Нишањење Балкана

Где је наш регион у поређењу с другим кризним подручјима света на којима би нова америчка администрација могла иницирати ратне сукобе?

Док се бивши председник САД Доналд Трамп поноси тиме што за време свог мандата није иницирао ниједан ратни сукоб, нова америчка администрација прави своју војну стратегију „одбране демократије и америчких интереса у свету“. Чини се да су управо ови ставови определили подршку „дубоке државе“, и били пресудни за Трампов пораз. Зато је сада свет нестрпљив да проникне у планове будућег америчког војног ангажовања.

ОБЕЋАЊА ДУБОКОЈ ДРЖАВИ У предизборној кампањи, а посебно током избора, став Бајденовог штаба био је потпуно јасан – победити по сваку цену и не бирајући средства. Међутим, одмах након инаугурације и преузимања власти о којој су толико сањали еуфорија је спласнула, и велико је питање да ли ће моћи да оствари она обећања „дубокој држави“ и њеним европским савезницима која подразумевају употребу војне силе.
Сада, као званична власт, ситуацију морају да анализирају далеко озбиљније. Анализа мора да покаже да ли су постављени циљеви вредни сукоба, и шта се практично добија а шта губи кретањем у ратну авантуру. Сада знају колико је тешко одржати се на власти, и неће се олако одлучити за „рат ради рата“ под притиском „дубоке државе“. Времена су тешка, оптерећена економском кризом и пандемијом, и у ратне планове морају бити уграђени јасни амерички интереси. То може бити контрола стратешки важних територија; контрола важних природних ресурса (посебно нафте и гаса), контрола или проширење тржишта (пре свега тржишта оружја), контрола важних поморских путева, елиминација потенцијалне опасности која угрожава безбедност САД, или неки други јасан интерес.

[restrict]

РУСКА ПРЕТЊА Ако желимо да докучимо будућу америчку војну стратегију на глобалном нивоу, можда је најбоље анализирати оно што је недавно рекао, приликом првог обраћања јавности, пензионисани генерал америчке војске Лојд Џеј Остин, предложен за министра одбране у Бајденовој администрацији, а кога већ зову „министар рата“.
Генерал Остин наглашава и потенцира „руску претњу“, што значи да ће убудуће Русија, а не Кина, фигурирати као супарник број један.
Код набрајања „руских претњи“ прво спомиње Арктик, као једину зону директног војног сучељавања с Русијом. Појаснио је да „климатске промене мењају пејзаж Арктика и стратешки баланс“, и најавио да ће са својим савезницима хитно размотрити размештај снага и наоружања ради заштите Америке и њених економских интереса.
Међутим, мале су шансе да то остваре. Прво, много касне јер је за Русију ово подручје одувек од пресудне стратешке важности због Северног морског пута, а Американци су значај Арктика схватили тек када је глобално отопљавање отворило могућност експлоатације огромних резерви нафте и гаса на том простору. Друго, контрола Арктика је већ успостављена. Однедавно руски ловци имају борбено дежурство изнад Северног морског пута, где су већ размештени ПВО системи С-400 и арктичка бригада руске Северне флоте, тако да преотимање контроле више није могуће без директног војног сукоба САД с Русијом, што није реално јер је исувише опасно. Од 38.000 километара границе арктичке обале, чак 22.000 припада Русији која увелико гради инфраструктуру и обучава специјалне јединице за сурове арктичке услове.

ДЕСТАБИЛИЗАЦИЈА УКРАЈИНЕ И ГРУЗИЈЕ Као други проблем по важности Лојд види „војнопоморске активности које Русија изводи у Црном мору и источном Средоземљу“, и тврди да је то покушај дестабилизације Украјине и Грузије. То значи да ће се Америка појачано ангажовати на овом простору гурањем ових држава, на које има велики утицај, у нову ратну авантуру.
Активирање ових жаришта је реално, али тешко да САД овде могу да рачунају на неки сензационалан успех јер циљ може бити само изнуривање Русије и ништа више од тога, где би кроз посредно учешће у таквим ратовима изнуривали и сами себе.

БЛИСКОИСТОЧНА НЕПОЗНАНИЦА Генерал није могао случајно да заборави да је руско присуство у источном Средоземљу више везано за Сирију, па чак и за Либију као неуралгичне и нестабилне зоне. А то што их не спомиње може значити да у скорије време не планирају веће ангажовање у тим регионима. Чини се да су Сирију дефинитивно „изгубили“, највише зато што им је Турска отказала послушност. Поремећени односи с Турском су велика кочница за њихова будућа војна ангажовања на Блиском истоку, а више нису сигурни ни у то како би се Турска држала ако крену у војно решење кризе у Либији.
Ипак, када је Блиски исток у питању, ништа није сигурно и постоји аргумент који сугерише да ће се САД управо на овом простору претежно ангажовати. Генерал Остин је за време администрације Барака Обаме командовао трупама баш на Блиском истоку. Тако није сасвим јасно да ли га је познавање ситуације у том региону препоручило за министра војног, или је у питању додворавање делу америчког бирачког тела, пошто је први Афроамериканац на тој високој функцији.
Покушаји нормализације односа с Турском су неуспешни јер им Ердоган напросто не верује. Пропао је покушај да се Турска лукаво искористи за слабљење Русије. Подвала да се увуче у директан сукоб с Русијом изазивањем рата између Јерменије и Азербејџана у Нагорно Карабаху није успела. И једни и други су схватили да је у питању амерички интерес инициран преко прозападне јерменске владе, и сукоб су смирили договором и заједничким посредовањем. Тешко да ће Америка моћи тај сукоб да поново активира у садашњим геостратешким приликама.
Ако погледамо шта преостаје Америци као могућност да, отварањем новог ратног жаришта, подрива руске интересе, истиче се Венецуела. На први поглед идеално због близине САД и велике удаљености Русије која би им пружила подршку и помоћ. Међутим, овде је присутан ризик друге врсте, а Америка га се више плаши од отвореног ратног сукоба – опасност да се сукоб претвори у исцрпљујући герилски рат који Американцима буди непријатна сећања. Такав рат може да се прошири и на неке друге земље као што је Никарагва, а у овом тренутку најмање им треба неки нови „Че Гевара“.

СМАЊЕЊЕ ТЕНЗИЈА С КИНОМ И ИРАНОМ О војном сучељавању с Кином генерал Остин уопште не говори, сем што га брину кинеске активности у свемиру које могу послужити у војне сврхе. Схватили су да им у том новом могућем ратном амбијенту Русија више није једини супарник. Јесте помало чудно да генерал уопште не спомиње директно сучељавање и јаке тензије с Кином у Јужном кинеском мору, где се ради о контроли најважнијег светског поморског пута, нити проблеме везане за Тајван. То је сигнал да на овом подручју Америка планира попуштање и боље односе с Кином.
Идеја слабљења Кине коју је покренуо бивши председник Трамп била је да војно ојача Индију (продао јој је оружје у вредности од три милијарде долара), извуче из тога огромну економску корист, и увуче Индију у сукоб с Кином под паролом „успостављања равнотеже доминацији Кине на том простору“. Једноставно, искористио би замрзнути сукоб и пограничне чарке, где индијски министар унутрашњих послова већ даје запаљиве изјаве да ће „Индија вратити своју територију и да ће за то жртвовати животе“. Није искључено да се ова идеја допадне и новој администрацији, и да је настави као своју хибридну операцију.
Није случајно да генерал у свом обраћању не спомиње ни Иран. Већ се види да ће се највећи заокрет у америчкој политици десити управо у вези с Ираном. По свему судећи, сукоб САД с Ираном ће се избећи или одложити. Израелски медији извештавају да је Бајденов тим већ разговарао с Техераном о условима повратка САД у нуклеарни споразум из 2015. године. Ово је логичан потез, јер није ни било разлога да се Трамп повуче из споразума. То је учинио под притиском јеврејског лобија и Израела који највише зазире од могућности да се Иран дочепа атомског оружја, и сматра да се Иран мора војно поразити и неутралисати као највећа опасност за безбедност Израела.
Корејско полуострво и Северну Кореју више нико и не спомиње као потенцијално ратно жариште, где се потврђује пракса да Америка никада неће директно напасти државе с нуклеарним потенцијалом. Авганистан ће и за нову администрацију бити тешка, веома скупа и бескрајна војна операција које би се радо решили. Трамп је успешно радио на томе, али то сада више не зависи само од Бајденове администрације него и од моћника из „дубоке државе“ који су му помогли да дође на власт.

БАЛКАНСКА ДИЛЕМА Једно од потенцијалних ратних жаришта које нова америчка администрација може активирати свакако је и Балкан. Штавише, како се смањује могућност рата у другим кризним регионима, ниво опасности по Балкан расте. Када се узму у обзир потенцијална жаришта која Американци неће смети да отворе – места директне конфронтације с Русијм или Кином, и ако се узму у обзир потенцијална жаришта где су унапред свесни да не могу остварити своје циљеве и интересе, Балкан је високо на лествици потенцијалних сукоба. Наравно, ту су на удару пре свега Србија и Република Српска, и њих нови талас неке врсте агресије не може мимоићи. Због великих промена на геостратешком плану о питању односа снага, и других неповољности узрокованих пандемијом и све дубљом економском кризом, минималне су шансе да се одлуче за класичну војну агресију и решавање проблема искључиво војном силом.
Генерал Остин је детаљно говорио само о хибридној војној стратегији, па се може закључити да ће она бити основа глобалног наступања и остварења америчких интереса. То би требало да важи и за Балкан. Он каже: „Пентагон у многим аспектима хибридне војне стратегије не може да постигне успех без јединствених интегрисаних напора партнера из других институција и савезника, посебно у сфери дипломатије, наоружања, као у безбедносној, обавештајној и информативној сфери.“
Међутим, у својим припремама за одбрану Србија ниједног тренутка не сме сметнути с ума да хибридна стратегија и тактика у некој фази предвиђају и могућност ограничене примене сирове војне силе. То што је за њих „ограничена примена силе“ за мале државе може бити тотални судбински одбрамбени рат. Остали део плана који генерал покушава да представи већ нам је добро познат – да ће поред својих, користити потенцијале својих савезника и партнера, као и здружени наступ дипломатске, обавештајне и пропагандне машинерије.
Постоје неке околности које провоцирају САД и НАТО да проблеме на Балкану решавају силом. Они као препреку за остварење својих циљева виде само Србију која се налази у потпуном окружењу НАТО држава. Није само то провокативна повољност него и чињеница да би НАТО армада лако пронашла пешадију за евентуалну оружану агресију на Србију јер су неке државе у нашем окружењу веома мотивисане да искористе прилику и успут остваре своје територијалне аспирације.
Ипак, постоје и јаки контрааргументи који враћају наду да до тога неће доћи – таква бахатост и самовоља сигурно би покварили и до усијања довели односе међу великим силама, што ослабљеној Америци и кризама паралисаној ЕУ у овом тренутку не би одговарало. Тако је извеснија хибридна војна стратегија којом се циљеви остварују постепено. Основни циљеви су познати: потпуно признање Косова од стране Србије па тако и у међународним институцијама; демонтажа Републике Српске и стварање унитарне БиХ; приступање Србије, БиХ и „Косова“ НАТО-у; и претварање Балкана у компактну НАТО платформу за наступање према Русији. Сада је само питање ко ће се први наћи на удару новог таласа хибридних дејстава, да ли Република Српска или Србија директно, с тим што нова америчка администрација неће пропустити прилику да још једном покуша да уценама, претњама и лажним обећањима превуче Србију на своју страну, као што су то урадили са Црном Гором и Македонијом. Пошто им то неће успети, највероватнији сценарио хибридног рата биће постепено подривање и слабљење Србије и покушај насилне промене власти на следећим изборима. Довођењем послушника на власт у Србији, САД и НАТО би остварили све своје зацртане циљеве на Балкану. Наравно, на штету Србије и српског корпуса.

[/restrict]

3 коментара

  1. SAD će za mandata Bajdena maksimalno privlačiti sebi ideološke saveznike i maksimalno pritiskati sve ostale. Nije to ništa novo. To je politika demokrata od ranije. Ja bih dodao da će to pokušati, a da li će to i uspeti odnosno dati ono što očekuju, veliko je pitanje. Mislim da je to matrica koja se prosto nametnula s obzirom na politiku demokrata. Ta matrica mora biti revidirana, ako SAD računaju da i dalje budu glavni globalan igrač.

  2. Da ponovo pokusam vid da i VI uvodite cemzuru.DA li neko stvarno mosli da je nasa vlast tako sposobna da je prva u vakcinaciji ili su nas ponovo dogovorno nasamarili da mi budemo zamorcici posto na zivotinjama vakcina nije isprobana.U cemu smo mi prvi osim u poslovima na sopstvenu stetu.ETo juce smo vidrli domete dpgovora sa SAD.i sve tako redom do nestanka i nas i drzave

  3. SRpske gluposti i zablude.U cemu je poenta prisustva Srba u tragova na KiM da li su se oni odbranili ili su ostali kao taoci i njih i S rbije.To je jos jedna podvals SAD i nato.Da nema ovih Srba u tragovima sta mislite da li bi i jedan siptar mogao pteci preko Srbije.DA li mislite da pd tih 200 ooo protetanih nebi bilo par hiljaba koji bi nastavili borbu razbalili KiM I proterali nato da kosova.Ovako i mi ucestvijemo u idruzenom zlocinackom poduhvatu otimsnja KiM. Da li svesno ilinrsvesno nrznam.Pretpostavljam svesno.Neverovatno ali istinito

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *