ИЗЛОГ КЊИГЕ

Зоран Живковић
СА ОКУСОМ СОЛИ
ННК Интернационал, Београд

У наслову ове књиге је звук чувене мелодије познатог италијанског кантаутора Ђина Паолија „Sapore di sale, sapore di mare“, код нас позната у преводу Арсена Дедића. Природно је да ову књигу извесног сензибилитета, али и не мање важних преокупација отвара прави медитерански триптих и то посвећен Федерику Фелинију, Воји Станићу и Арсену Дедићу. Како у уводу овог дела наводи сам аутор, једно од најважнијих зрна соли из римске пословице Cum grano salis у овој књизи припада нашем најзначајнијем хеленисти Милошу Ђурићу. И то не само због његовог значаја већ и чињенице да је то био осврт који је настао пре свих текстова сабраних у овој књизи. Медитеранску перспективу и најважније исходиште ове књиге посебно илуструју два огледа о значају Медитерана, посебно Боке Которске, за Петра II Петровића Његоша и Вука Стефановића Караџића. Један од јунака ове књиге је младобосанаац Иво Андрић, који је након пуцња у Сарајеву хапшење дочекао на једној јадранској плажи покрај Сплита. Да би му живот потом, без обзира на сву славу, више протекао у нелагодном избегавању и невољном суочавању са разним, најчешће наметаним кривицама, у шта се каткад, а посебно после његове смрти, претворила једина југословенска Нобелова награда коју је добио неки Србин.

Адриана Захаријевић
ЖИВОТ ТЕЛА – ПОЛИТИЧКА ФИЛОЗОФИЈА ЏУДИТ БАТЛЕР
Академска књига, Нови Сад

Радом на овој монографији, ауторка је направила компетентну, оригиналну и критичку синтезу целокупног дела Џудит Батлер, указавши не само на развојну нит њеног мишљења већ и на начин како се онтологија, политика и родност/телесност могу повезати у јединствену критику савремене филозофије, с једне стране, и савремене буржоаске либералне политике и политичке филозофије, с друге стране. Ово дело у том смислу отвара нове путеве за одношење према политичком искуству и омогућује трансформације политичких ставова и визура ка афирмацији ненасиља. Ово је такође текст који полемише с критичаркама Џ. Батлер у оквиру феминистичке теорије, које јој приговарају „од реалности одвојену“ спекулативност и неразумљивост, чиме се, наводно, разводњава оштрица феминистичке критике друштва те истовремено урушава јасно позиционирање жена као пуноправних политичких актера. Ауторка на веома леп, разговетан и продубљен начин показује применљивост филозофског дискурса на разумевање фундаменталних политичких категорија, кључних за процес еманципације, које су скрајнуте и недовољно осветљене како у класичној политичкој филозофији тако и у конкретним праксама политичког деловања.

Владимир Набоков
ДАР
Дерета, Београд

Последњи роман који је Набоков написао на свом матерњем језику и вероватно његово најуспелије дело из тог периода. Симболично, то је уједно омаж и захвалница великој традицији руске књижевности на којој је стасао и као човек и као књижевник – „љубавно писмо“ Пушкину и Гогољу. Писан у завршним годинама берлинског егзила (1935–1937), „Дар“ је уједно и крај лиминалне фазе Набоковљевог скоро па епског прелаза из једне културу у другу, из етничког комфора који му је природом дат у апатридски некомфор који ће га жуљати до краја живота.
На први поглед, Фјодор Годунов-Чердинцев, писац емигрант и главни протагониста овог романа, који је након Бољшевичке револуције прибежиште пронашао у Берлину, неодољиво подсећа на свог творца, али као и много пута пре и после, Набоков пориче било какво поистовећивање са својим јунацима. Постоје два главна мотива на којима почива архитектура овог романа: Фјодорова главна списатељска амбиција да напише животно дело под називом Дар и његова велика љубав према Зини Мерц. Као и увек, Набоков развија и прегршт других мотива, попут природе
уметности и писања, Русије, смрти, снова и егзила. Иако сам Набоков тврди да у то време није знао довољно добро да ухвати дух руске емигрантске престонице – Берлина, јер пре свега није био довољно критичан и оштар према својим сународницима, чини се да је овај роман још један пример где је уметност победила стварност јер данас ондашњу руску емиграцију замишљамо баш онако како ју је Набоков описивао у својим делима.

Светозар Поштић
СУНОВРАТ РУСКЕ КУЛТУРЕ (1917–1922)
Академска књига, Нови Сад

Бољшевици су власт у Русији преузели 7. новембра 1917. године, после низа одлучних акција и заузимања Зимског дворца у Петрограду. Уследио је крвав грађански рат, који је однео десет милиона живота, два милиона људи отерао у емиграцију те изазвао огромну глад и немаштину у земљи. Обрачун комуниста с буржоазијом уништио је привреду и културу до непрепознатљивости.
У овој књизи Светозар Поштић обрађује Фебруарску револуцију, Октобарски преврат и грађански рат, нарочито Бели покрет, који је коначан пораз доживео 1922. године. Аутор нам даје нове увиде у пропаст руске културе у одређеном историјском периоду – кроз описе учесника и сведока ове трагедије и њихових животних судбина. У последњем делу књиге приказан је рат против Цркве и верника, који је за циљ имао да искорени традиционалну религиозност и успостави веру у Револуцију, дијалектички материјализам и остварење раја на земљи.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *