НИН-ова награда 2021

Иглене уши најужег избора

Међу питањима која се могу поставити жирију, тим пре што је и он сам жири континуитета у односу на претходне – на првом месту је питање да ли су неке књижевне поетике проскрибоване, а неке повлашћене. На другом месту је питање регионализације награде

Упркос бојкоту НИН-ове награде, који је прокламован дан уочи доделе овог признања 2020. године (роману Пас и контрабас Саше Илића), на конкурс за најпознатију књижевну награду бивше Југославије пријављено је преко 200 романа. Жири je свео овај позамашни број на свега седам романа у најужем избору, премда је и овај број већи него што је био претходних година.
Ту није било места ни за једног женског аутора, што је одмах изазвало реакцију дела јавности, те је тако жири, који је прошле године здушно бранио различите политике књижевне еманципације, намах постао прокажен због родне неосетљивости, што је можда био и неочекивани, премда логичан, напад „слева“, који је НИН-ову петорку оставио негде на средокраћи између присталица бојкота с једне, и феминисткиња с друге стране. Ова социјална равнотежа, међутим, не указује ни на шта друго сем на чињеницу да је квантификовање награђених или номинованих књига бесмислена работа, те да би неки другачији састав жирија, који би сам по себи представљао нашу књижевну сцену у малом, дакле састав без унутрашње идеолошке кохеренције, био кудикамо бољи избор за саму награду – уколико је сврха награде валоризација књижевне продукције, у свом њеном поетичком, културолошком и идеолошком разногласју. Али то је питање за колегијум најстаријег српског недељника, а не за жири.

ПИТАЊА ЗА ЖИРИ Но одређена питања се могу поставити и жирију, тим пре што је и он сам жири континуитета у односу на претходне – на првом месту, свакако, то је питање да ли су неке књижевне поетике проскрибоване, а неке повлашћене? Већ скоро деценију уназад Радован Бели Марковић није у најужем избору за НИН-ову награду, дочим писци много једноставније поетике, који такође пишу у препознатљивом маниру, редовно бивају валоризовани макар местом у најужем избору, а неретко и самом наградом – попут Драгана Великића или ове године другоовенчаног Светислава Басаре.
На другом месту је питање регионализације саме награде. Ако у пропозицијама награде стоји да се у разматрање узимају романи написани на српском језику, да ли то онда обухвата и оне ауторе који романе објављују у Србији, али свој језик не зову српским, какав је случај с романом Под оба сунца Огњена Спахића, једног од најзначајнијих представника нове црногорске књижевне сцене? Спахић је своје дело објавио у Хрватској, Црној Гори и Србији, што је добро за књигу и књижевну динамику на овом простору, али одређена врста нелогичности која указује на друге намере ипак постоји: Спахић је против доминантне културне политике у Србији (мада се не зна која је то политика, ако доминантна књижевна награда није плод те политике), али ипак учествује у игри јер је то начин да он као писац и његова поетика буду валоризовани у сржном културном центру региона. Другим речима, ако себе не сматра делом српске књижевности, није ли онда било часније да не учествује у конкурсу за награду која је превасходно везана за српску књижевност, чак и у време СФРЈ, што показује списак њених добитника до 1991? Међутим, ово питање може и да не постоји – за поједине чланове жирија и писце који су им културолошки и идеолошки сродни, српска књижевност је превазиђена категорија. Зашто онда није и НИН-ова награда превазиђена, зашто није довољна регионална награда „Меша Селимовић“? Зато што је овде, а на то смо указивали више пута пишући о овој теми, на делу чин преузимања институција и симболичких вредности – па отуда није спорно да жири за НИН-ову награду, вероватно уз прећутну сагласност колегијума НИН-а, делује субверзивно у односу на инстанцу коју представља.
Ма колико интересантне, то су све чињенице од спољашње природе у односу на романе најужег избора, премда неки њихови аутори инсистирају на њима. Како ствари стоје са чисто књижевне тачке гледишта?
Делимично стога што су ове године романе имали наши изграђени писци, попуст Светислава Басаре и Владана Матијевића, најужи избор за НИН-ову награду кудикамо је уметнички бољи него прошле године. Матијевићев роман Слобода говора, о коме смо већ писали (Печат бр. 626 од 31. 7. 2020), сагледава период од последњих 30 година српске историје кроз призму судбине оклеветаног новинара који у кафкијанском маниру бива подвргнут парасудском процесу што коначно слама последње остатке људскости у њему. Тема, мрачна сама по себи, онеобичена је наносима из чудесне и фантастичне књижевности, којом се мотивација измешта из чисто реалистичко-ангажованог проседеа и добија дубље психолошко и културолошко утемељење. Уз сталну Матијевићеву тиху иронију која твори неку врсту равнотеже, овај роман је можда и најбољи које ове године био у најужем избору.

ИДЕОЛОШКА КРЕТАЊА ДРУГОСРБИЈАНСКЕ ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ Историјом претходних деценија, али на сасвим други, постмодернистичко-археолошки начин бави се и Бојан Савић Остојић у роману Ништа није ничије. Јунак његове аутофикције је пасионирани библиофил који нас упознаје с дневником свог „лова“ на књиге по београдским бувљацима. Овај доминантни наративни ток укрштен је с личном еротском драмом, чиме се трагање за остацима бивше државе укршта с остацима сопственог љубавног живота. Укрштај еротског и политичког, које се промаља кроз фрагменте о нађеним, премда нетраженим документарним или архивским вредностима делова растурених личних библиотека, чини онај вишак уметничке вредности који дефинише ову књигу.
Читаоцима који су већ засићени постјугословенским темама могуће је да ће најзанимљивији бити роман Енеса Халиловића Људи без гробова, којим је коначно уобличена једна од тема које се протежу и кроз раније Халиловећеве прозне књиге. Плетући причу о убици из страсти и његовом потомству, Халиловић је истовремено тежио да обухвати неколико планова: архетипски, при чему ће пажљивији читалац препознати митске обрасце којима се користио и Иво Андрић, социјални, у класном миљеу приповедача и његове породице, те модернистички, кроз поигравање с математичком теоремом у композицији романа. Математички и митско-симболички слој укрштају се преко одређених лајтмотива, па се у целини може рећи да је Халиловићев роман заокружено и целовито дело које се може читати на различите начине.
Роман Сава Стијеповића Прекрасне рушевине обликован је наративизацијом једне културолошке теме: судбине хипи покрета и читаве рокенрол посткултуре седамдесетих година. Написан језиком који би се најприближније могао одредити као сленг, лако би могао асоцирати читаоце на чувени филм браће Коен Велики Лебовски или слична остварења, док у представљању хипи покрета нуди неку врсту антиутопијске перспективе у односу на свима познату Косу Милоша Формана. Читајући књигу, потребно би било истовремено слушати и сву ту музику на коју Стијеповић нештедимице реферише, али се и присетити класичних остварења Гетеа и Достојевског, као и биографије јеромонаха Серафима Роуза, да бисмо могли у потпуности да ухватимо све многоструке нити овог текста.
Међутим, упркос свему томе, ниједан од поменутих романа није у коначном избору завредио нити један глас чланова жирија. Ако погледамо оне који јесу, видећемо зашто је ово жири континуитета, не само с његовом политиком од прошле године већ и с укупним идеолошким кретањима другосрбијанске интелигенције. Јер стижемо на прави терен: демитологизација српске историје (за шта је Светислав Басара добио награду ове године), односно наративизација ратног искуства деведесетих, што је заједничка тема романа Дарка Цвијетића и Огњена Спахића, који су у финалном вагању добили по један глас.

НЕ ЗА „РОМАН ГОДИНЕ“ ВЕЋ ЗА „НАЈБОЉИ АНГАЖОВАНИ РОМАН“ Цвијетић у роману Што на поду спаваш наративизује породично, те и лично, искуство страдања војника ЈНА приликом повлачења из касарне „Виктор Бубањ“ у Сарајеву. У причу су уплетена и страдања Срба у Другом светском рату, те логори и злочини ВРС у околини Приједора, а све је исприповедано у једном лирско-исповедном маниру, уз доста структуралних заокруживања која ионако високомиметску тему додатно патетизују препознавањима јунака која делују неуверљиво и вештачки, што је овом делу и основна мана. Такође, као и већина југоносталгичних наратива, и овај је оптерећен неком врстом посттитоистичке (не)равнотеже, па су странице овог романа премрежене низом српских злочина који у обиму можда и претежу над злочинима друге стране, што само показује да се ни трагична судбина масакрираних регрута ЈНА не сме, ако желите да ваша прича буде регионално прихваћена, сагледавати изван идеологеме о српској кривици.
Огњен Спахић је написао роман којим зазива суочавање Црногораца са наслеђем 1991. године: нападом на Дубровник и одвођењем ратних заробљеника у логор у бококоторском селу Морињ. Као и код Цвијетића, и овде у роману постоји „добри“ официр ЈНА који се противи малтретману заробљеника (у Цвијетићевом роману то је капетан Топић који жели да поштеди војнике ЈНА било каквог ратовања), те бива ражалован и своје позне дане дочекује живећи са супругом у оронулом околишу војног одмаралишта Валданос – у светионику. У сусрету с млађим брачним паром прелама се тема генерацијских разлика, патњи, неразумевања и еротске осујећености, што заједно поново твори већ рабљени конструкт политичког и еротског.
На самом крају, роман Светислава Басаре Контраендорфин бројем гласова се издвојио и добио награду. Премда ћемо о роману писати више у следећем броју, и ово дело компатибилно је с претходна два, дабоме не по поетици аутора већ по далекосежнијем идеолошком кретању које преобликовање српске историје помера у време од Ужичке републике наовамо. Ништа у свету овог романа није остављено онако како га познајемо, а Басарина хипербола и гротеска спрам селективно одабраних вредности наше културе готово су без узди.
Да ли је заиста овај избор најуспешнијих романа оно најбоље што је српска књижевност понудила прошле године? Чак и да јесте, а постоји довољан број разлога за негативан одговор (романи Радована Белог Марковића и Игора Маројевића), да ли је НИН-ова награда и даље награда за најбољи роман године, или за најбољи ангажовани роман године? Иако је ове године најужи избор квалитетом изнад романа који су претходних година овенчавани (рецимо, романа Филипа Давида, Дејана Атанацковића или Саше Илића), јасан идеолошки предзнак готово је немогуће превидети. А то, у коначници, само потврђује ваљаност одлуке о бојкоту, упркос броју пријављених романа – јер у стварима књижевности квантитет не представља богзна шта, упркос тржишту и свему око њега.