Nišanjenje Balkana

Gde je naš region u poređenju s drugim kriznim područjima sveta na kojima bi nova američka administracija mogla inicirati ratne sukobe?

Dok se bivši predsednik SAD Donald Tramp ponosi time što za vreme svog mandata nije inicirao nijedan ratni sukob, nova američka administracija pravi svoju vojnu strategiju „odbrane demokratije i američkih interesa u svetu“. Čini se da su upravo ovi stavovi opredelili podršku „duboke države“, i bili presudni za Trampov poraz. Zato je sada svet nestrpljiv da pronikne u planove budućeg američkog vojnog angažovanja.

OBEĆANJA DUBOKOJ DRŽAVI U predizbornoj kampanji, a posebno tokom izbora, stav Bajdenovog štaba bio je potpuno jasan – pobediti po svaku cenu i ne birajući sredstva. Međutim, odmah nakon inauguracije i preuzimanja vlasti o kojoj su toliko sanjali euforija je splasnula, i veliko je pitanje da li će moći da ostvari ona obećanja „dubokoj državi“ i njenim evropskim saveznicima koja podrazumevaju upotrebu vojne sile.
Sada, kao zvanična vlast, situaciju moraju da analiziraju daleko ozbiljnije. Analiza mora da pokaže da li su postavljeni ciljevi vredni sukoba, i šta se praktično dobija a šta gubi kretanjem u ratnu avanturu. Sada znaju koliko je teško održati se na vlasti, i neće se olako odlučiti za „rat radi rata“ pod pritiskom „duboke države“. Vremena su teška, opterećena ekonomskom krizom i pandemijom, i u ratne planove moraju biti ugrađeni jasni američki interesi. To može biti kontrola strateški važnih teritorija; kontrola važnih prirodnih resursa (posebno nafte i gasa), kontrola ili proširenje tržišta (pre svega tržišta oružja), kontrola važnih pomorskih puteva, eliminacija potencijalne opasnosti koja ugrožava bezbednost SAD, ili neki drugi jasan interes.

[restrict]

RUSKA PRETNJA Ako želimo da dokučimo buduću američku vojnu strategiju na globalnom nivou, možda je najbolje analizirati ono što je nedavno rekao, prilikom prvog obraćanja javnosti, penzionisani general američke vojske Lojd Džej Ostin, predložen za ministra odbrane u Bajdenovoj administraciji, a koga već zovu „ministar rata“.
General Ostin naglašava i potencira „rusku pretnju“, što znači da će ubuduće Rusija, a ne Kina, figurirati kao suparnik broj jedan.
Kod nabrajanja „ruskih pretnji“ prvo spominje Arktik, kao jedinu zonu direktnog vojnog sučeljavanja s Rusijom. Pojasnio je da „klimatske promene menjaju pejzaž Arktika i strateški balans“, i najavio da će sa svojim saveznicima hitno razmotriti razmeštaj snaga i naoružanja radi zaštite Amerike i njenih ekonomskih interesa.
Međutim, male su šanse da to ostvare. Prvo, mnogo kasne jer je za Rusiju ovo područje oduvek od presudne strateške važnosti zbog Severnog morskog puta, a Amerikanci su značaj Arktika shvatili tek kada je globalno otopljavanje otvorilo mogućnost eksploatacije ogromnih rezervi nafte i gasa na tom prostoru. Drugo, kontrola Arktika je već uspostavljena. Odnedavno ruski lovci imaju borbeno dežurstvo iznad Severnog morskog puta, gde su već razmešteni PVO sistemi S-400 i arktička brigada ruske Severne flote, tako da preotimanje kontrole više nije moguće bez direktnog vojnog sukoba SAD s Rusijom, što nije realno jer je isuviše opasno. Od 38.000 kilometara granice arktičke obale, čak 22.000 pripada Rusiji koja uveliko gradi infrastrukturu i obučava specijalne jedinice za surove arktičke uslove.

DESTABILIZACIJA UKRAJINE I GRUZIJE Kao drugi problem po važnosti Lojd vidi „vojnopomorske aktivnosti koje Rusija izvodi u Crnom moru i istočnom Sredozemlju“, i tvrdi da je to pokušaj destabilizacije Ukrajine i Gruzije. To znači da će se Amerika pojačano angažovati na ovom prostoru guranjem ovih država, na koje ima veliki uticaj, u novu ratnu avanturu.
Aktiviranje ovih žarišta je realno, ali teško da SAD ovde mogu da računaju na neki senzacionalan uspeh jer cilj može biti samo iznurivanje Rusije i ništa više od toga, gde bi kroz posredno učešće u takvim ratovima iznurivali i sami sebe.

BLISKOISTOČNA NEPOZNANICA General nije mogao slučajno da zaboravi da je rusko prisustvo u istočnom Sredozemlju više vezano za Siriju, pa čak i za Libiju kao neuralgične i nestabilne zone. A to što ih ne spominje može značiti da u skorije vreme ne planiraju veće angažovanje u tim regionima. Čini se da su Siriju definitivno „izgubili“, najviše zato što im je Turska otkazala poslušnost. Poremećeni odnosi s Turskom su velika kočnica za njihova buduća vojna angažovanja na Bliskom istoku, a više nisu sigurni ni u to kako bi se Turska držala ako krenu u vojno rešenje krize u Libiji.
Ipak, kada je Bliski istok u pitanju, ništa nije sigurno i postoji argument koji sugeriše da će se SAD upravo na ovom prostoru pretežno angažovati. General Ostin je za vreme administracije Baraka Obame komandovao trupama baš na Bliskom istoku. Tako nije sasvim jasno da li ga je poznavanje situacije u tom regionu preporučilo za ministra vojnog, ili je u pitanju dodvoravanje delu američkog biračkog tela, pošto je prvi Afroamerikanac na toj visokoj funkciji.
Pokušaji normalizacije odnosa s Turskom su neuspešni jer im Erdogan naprosto ne veruje. Propao je pokušaj da se Turska lukavo iskoristi za slabljenje Rusije. Podvala da se uvuče u direktan sukob s Rusijom izazivanjem rata između Jermenije i Azerbejdžana u Nagorno Karabahu nije uspela. I jedni i drugi su shvatili da je u pitanju američki interes iniciran preko prozapadne jermenske vlade, i sukob su smirili dogovorom i zajedničkim posredovanjem. Teško da će Amerika moći taj sukob da ponovo aktivira u sadašnjim geostrateškim prilikama.
Ako pogledamo šta preostaje Americi kao mogućnost da, otvaranjem novog ratnog žarišta, podriva ruske interese, ističe se Venecuela. Na prvi pogled idealno zbog blizine SAD i velike udaljenosti Rusije koja bi im pružila podršku i pomoć. Međutim, ovde je prisutan rizik druge vrste, a Amerika ga se više plaši od otvorenog ratnog sukoba – opasnost da se sukob pretvori u iscrpljujući gerilski rat koji Amerikancima budi neprijatna sećanja. Takav rat može da se proširi i na neke druge zemlje kao što je Nikaragva, a u ovom trenutku najmanje im treba neki novi „Če Gevara“.

SMANJENJE TENZIJA S KINOM I IRANOM O vojnom sučeljavanju s Kinom general Ostin uopšte ne govori, sem što ga brinu kineske aktivnosti u svemiru koje mogu poslužiti u vojne svrhe. Shvatili su da im u tom novom mogućem ratnom ambijentu Rusija više nije jedini suparnik. Jeste pomalo čudno da general uopšte ne spominje direktno sučeljavanje i jake tenzije s Kinom u Južnom kineskom moru, gde se radi o kontroli najvažnijeg svetskog pomorskog puta, niti probleme vezane za Tajvan. To je signal da na ovom području Amerika planira popuštanje i bolje odnose s Kinom.
Ideja slabljenja Kine koju je pokrenuo bivši predsednik Tramp bila je da vojno ojača Indiju (prodao joj je oružje u vrednosti od tri milijarde dolara), izvuče iz toga ogromnu ekonomsku korist, i uvuče Indiju u sukob s Kinom pod parolom „uspostavljanja ravnoteže dominaciji Kine na tom prostoru“. Jednostavno, iskoristio bi zamrznuti sukob i pogranične čarke, gde indijski ministar unutrašnjih poslova već daje zapaljive izjave da će „Indija vratiti svoju teritoriju i da će za to žrtvovati živote“. Nije isključeno da se ova ideja dopadne i novoj administraciji, i da je nastavi kao svoju hibridnu operaciju.
Nije slučajno da general u svom obraćanju ne spominje ni Iran. Već se vidi da će se najveći zaokret u američkoj politici desiti upravo u vezi s Iranom. Po svemu sudeći, sukob SAD s Iranom će se izbeći ili odložiti. Izraelski mediji izveštavaju da je Bajdenov tim već razgovarao s Teheranom o uslovima povratka SAD u nuklearni sporazum iz 2015. godine. Ovo je logičan potez, jer nije ni bilo razloga da se Tramp povuče iz sporazuma. To je učinio pod pritiskom jevrejskog lobija i Izraela koji najviše zazire od mogućnosti da se Iran dočepa atomskog oružja, i smatra da se Iran mora vojno poraziti i neutralisati kao najveća opasnost za bezbednost Izraela.
Korejsko poluostrvo i Severnu Koreju više niko i ne spominje kao potencijalno ratno žarište, gde se potvrđuje praksa da Amerika nikada neće direktno napasti države s nuklearnim potencijalom. Avganistan će i za novu administraciju biti teška, veoma skupa i beskrajna vojna operacija koje bi se rado rešili. Tramp je uspešno radio na tome, ali to sada više ne zavisi samo od Bajdenove administracije nego i od moćnika iz „duboke države“ koji su mu pomogli da dođe na vlast.

BALKANSKA DILEMA Jedno od potencijalnih ratnih žarišta koje nova američka administracija može aktivirati svakako je i Balkan. Štaviše, kako se smanjuje mogućnost rata u drugim kriznim regionima, nivo opasnosti po Balkan raste. Kada se uzmu u obzir potencijalna žarišta koja Amerikanci neće smeti da otvore – mesta direktne konfrontacije s Rusijm ili Kinom, i ako se uzmu u obzir potencijalna žarišta gde su unapred svesni da ne mogu ostvariti svoje ciljeve i interese, Balkan je visoko na lestvici potencijalnih sukoba. Naravno, tu su na udaru pre svega Srbija i Republika Srpska, i njih novi talas neke vrste agresije ne može mimoići. Zbog velikih promena na geostrateškom planu o pitanju odnosa snaga, i drugih nepovoljnosti uzrokovanih pandemijom i sve dubljom ekonomskom krizom, minimalne su šanse da se odluče za klasičnu vojnu agresiju i rešavanje problema isključivo vojnom silom.
General Ostin je detaljno govorio samo o hibridnoj vojnoj strategiji, pa se može zaključiti da će ona biti osnova globalnog nastupanja i ostvarenja američkih interesa. To bi trebalo da važi i za Balkan. On kaže: „Pentagon u mnogim aspektima hibridne vojne strategije ne može da postigne uspeh bez jedinstvenih integrisanih napora partnera iz drugih institucija i saveznika, posebno u sferi diplomatije, naoružanja, kao u bezbednosnoj, obaveštajnoj i informativnoj sferi.“
Međutim, u svojim pripremama za odbranu Srbija nijednog trenutka ne sme smetnuti s uma da hibridna strategija i taktika u nekoj fazi predviđaju i mogućnost ograničene primene sirove vojne sile. To što je za njih „ograničena primena sile“ za male države može biti totalni sudbinski odbrambeni rat. Ostali deo plana koji general pokušava da predstavi već nam je dobro poznat – da će pored svojih, koristiti potencijale svojih saveznika i partnera, kao i združeni nastup diplomatske, obaveštajne i propagandne mašinerije.
Postoje neke okolnosti koje provociraju SAD i NATO da probleme na Balkanu rešavaju silom. Oni kao prepreku za ostvarenje svojih ciljeva vide samo Srbiju koja se nalazi u potpunom okruženju NATO država. Nije samo to provokativna povoljnost nego i činjenica da bi NATO armada lako pronašla pešadiju za eventualnu oružanu agresiju na Srbiju jer su neke države u našem okruženju veoma motivisane da iskoriste priliku i usput ostvare svoje teritorijalne aspiracije.
Ipak, postoje i jaki kontraargumenti koji vraćaju nadu da do toga neće doći – takva bahatost i samovolja sigurno bi pokvarili i do usijanja doveli odnose među velikim silama, što oslabljenoj Americi i krizama paralisanoj EU u ovom trenutku ne bi odgovaralo. Tako je izvesnija hibridna vojna strategija kojom se ciljevi ostvaruju postepeno. Osnovni ciljevi su poznati: potpuno priznanje Kosova od strane Srbije pa tako i u međunarodnim institucijama; demontaža Republike Srpske i stvaranje unitarne BiH; pristupanje Srbije, BiH i „Kosova“ NATO-u; i pretvaranje Balkana u kompaktnu NATO platformu za nastupanje prema Rusiji. Sada je samo pitanje ko će se prvi naći na udaru novog talasa hibridnih dejstava, da li Republika Srpska ili Srbija direktno, s tim što nova američka administracija neće propustiti priliku da još jednom pokuša da ucenama, pretnjama i lažnim obećanjima prevuče Srbiju na svoju stranu, kao što su to uradili sa Crnom Gorom i Makedonijom. Pošto im to neće uspeti, najverovatniji scenario hibridnog rata biće postepeno podrivanje i slabljenje Srbije i pokušaj nasilne promene vlasti na sledećim izborima. Dovođenjem poslušnika na vlast u Srbiji, SAD i NATO bi ostvarili sve svoje zacrtane ciljeve na Balkanu. Naravno, na štetu Srbije i srpskog korpusa.

[/restrict]