Везе Брисела и Москве морају хитно да буду обновљене, у супротном ни највећи заговорници руско-европског пријатељства више неће имати шта да бране, када од доскора добрих односа остану само руине и пепео
Прошлонедељна посета шефа европске дипломатије Жозепа Бореља Москви била је добра прилика за разматрање читавог спектра проблема и отворених питања која оптерећују односе Русије и ЕУ и да се поставе конструктивни темељи за њихово превазилажење. Ако је у „разматрању проблема“, могуће, учињен неки помак, онда је на плану „конструктивности“ очигледно заказало. О томе сведоче зачуђујуће оштри тонови које је европски комесар изнео у свом саопштењу, два дана након састанка с руским колегом Сергејем Лавровом. Највише чуди што је своје оцене Борељ саопштио у личном блогу тек након повратка у Брисел, док је на конференцији с Лавровом на Смољенском тргу био знатно суздржанији. С тим у вези намеће се више питања, а пре свих: када је Каталонац био искрен, у Москви пред Лавровом, или у Бриселу, пред неким очито важнијим колегама? И шта је у његовим московским изјавама било спорно, па је морао да их оповргне после два дана? Коначно, али не и најмање важно – шта је „европска спољна политика“, како се она формира, ко на њу утиче, а ко је овлашћен да је (аутентично) заступа?ПРОТИВРЕЧЈА По оцени руског Министарства иностраних послова, изјаве Бореља из Москве и Брисела „силно контрастирају“. Како су нагласили, европског комесара за спољну политику и безбедност нико у Москви није ограничавао док је говорио, па су изнели претпоставку да су му по повратку у Брисел објаснили „како је требало да постави акценте“. Руско министарство истиче да су се „са изненађењем упознали с Борељовим оценама посете“, и додаје да је руска страна на заједничкој прес-конференцији изнела своје закључке о преговорима, а да је и Борељ имао могућност да „изнесе сопствену оцену, што је он и учинио“. „Нико га није ограничавао ни у времену, ни у формату. Могуће је да су, по слетању у Брисел, шефу европске дипломатије објаснили како је требало да постави акценте, али тада то само потврђује како и ко заиста формира политику ЕУ“, наводи се у саопштењу руског МИП-а. По свему судећи, Борељ не само да је преокренуо оно што је говорио у Москви већ су његове накнадне изјаве у нескладу и са ставовима држава ЕУ.
Дипломате у Москви, додуше, нису прецизирале „како и ко“ формира европску политику, чиме су остале недоречене, али је јасно да су ставови које је Борељ презентовао у Бриселу (у поређењу изреченим у Москви) много више на линији вашингтонске политике према Русији. Тешко је поверовати да су тврди и непомирљиви ставови заиста у интересу Европске уније и већине њених чланица, посебно имајући у виду да европске земље, бар када је реч о билатералним односима с Москвом, износе сасвим другачије оцене – и по тону, и по суштини. Па се, зато, може још једном поставити старо питање: да ли је политика ЕУ заиста европска и оличава ли истинске ставове и тежње бирача? Или је ипак реч о отуђеним бирократским структурама које рачуне полажу неком другом? Да ли онда треба да зачуди одсуство солидарности у ЕУ док се њене чланице боре с најгором кризом после Другог светског рата, и где се државе отимају око свега, од респиратора до вакцина? И да ли то онда значи да Брисел иде својим „европским путем“ (ма шта то значило), док реалан живот тече у неком другом правцу – и како је то уопште могуће?
У недељу увече, 7. фебруара, Жозеп Борељ објавио је у свом блогу на сајту ЕУ изјаву посвећену посети Москви и будућности европско-руских односа. Истакао је, том приликом, да шефови дипломатија ЕУ могу на предстојећем састанку 22. фебруара да донесу одлуку о новим санкцијама Москви „због кршења људских права“. Реч је, заправо, о „случају Наваљни“: према његовим речима, односи Москве и Брисела, ионако на ниском нивоу протеклих година, додатно су погоршани због, како га на Западу називају, лидера руске опозиције. Наравно, они никад неће признати да је блогер Наваљни један од лидера прозападне, екстремно либералне опозиције, али да ипак не може да представља цео опозициони спектар.
И да много већу политичку тежину и снагу имају, на пример, комунисти Генадија Зјуганова – и даље способни да, у случају да их њихов лидер позове, на улице изведу стотине хиљада, можда и милионе, а не 40.000 људи. И да је на претходним парламентарним изборима 2016. за КПРФ гласало више од седам милиона људи, односно да су освојили преко 13 одсто гласова и 43 посланика у Државној думи. Они јесу доживели пад у поређењу с изборима 2011, када су имали скоро 20 процената гласова и 92 посланика, али и данас представљају недостижну (опозициону) политичку висину за Алексеја Наваљног и његове сараднике. То исто важи и за оне који у парламенту дају подршку владајућој већини, али формално нису део власти. Рецимо, за Либерално-демократску партију Русије Владимира Жириновског, који је 2016. такође освојио преко 6,9 милиона гласова широм Русије.
Када се томе дода и преко три милиона гласача Праведне Русије Сергеја Миронова (23 мандата), онда се добија следећа слика – опозиција (уз Комунисте Русије и партију Јаблоко који нису прешли цензус 2016. године) може да рачуна на око 20 милиона гласова и преко 100 депутатских места. Прави политички противници Наваљног нису у Јединственој Русији Владимира Путина, већ су то друге партије из опозиције. Зато „западни пријатељи“ овог блогера непрестано и понављају да је баш он „Путинов највећи противник“ и „лидер опозиције“. Битка на изборима (на којима још није сигурно да ће партија Наваљног учествовати, уколико до јесени не постигне какав-такав рејтинг) водиће се око ових 20 милиона гласова, али ће прозападним либералима бити веома тешко да их освоје, јер је ова опција у Русији историјски поражена још крајем 1990-их и почетком 2000-их година.
НАВАЉНИ КАО ИНСТРУМЕНТ ПРИТИСКА НА МОСКВУ Зато је прилично јасно да Борељ, по повратку у Брисел, као и званичници САД, истичу ту причу о Наваљном и људским правима – као инструмент притиска на Москву. Као што је јасно и да то не води поправљању односа с Русијом, напротив. Свако разуме да се језиком силе не може причати с Кремљом и да је то контрапродуктивно, али се европски комесар управо на то одлучио. „Вратио сам се у Брисел осећајући озбиљно узнемирење у вези с перспективама развоја руског друштва и геостратешким одлукама Москве. Мој сусрет с министром Лавровом и изјаве руских власти током ове посете потврдили су да се Европа и Русија удаљавају једна од друге. Изгледа да се Русија све више ограђује од Европе и доживљава демократске вредности као претњу свом постојању“, навео је Жозеп Борељ. А само два дана раније, 5. фебруара, пред Лавровом је говорио о неопходности дијалога између Брисела и Москве, без обзира на то што њихови односи пролазе кроз „сложен период“. Како је нагласио, излаз није у стварању зида ћутања.
Да по Бореља ствар буде гора, управо је Лавров говорио и оштрије и отвореније од њега на поменутој конференцији, указујући на „одсуство нормалности у односима“, што представља „нездраву ситуацију која не доноси добра никоме“. Поврх тога, руски шеф дипломатије назвао је ЕУ „непоузданим партнером“. „Опште је мишљење да даља деградација веза прети негативним и веома непредвидивим последицама“, подвукао је Лавров. Ако је судити по Борељовој изненадној и накнадној промени тона, онда се потврђују Лавровљеве речи о Бриселу као непоузданом партнеру. Вероватно су руске дипломате, навикле на много шта, биле заиста изненађене овим поступком. Поготово ако се зна да не деле све европске престонице мишљење „свог“ шефа дипломатије. Тако је, рецимо, аустријски канцелар Себастијан Курц прошле недеље дао две веома значајне изјаве које суштински одударају од свега што је Борељ изговорио и написао, и у Москви, а посебно у Бриселу. А тичу се онога што је Европи у овом тренутку најпотребније и што Москва може да пружи, док амерички партнери не могу – чак ни по знатно вишој цени. Реч је о природном гасу и вакцинама против вируса короне.
Најпре је Курц 6. фебруара, дан након Борељеве посете Русији, рекао да је гасовод „Северни ток 2“ – „европски пројекат“ и да је у интересу многим европским земљама, а не само Русији, чиме је стао на позицију коју о овом питању имају Немачка и друге земље заинтересоване за доступан и повољан руски гас. Истог дана, објављена је и вест да је руски брод „Фортуна“ наставио с полагањем цеви за „Северни ток 2“ у данским водама. А сутрадан, док је Борељ писао блог, Курц је изговорио још већу јерес: примио би руску или кинеску вакцину, ако их региструју у ЕУ. Како је нагласио, питање вакцина се тиче ефикасности и безбедности, а не геополитике, а главни задатак је како што пре доћи до квалитетног препарата, а не ко је произвођач.
ФЛЕКСИБИЛНА ДИПЛОМАТИЈА Тако се долази до, наизглед, чудне и необјашњиве ситуације. Борељ је очигледно путовао у Москву да усагласи ставове управо око гаса и вакцина. А онда, добивши вероватно позитивне одговоре на питања за која је заинтересован, нагло „мења плочу“ и осипа дрвље и камење по Москви. Могуће је да у Вашингтону нису били задовољни наглим „зближавањем“ Брисела и Москве, па је комесар морао у ходу самог себе да коригује. То се зове – флексибилна дипломатија! Једини проблем с њом је што тако веома љутиш онога кога истовремено мораш да молиш. Док Москви, с друге стране, од Брисела готово ништа више и не зависи. Гаса има, вакцине такође. Бриселске санкције Москви су више погодиле Европу него Русију, што се види и из податка да је руски пад БДП-а прошле године износио три одсто, док је у ЕУ био бар двоструко виши.
Јасно је да је руско-европска привредна сарадња неопходна да би ови бројеви били неупоредиво бољи, али Москва има коме да се окрене – већ годинама је фокусирана на унутрашњи раст, уз сарадњу с партнерима који не уводе „америчке санкције“, попут Кине, Индије, Јапана, Јужне Кореје, Ирана, Турске и многих других ближих и даљих суседа. ЕУ Русији, с те тачке гледишта, за коју годину неће бити ни потребна. Док ће Европа увек добрим делом зависити од руских енергената, сировина – и много чега још. Зато је за Европу прилично ирационално да води конфронтациону политику према Москви, тим пре што Кремљ последњих деценија први није повукао ниједан непријатељски потез према Бриселу. Нити се икада мешао у било које унутрашње питање европских држава, за разлику од ЕУ која шаље своје дипломате да демонстративно присуствују суђењу Наваљном, осуђеном због крађа, превара и проневера државног новца, а затим јавно коментаришу одлуке руских судова. И на крају негодују кад их због присуства на нелегалним демонстрацијама прогласе непожељним у Русији.
Како је рекао и Лавров, везе Европе и Русије морају хитно да буду подигнуте на знатно виши ниво. Било би добро да и у Москви буду спремни да коригују своје позиције о неким питањима, али главне „акценте“ морају да промене Борељ и људи из Брисела. У супротном, може се десити да чак и највећи заговорници руско-европског пријатељства ускоро више неће имати шта да бране, када од доскора добрих односа остану само руине и пепео. Тада ни дипломате неће имати о чему да разговарају, већ ће на сцену ступити стручњаци других профила. И многи ће зажалити што нису променили и акценат и тон – док су то још могли релативно лако и безболно.