IZLOG KNJIGE

Zoran Živković
SA OKUSOM SOLI
NNK Internacional, Beograd

U naslovu ove knjige je zvuk čuvene melodije poznatog italijanskog kantautora Đina Paolija „Sapore di sale, sapore di mare“, kod nas poznata u prevodu Arsena Dedića. Prirodno je da ovu knjigu izvesnog senzibiliteta, ali i ne manje važnih preokupacija otvara pravi mediteranski triptih i to posvećen Federiku Feliniju, Voji Staniću i Arsenu Dediću. Kako u uvodu ovog dela navodi sam autor, jedno od najvažnijih zrna soli iz rimske poslovice Cum grano salis u ovoj knjizi pripada našem najznačajnijem helenisti Milošu Đuriću. I to ne samo zbog njegovog značaja već i činjenice da je to bio osvrt koji je nastao pre svih tekstova sabranih u ovoj knjizi. Mediteransku perspektivu i najvažnije ishodište ove knjige posebno ilustruju dva ogleda o značaju Mediterana, posebno Boke Kotorske, za Petra II Petrovića Njegoša i Vuka Stefanovića Karadžića. Jedan od junaka ove knjige je mladobosanaac Ivo Andrić, koji je nakon pucnja u Sarajevu hapšenje dočekao na jednoj jadranskoj plaži pokraj Splita. Da bi mu život potom, bez obzira na svu slavu, više protekao u nelagodnom izbegavanju i nevoljnom suočavanju sa raznim, najčešće nametanim krivicama, u šta se katkad, a posebno posle njegove smrti, pretvorila jedina jugoslovenska Nobelova nagrada koju je dobio neki Srbin.

Adriana Zaharijević
ŽIVOT TELA – POLITIČKA FILOZOFIJA DŽUDIT BATLER
Akademska knjiga, Novi Sad

Radom na ovoj monografiji, autorka je napravila kompetentnu, originalnu i kritičku sintezu celokupnog dela Džudit Batler, ukazavši ne samo na razvojnu nit njenog mišljenja već i na način kako se ontologija, politika i rodnost/telesnost mogu povezati u jedinstvenu kritiku savremene filozofije, s jedne strane, i savremene buržoaske liberalne politike i političke filozofije, s druge strane. Ovo delo u tom smislu otvara nove puteve za odnošenje prema političkom iskustvu i omogućuje transformacije političkih stavova i vizura ka afirmaciji nenasilja. Ovo je takođe tekst koji polemiše s kritičarkama DŽ. Batler u okviru feminističke teorije, koje joj prigovaraju „od realnosti odvojenu“ spekulativnost i nerazumljivost, čime se, navodno, razvodnjava oštrica feminističke kritike društva te istovremeno urušava jasno pozicioniranje žena kao punopravnih političkih aktera. Autorka na veoma lep, razgovetan i produbljen način pokazuje primenljivost filozofskog diskursa na razumevanje fundamentalnih političkih kategorija, ključnih za proces emancipacije, koje su skrajnute i nedovoljno osvetljene kako u klasičnoj političkoj filozofiji tako i u konkretnim praksama političkog delovanja.

Vladimir Nabokov
DAR
Dereta, Beograd

Poslednji roman koji je Nabokov napisao na svom maternjem jeziku i verovatno njegovo najuspelije delo iz tog perioda. Simbolično, to je ujedno omaž i zahvalnica velikoj tradiciji ruske književnosti na kojoj je stasao i kao čovek i kao književnik – „ljubavno pismo“ Puškinu i Gogolju. Pisan u završnim godinama berlinskog egzila (1935–1937), „Dar“ je ujedno i kraj liminalne faze Nabokovljevog skoro pa epskog prelaza iz jedne kulturu u drugu, iz etničkog komfora koji mu je prirodom dat u apatridski nekomfor koji će ga žuljati do kraja života.
Na prvi pogled, Fjodor Godunov-Čerdincev, pisac emigrant i glavni protagonista ovog romana, koji je nakon Boljševičke revolucije pribežište pronašao u Berlinu, neodoljivo podseća na svog tvorca, ali kao i mnogo puta pre i posle, Nabokov poriče bilo kakvo poistovećivanje sa svojim junacima. Postoje dva glavna motiva na kojima počiva arhitektura ovog romana: Fjodorova glavna spisateljska ambicija da napiše životno delo pod nazivom Dar i njegova velika ljubav prema Zini Merc. Kao i uvek, Nabokov razvija i pregršt drugih motiva, poput prirode
umetnosti i pisanja, Rusije, smrti, snova i egzila. Iako sam Nabokov tvrdi da u to vreme nije znao dovoljno dobro da uhvati duh ruske emigrantske prestonice – Berlina, jer pre svega nije bio dovoljno kritičan i oštar prema svojim sunarodnicima, čini se da je ovaj roman još jedan primer gde je umetnost pobedila stvarnost jer danas ondašnju rusku emigraciju zamišljamo baš onako kako ju je Nabokov opisivao u svojim delima.

Svetozar Poštić
SUNOVRAT RUSKE KULTURE (1917–1922)
Akademska knjiga, Novi Sad

Boljševici su vlast u Rusiji preuzeli 7. novembra 1917. godine, posle niza odlučnih akcija i zauzimanja Zimskog dvorca u Petrogradu. Usledio je krvav građanski rat, koji je odneo deset miliona života, dva miliona ljudi oterao u emigraciju te izazvao ogromnu glad i nemaštinu u zemlji. Obračun komunista s buržoazijom uništio je privredu i kulturu do neprepoznatljivosti.
U ovoj knjizi Svetozar Poštić obrađuje Februarsku revoluciju, Oktobarski prevrat i građanski rat, naročito Beli pokret, koji je konačan poraz doživeo 1922. godine. Autor nam daje nove uvide u propast ruske kulture u određenom istorijskom periodu – kroz opise učesnika i svedoka ove tragedije i njihovih životnih sudbina. U poslednjem delu knjige prikazan je rat protiv Crkve i vernika, koji je za cilj imao da iskoreni tradicionalnu religioznost i uspostavi veru u Revoluciju, dijalektički materijalizam i ostvarenje raja na zemlji.