пратио је искуства совјетских колега, којима је претходно пошло за руком да слично учине с прошлошћу Русије; све до фамозног ХХ конгреса КПСС, па и касније. Дијафрагме су толико сужаване да су негдашњи догађаји добили сасвим другачији вид. У царству филмске фикције историја је живела свој нулти живот.

Од Веље из Белог Потока до Валтера

У слици српске прошлости пола века није било места за Стефана Немању, ни за једног другог српског владара, а о Светом Сави и да не говоримо. Са два или три изузетка, српска државност почињала је од 1804, тј. од Првог српског устанка и та слика стварана је до данашњег дана, без обзира на историографију која се развијала сопственим ходом, у академским или кабинетским условима, далеко од широких маса. У целој повести нашег филма снимљен је један једини филм о времену рађања српске државности из магме устаничке ребелије и буне против дахија (које ни саме нису били прави Турци, као што је ту скоро луцидно приметио Кустурица). Овај играни филм, Песма са Кумбаре, снимио је 1955. унук Стојана Новаковића, председника српске Краљевске владе и Српске краљевске академије Радош Новаковић (1915–1979), тада угледни комунист и родоначелник новог српског филма. И то је до дана данашњег једини српски филм о Првом српском устанку. Упркос јавном интересу и подршци, коју су паметно искористили Витезовић и Кадијевић у већ класичној телевизијској саги Вук Караџић (иначе, једином нашем аудио-визуелном производу икада награђеном гран-пријем за ТВ серију на неком светском фестивалу – Гран-при Европе у Риму, 1987), за „Српску револуцију 1804“ (Милорад Екмечић) филмска дијафрагма остаје и даље потпуно затворена. Како да објаснимо ову чињеницу? Један пример можда би у томе могао да нам помогне.


Највећи српски и југословенски глумац Велимир Бата Живојиновић започео је у филму Песма са Кумбаре своју фасцинантну каријеру наоко сасвим безначајном улогом Веље из Белог Потока, која није ни постојала у сценарију и коју је Новаковић дописао на самом снимању. Бата је стрпљиво подносио пецкање својих пајташа у негдашњем биоскопу „Авала“, после премијере Кумбаре: „Бато, невиђен си у овом филму.“ Али догодило се тада нешто што је преломило не само Батин него и живот целе кинематографије. Редитељ Бранко Балетић сећа се: „Нисам могао да се отмем овом лицу и од тада памтим Батино име. Мислио сам да је то неки већ чувени, велики глумац.“ То што Балетић није могао да се отме овом лицу сведочи о пројави јединствене филмогеније, једном тајновитом и моћном својству чисто кинематографске нарави, којом је располагао Живојиновић више него ико други. У наредних двадесет и више година ова особина утицала је на стварање новог, водећег жанра наше кинематографије – партизанског филма – за који је истакнути критичар Ранко Мунитић тврдио да је уникат у светским оквирима, а заправо „кристализована свест, савест и подсвест југословенске кинематографије“. Ово није била никаква идеолошка мантра већ озбиљна теза. Мунитић проналази и сажима извор и уток првог и јединог аутентичног југословенског жанра – какав је да је – који потиче од истог оног Јунговог и Леви-Бриловог колективног несвесног коме се обраћамо у тумачењу филмогеније Бате Живојиновића. Ако архетипско ткање (као што је случај у вестерну, мелодрами и хорору) лежи у основи феномена жанра, а сва је прилика да је тако, онда се у тој основи стварао једини изворни југословенски филмски допринос. У готово стотину играних филмова икона партизанског филма, архетип који је отелотворио Бата као митски Валтер, стоји сада као знамење једне кинематографије, доминанта на референцијалном екрану друге половине ХХ века. Овде сам потпуно свестан да је у питању било стварање колективног мита о „највећем сину наших народа народности“, које је он сам (тај син) из све снаге подржавао и наметао, дакле једна свеобухватна и обавезујућа опсена, која је временом прерасла у државну тековину.

Тајна испирања мозга

Сада је време да се запитамо: зашто је Веља из Белог Потока нестао бестрага да би уступио место Валтеру? Зашто се један тако аутентичан и филмогеничан лик из народа, везан за његове дубоке корене, прометнуо у имагинарни мит? Шта би било да Први српски устанак није замењен идеолошким фантазмама? Другим речима: зашто је историја уступила место псеудоисторијским спектаклима без краја и конца? Одговор већ знамо: зато што је то био пројекат самог Валтера, како је гласило Брозово кодирано име у Коминтерни, пред којим је све друго имало да нестане. Измишљање и увођење у традицију новог митолошког хероја био је прави разлог и главно објашњење овог жанра, чему је служила цела једна земља, сви њени људски и материјални ресурси, нарочито филм.
Последње преостало питање гласи: Броз је давно покојни, зашто се ова митологија и данас обнавља по сваку цену? Нема недеље да се на Јавном сервису Србије не појави неки филмски Валтер да би утврдио градиво, које одавно сви врапци у рефрену опевају. Тајна идеолошког испирања мозга и јесте у хорском ритуалном понављању. Какав је смисао овог данашњег? Деградација свега историјског, изворног и националног; одржавање у животу покојног авнојског фантома, главног непријатеља свега српског.
Ту скоро писали смо о Маршу на Дрину (1964) Жике Митровића, донедавно једином нашем играном филму на тему српских победа у ослободилачким ратовима 1912–1918! Што је то још увек једини поштен филм у овој области кривицу сноси домобрански цугсфирер, који је све српске филмове о Великом рату једноставно унапред забранио, написавши на маргини једног пројекта „Ово је опасно! Не снимати!“, што је имало законску важност у целом периоду његове владавине. Филмови настали после његове смрти Свети Георгије убива аждаху Срђана Драгојевића, Заспанка за војнике Предрага Антонијевића и Краљ Петар Први Карађорђевић Лазара и Петра Ристовског боље је да никад нису ни снимљени и о томе је већ довољно речено. Они показују да је непријатељска политика друге Србије према српској ратној голготи и овде умешала своје прсте и да затамњење српске историје још траје, без обзира што Броза више нема међу живима. А да га има, показују хвалоспеви Јавног сервиса Србије попут Тито, медијска икона, свечарске апологије Титове страховладе, снимљене прошле године о нашем заједничком трошку, поводом четири деценије од Брозове смрти.
У прошлом броју Печата питали смо, после равно две године узалудног ишчекивања, да ли је ико одговарао за не само финансијски и продукциони него национални дебакл ТВ серије Немањићи – рађање краљевине? Још нема одговора. За све то време најбољи наши редитељи, носиоци највиших домаћих и међународних признања, седе беспослени и истиче им драгоцено време.
Тако смо дошли до откривања споменика Стефану Немањи, који (такође у прошлом броју Печата) Драгомир Анђелковић повезује са стварањем Немањиног „секуларног култа“, „што се с важним историјским личностима, које се доживљавају као очеви оснивачи државе, ради и у најразвијенијим земљама“. Дај Боже да је тако, мада видимо да се „очеви нације“ разбацују по улицама или штите даскама управо у тим „најразвијенијим земљама“, што у нас још није случај. Додуше, домаћа пета колона увелико прети нападима на исте и њиховим премештањем по Београду „кад демократским путем дођу на власт“ (значи никад, па сам некако мирнији). Више ме занима Анђелковићева идеја о подизању нових споменика и обележја српске државотворне идеје. Упркос злој коби телевизијских Немањића делим сличне идеје у вези са снимањем филмова и телевизијских серија о тим истим очевима, које још, заправо, није ни почело. Иако држава помаже оваква предузећа значајним средствима, њена агенција за покретну слику, Филмски центар Србије, још нема ни благу идеју, а камоли стратегију шта и како с тим парама. Ових дана расписан је нови конкурс за „филмове са националном темом“. Из њега видимо да је све још у стадијуму Алајбегове сламе на коју се опет мераче и ала и врана. Ако буде као до сада, спремају нам се нове невоље. Конкурисаће опет упропаститељи свих досадашњих „националних тема“ претплаћени на државне фондове, поново ће у комисијама седети жути експерти за неутралисање и „премештање“ свега српског, па ће се национални идентитет, као и до сада, успешно одржавати у стадијуму нулте слике.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *