NIN-ova nagrada 2021

Iglene uši najužeg izbora

Među pitanjima koja se mogu postaviti žiriju, tim pre što je i on sam žiri kontinuiteta u odnosu na prethodne – na prvom mestu je pitanje da li su neke književne poetike proskribovane, a neke povlašćene. Na drugom mestu je pitanje regionalizacije nagrade

Uprkos bojkotu NIN-ove nagrade, koji je proklamovan dan uoči dodele ovog priznanja 2020. godine (romanu Pas i kontrabas Saše Ilića), na konkurs za najpoznatiju književnu nagradu bivše Jugoslavije prijavljeno je preko 200 romana. Žiri je sveo ovaj pozamašni broj na svega sedam romana u najužem izboru, premda je i ovaj broj veći nego što je bio prethodnih godina.
Tu nije bilo mesta ni za jednog ženskog autora, što je odmah izazvalo reakciju dela javnosti, te je tako žiri, koji je prošle godine zdušno branio različite politike književne emancipacije, namah postao prokažen zbog rodne neosetljivosti, što je možda bio i neočekivani, premda logičan, napad „sleva“, koji je NIN-ovu petorku ostavio negde na sredokraći između pristalica bojkota s jedne, i feministkinja s druge strane. Ova socijalna ravnoteža, međutim, ne ukazuje ni na šta drugo sem na činjenicu da je kvantifikovanje nagrađenih ili nominovanih knjiga besmislena rabota, te da bi neki drugačiji sastav žirija, koji bi sam po sebi predstavljao našu književnu scenu u malom, dakle sastav bez unutrašnje ideološke koherencije, bio kudikamo bolji izbor za samu nagradu – ukoliko je svrha nagrade valorizacija književne produkcije, u svom njenom poetičkom, kulturološkom i ideološkom raznoglasju. Ali to je pitanje za kolegijum najstarijeg srpskog nedeljnika, a ne za žiri.

PITANJA ZA ŽIRI No određena pitanja se mogu postaviti i žiriju, tim pre što je i on sam žiri kontinuiteta u odnosu na prethodne – na prvom mestu, svakako, to je pitanje da li su neke književne poetike proskribovane, a neke povlašćene? Već skoro deceniju unazad Radovan Beli Marković nije u najužem izboru za NIN-ovu nagradu, dočim pisci mnogo jednostavnije poetike, koji takođe pišu u prepoznatljivom maniru, redovno bivaju valorizovani makar mestom u najužem izboru, a neretko i samom nagradom – poput Dragana Velikića ili ove godine drugoovenčanog Svetislava Basare.
Na drugom mestu je pitanje regionalizacije same nagrade. Ako u propozicijama nagrade stoji da se u razmatranje uzimaju romani napisani na srpskom jeziku, da li to onda obuhvata i one autore koji romane objavljuju u Srbiji, ali svoj jezik ne zovu srpskim, kakav je slučaj s romanom Pod oba sunca Ognjena Spahića, jednog od najznačajnijih predstavnika nove crnogorske književne scene? Spahić je svoje delo objavio u Hrvatskoj, Crnoj Gori i Srbiji, što je dobro za knjigu i književnu dinamiku na ovom prostoru, ali određena vrsta nelogičnosti koja ukazuje na druge namere ipak postoji: Spahić je protiv dominantne kulturne politike u Srbiji (mada se ne zna koja je to politika, ako dominantna književna nagrada nije plod te politike), ali ipak učestvuje u igri jer je to način da on kao pisac i njegova poetika budu valorizovani u sržnom kulturnom centru regiona. Drugim rečima, ako sebe ne smatra delom srpske književnosti, nije li onda bilo časnije da ne učestvuje u konkursu za nagradu koja je prevashodno vezana za srpsku književnost, čak i u vreme SFRJ, što pokazuje spisak njenih dobitnika do 1991? Međutim, ovo pitanje može i da ne postoji – za pojedine članove žirija i pisce koji su im kulturološki i ideološki srodni, srpska književnost je prevaziđena kategorija. Zašto onda nije i NIN-ova nagrada prevaziđena, zašto nije dovoljna regionalna nagrada „Meša Selimović“? Zato što je ovde, a na to smo ukazivali više puta pišući o ovoj temi, na delu čin preuzimanja institucija i simboličkih vrednosti – pa otuda nije sporno da žiri za NIN-ovu nagradu, verovatno uz prećutnu saglasnost kolegijuma NIN-a, deluje subverzivno u odnosu na instancu koju predstavlja.
Ma koliko interesantne, to su sve činjenice od spoljašnje prirode u odnosu na romane najužeg izbora, premda neki njihovi autori insistiraju na njima. Kako stvari stoje sa čisto književne tačke gledišta?
Delimično stoga što su ove godine romane imali naši izgrađeni pisci, popust Svetislava Basare i Vladana Matijevića, najuži izbor za NIN-ovu nagradu kudikamo je umetnički bolji nego prošle godine. Matijevićev roman Sloboda govora, o kome smo već pisali (Pečat br. 626 od 31. 7. 2020), sagledava period od poslednjih 30 godina srpske istorije kroz prizmu sudbine oklevetanog novinara koji u kafkijanskom maniru biva podvrgnut parasudskom procesu što konačno slama poslednje ostatke ljudskosti u njemu. Tema, mračna sama po sebi, oneobičena je nanosima iz čudesne i fantastične književnosti, kojom se motivacija izmešta iz čisto realističko-angažovanog prosedea i dobija dublje psihološko i kulturološko utemeljenje. Uz stalnu Matijevićevu tihu ironiju koja tvori neku vrstu ravnoteže, ovaj roman je možda i najbolji koje ove godine bio u najužem izboru.

IDEOLOŠKA KRETANJA DRUGOSRBIJANSKE INTELIGENCIJE Istorijom prethodnih decenija, ali na sasvim drugi, postmodernističko-arheološki način bavi se i Bojan Savić Ostojić u romanu Ništa nije ničije. Junak njegove autofikcije je pasionirani bibliofil koji nas upoznaje s dnevnikom svog „lova“ na knjige po beogradskim buvljacima. Ovaj dominantni narativni tok ukršten je s ličnom erotskom dramom, čime se traganje za ostacima bivše države ukršta s ostacima sopstvenog ljubavnog života. Ukrštaj erotskog i političkog, koje se promalja kroz fragmente o nađenim, premda netraženim dokumentarnim ili arhivskim vrednostima delova rasturenih ličnih biblioteka, čini onaj višak umetničke vrednosti koji definiše ovu knjigu.
Čitaocima koji su već zasićeni postjugoslovenskim temama moguće je da će najzanimljiviji biti roman Enesa Halilovića Ljudi bez grobova, kojim je konačno uobličena jedna od tema koje se protežu i kroz ranije Halilovećeve prozne knjige. Pletući priču o ubici iz strasti i njegovom potomstvu, Halilović je istovremeno težio da obuhvati nekoliko planova: arhetipski, pri čemu će pažljiviji čitalac prepoznati mitske obrasce kojima se koristio i Ivo Andrić, socijalni, u klasnom miljeu pripovedača i njegove porodice, te modernistički, kroz poigravanje s matematičkom teoremom u kompoziciji romana. Matematički i mitsko-simbolički sloj ukrštaju se preko određenih lajtmotiva, pa se u celini može reći da je Halilovićev roman zaokruženo i celovito delo koje se može čitati na različite načine.
Roman Sava Stijepovića Prekrasne ruševine oblikovan je narativizacijom jedne kulturološke teme: sudbine hipi pokreta i čitave rokenrol postkulture sedamdesetih godina. Napisan jezikom koji bi se najpribližnije mogao odrediti kao sleng, lako bi mogao asocirati čitaoce na čuveni film braće Koen Veliki Lebovski ili slična ostvarenja, dok u predstavljanju hipi pokreta nudi neku vrstu antiutopijske perspektive u odnosu na svima poznatu Kosu Miloša Formana. Čitajući knjigu, potrebno bi bilo istovremeno slušati i svu tu muziku na koju Stijepović neštedimice referiše, ali se i prisetiti klasičnih ostvarenja Getea i Dostojevskog, kao i biografije jeromonaha Serafima Rouza, da bismo mogli u potpunosti da uhvatimo sve mnogostruke niti ovog teksta.
Međutim, uprkos svemu tome, nijedan od pomenutih romana nije u konačnom izboru zavredio niti jedan glas članova žirija. Ako pogledamo one koji jesu, videćemo zašto je ovo žiri kontinuiteta, ne samo s njegovom politikom od prošle godine već i s ukupnim ideološkim kretanjima drugosrbijanske inteligencije. Jer stižemo na pravi teren: demitologizacija srpske istorije (za šta je Svetislav Basara dobio nagradu ove godine), odnosno narativizacija ratnog iskustva devedesetih, što je zajednička tema romana Darka Cvijetića i Ognjena Spahića, koji su u finalnom vaganju dobili po jedan glas.

NE ZA „ROMAN GODINE“ VEĆ ZA „NAJBOLJI ANGAŽOVANI ROMAN“ Cvijetić u romanu Što na podu spavaš narativizuje porodično, te i lično, iskustvo stradanja vojnika JNA prilikom povlačenja iz kasarne „Viktor Bubanj“ u Sarajevu. U priču su upletena i stradanja Srba u Drugom svetskom ratu, te logori i zločini VRS u okolini Prijedora, a sve je ispripovedano u jednom lirsko-ispovednom maniru, uz dosta strukturalnih zaokruživanja koja ionako visokomimetsku temu dodatno patetizuju prepoznavanjima junaka koja deluju neuverljivo i veštački, što je ovom delu i osnovna mana. Takođe, kao i većina jugonostalgičnih narativa, i ovaj je opterećen nekom vrstom posttitoističke (ne)ravnoteže, pa su stranice ovog romana premrežene nizom srpskih zločina koji u obimu možda i pretežu nad zločinima druge strane, što samo pokazuje da se ni tragična sudbina masakriranih regruta JNA ne sme, ako želite da vaša priča bude regionalno prihvaćena, sagledavati izvan ideologeme o srpskoj krivici.
Ognjen Spahić je napisao roman kojim zaziva suočavanje Crnogoraca sa nasleđem 1991. godine: napadom na Dubrovnik i odvođenjem ratnih zarobljenika u logor u bokokotorskom selu Morinj. Kao i kod Cvijetića, i ovde u romanu postoji „dobri“ oficir JNA koji se protivi maltretmanu zarobljenika (u Cvijetićevom romanu to je kapetan Topić koji želi da poštedi vojnike JNA bilo kakvog ratovanja), te biva ražalovan i svoje pozne dane dočekuje živeći sa suprugom u oronulom okolišu vojnog odmarališta Valdanos – u svetioniku. U susretu s mlađim bračnim parom prelama se tema generacijskih razlika, patnji, nerazumevanja i erotske osujećenosti, što zajedno ponovo tvori već rabljeni konstrukt političkog i erotskog.
Na samom kraju, roman Svetislava Basare Kontraendorfin brojem glasova se izdvojio i dobio nagradu. Premda ćemo o romanu pisati više u sledećem broju, i ovo delo kompatibilno je s prethodna dva, dabome ne po poetici autora već po dalekosežnijem ideološkom kretanju koje preoblikovanje srpske istorije pomera u vreme od Užičke republike naovamo. Ništa u svetu ovog romana nije ostavljeno onako kako ga poznajemo, a Basarina hiperbola i groteska spram selektivno odabranih vrednosti naše kulture gotovo su bez uzdi.
Da li je zaista ovaj izbor najuspešnijih romana ono najbolje što je srpska književnost ponudila prošle godine? Čak i da jeste, a postoji dovoljan broj razloga za negativan odgovor (romani Radovana Belog Markovića i Igora Marojevića), da li je NIN-ova nagrada i dalje nagrada za najbolji roman godine, ili za najbolji angažovani roman godine? Iako je ove godine najuži izbor kvalitetom iznad romana koji su prethodnih godina ovenčavani (recimo, romana Filipa Davida, Dejana Atanackovića ili Saše Ilića), jasan ideološki predznak gotovo je nemoguće prevideti. A to, u konačnici, samo potvrđuje valjanost odluke o bojkotu, uprkos broju prijavljenih romana – jer u stvarima književnosti kvantitet ne predstavlja bogzna šta, uprkos tržištu i svemu oko njega.