KRAJ GASNOG RATA NA BALKANU

OTVARANJE JUŽNOG TOKA 2.0

Otvaranjem srpske deonice „Balkanskog toka“, odnosno „Turskog toka“ 1. januara u Gospođincima, severoistočno od Novog Sada, stavljena je tačka na deceniju ratovanja oko snabdevanja ovim energentom na jugoistoku Evrope između Brisela (čitajte Vašingtona) i Moskve. Rat je gotov, ali za Srbiju ostaje još nekoliko bitaka

U vreme kada je noć najtamnija, u 6 časova ujutro, čitav sat pre svitanja, predsednik Srbije Aleksandar Vučić otvorio je 1. januara srpsku deonicu „balkansko-turskog toka“ koja se proteže 403 kilometra, od Zaječara do Horgoša. Priča o ovom gasovodu počinje pre više od 13 godina, 2007, kada su generalni direktor italijanske kompanije za energetiku ENI Paolo Skaroni i njegov kolega iz ruskog „Gazproma“ Aleksandar Medvedev u Rimu potpisali memorandum o izgradnji gasovoda „Južni tok“. Projektu su se ubrzo pridružili i Bugarska, Srbija, Mađarska, Slovenija i Austrija, kao i Turska kroz čije je teritorijalne vode jednim delom trebalo da ide gasovod dug ukupno 2.380 kilometara i kapaciteta 63 milijarde kubnih metara gasa godišnje – dvostruko više od 31,5 milijardi, što je ukupni kapacitet „Turskog toka“, od čega na „balkanski krak“ ide 15,75 milijardi kubnih metara gasa.
San o „Južnom toku“, u koji su velike nade polagale sve države uključene u projekat, a među njima i Srbija, srušen je decembra 2014. kada je, suočen s ogromnim pritiskom koji je Vašington preko Brisela vršio na Bugarsku, i s konstantnim sabotiranjem projekta od strane Sofije, tokom zvanične posete Ankari Vladimir Putin saopštio da će „Južni tok“ zameniti „Turski tok“, prvobitno namenjen samo potrebama ove zemlje, a kasnije proširen i na Balkan.

VRAĆANJE U IGRU Ni briselska birokratija, niti američka zlonamernost oličena u brojnim sankcijama i pritiscima (među koje treba ubrojati i onaj na Srbiju s početka septembra kada je u sporazum s Prištinom pored brojnih drugih potpuno irelevantnih pitanja ugurana i klauzula o „diversifikaciji snabdevanja gasom“) nisu mogli protiv „prirodne sile“ kakva je potreba ovog regiona za sigurnim snabdevanjem energentima po pristupačnoj ceni. O tome koliko su američki napori da se podrije ovaj projekat bili plod čistog neprijateljstva, a ne tržišne logike ili potrebe (uprkos konstantnom zaklinjanju evroatlantskih elita u neophodnost stvaranja „slobodnog tržišta“), najbolje svedoči činjenica da oni prosto nisu u stanju da pruže alternativu, a kamoli konkurenciju ruskom gasu, ni po količini, a još manje po ceni obezbeđenog energenta.
Ostvarivanje ovog projekta nije sprečila ni zavera usmerena na uništavanje rusko-turskih odnosa oličena prvo u obaranju ruskog bombardera iznad Sirije 2015. za koje su, kako se kasnije ispostavilo, odgovorni elementi u turskoj vojsci bliski Erdoganovom arhineprijatelju, proameričkom disidentu Fetulahu Gulenu, niti neuspeli državni udar koji je usledio. Evropsku žeđ za gasom u dogledno vreme sigurno niko drugi osim Rusije ne može da utoli, a pitanje je i da li će ikada iko drugi i moći. Iako je već i slepom i gluvom jasno da su gasovodi „Severni tok 2“ (koji povezuje Rusiju s Nemačkom i preko nje s drugim delovima Zapadne Evrope) i „Turski/Balkanski tok“ neminovnost, Vašington se i dalje trudi da ih sabotira pa je Predstavnički dom američkog Kongresa samo dan nakon otvaranja srpske deonice, 2. januara, ukinuo predsednički veto na zakon koji obuhvata i novi set sankcija protiv „Severnog toka 2“ i „Turskog toka“.

KLJUČ ZA KOSOVO Koristi su brojne. Od osiguravanja energetske bezbednosti, jer su šanse da se ponove 2006. i 2009, kada je Ukrajina zatvarala protok ruskog gasa za ostatak Evrope, svedene na minimum, preko značajnog smanjivanja cene ovog energenta (predsednik Vučić je najavio da cena gasa za Srbiju treba da bude snižena sa 240 na 155 dolara za 1.000 kubnih metara, što je umanjenje od 35 odsto, uz značajno sniženje cene transporta – sa 48 na 12–14 dolara) i zarade od tranzita koja bi na godišnjem nivou trebalo da iznosi oko 185 miliona dolara, do podizanja značaja države na međunarodnoj sceni, jer nije mala stvar imati ovako važan energetski resurs na svojoj teritoriji.
Dodata vrednost ovim prednostima u skoroj budućnosti mogla bi biti i činjenica da bi samoproglašeno Kosovo, pa čak i Severna Makedonija do ruskog gasa mogli dolaziti preko Srbije. Naime, od 1978, kada je SFRJ prvi put gasovodom povezana sa SSSR-om, uža Srbija je gas dobijala krakom iz Ukrajine koji ide preko Mađarske, dok su Skoplje i Priština gas dobijali preko kraka koji se spuštao duž Crnog mora, iz Bugarske. Za sada ne postoje planovi za povezivanje Prištine i Severne Makedonije na „Turski/Balkanski tok“ i oni će se verovatno najmanje do 2024, kada ističe ugovor koji o transportu gasa Rusija ima s Ukrajinom, snabdevati „starom trasom“. Važno je, međutim, istaći da je Srbija još 2014, kada je u igri bio „Južni tok“ ,zatražila od Rusije da se snabdevanje južne srpske pokrajine obavlja preko gasne infrastrukture u Srbiji. Sličan zahtev bi trebalo uputiti i sada, ako to već i nije učinjeno. I velike su šanse za uspeh u ovom poduhvatu, pošto, ako se pogleda mapa, geografski je bliže, a samim tim i ekonomski isplativije da krak koji bi dopremao gas do Prištine i Skoplja ide iz Srbije.
Svakako, ne bi povezivanje okupiranog Kosova i Metohije na gasnu mrežu preko Srbije poništilo secesiju, niti devalviralo priznanje jednostrano proglašene nezavisnosti od zapadnih sila, ali bi bilo jedan korak ka vraćanju KiM u okvir Srbije u tandemu s diskretnim pokušajem svojevrsne reintegracije kroz takozvani „Mini Šengen“, ili makar poništavanje koristi koju albanski separatisti mogu imati od izdvajanja elektroenergetske mreže na KiM od Srbije, iz aprila, odnosno sredine decembra prošle godine.

STRAH OD TURSKOG UTICAJA Pored navedenih prednosti koje otvaranje ovog gasovoda neporecivo pruža Srbiji, ono je probudilo i brojna (suštinski bezrazložna) strahovanja od jačanja turskog uticaja na Balkanu, a koji je iz srpske perspektive uvek bio negativan. Iako je nesporno da Turska (zahvaljujući isključivo trapavosti Evropske unije i SAD) zauzima centralno mesto na južnom krilu ruskog transporta gasa ostatku Evrope, i unekoliko je „ukrala“ ulogu koja je prvobitno trebalo da pripadne Bugarskoj i Srbiji, poluga uticaja, ili pritiska koja joj je time stavljena u ruke nikako se ne može porediti s onom koju bi Srbija eventualno imala ako bi gas na Kosovo i Metohiju stizao preko njene teritorije.
Pod uslovom da iz analize isključimo Erdoganovu nepredvidivost, koja se umnogome graniči sa čistim ludilom, osim ekonomske dobiti i pojačane ruske zaleđine u odnosu na udaljavanje Ankare od EU i NATO-a, Turska ne dobija sredstvo pritiska na bilo koga. Ako bi pokušala da izvede nešto poput ucene zatvaranjem gasovoda po uzoru na već pomenute akcije Kijeva iz 2006. i 2009, Turska bi mogla da prođe gore od Ukrajine, a njeni rezultati su krajnje neslavni. Turska, čiji su odnosi s Vašingtonom i Briselom već godinama više nego zategnuti, na taj način bi od Rusije ponovo napravila ozbiljnog neprijatelja, a svedoci smo da se neprijateljstvo s Moskvom poslednjih godina nikako ne može porediti s onim iz ere Borisa Jeljcina, već pre s onim iz epohe druga Kobe. Uostalom, ko bi bio prva (iako ne i jedina) žrtva takvog postupka? Bugarska, koja bi odmah potrčala da se žali Briselu, gde bi automatski dobila bezrezervnu podršku Grčke budući da je na ivici rata s Turskom ne više zbog kršenja vazdušnog prostora nad spornim ostrvima nego zbog borbe oko nalazišta gasa.
Drugo, za razliku od Ukrajine čija je privreda i pre izbijanja građanskog rata bila na ivici propasti, pa za nju i nije morala da mari previše, Turska je u ozbiljnom usponu pa bi joj svaka prepreka na tom putu predstavljala katastrofu, čak i kada je u pitanju nedolazak ruskih turista u letovališta tokom krize zbog obaranja aviona, a kamoli vrlo verovatna odluka Moskve da u tom slučaju i ona zavrne gasni ventil prema Turskoj. Alternativu ruskom gasu Ankari ne bi mogao da predstavlja ni upravo otvoreni Transjadranski gasovod, kojim se plavi energent prebacuje iz Azerbejdžana u Evropu, jer je njegov ukupni kapacitet 10 milijardi kubnih metara gasa godišnje, što je samo kap u moru evropskih potreba, a ni samo turske ne zadovoljava ni blizu. U stvari, kakav je uticaj Ukrajina imala na okolne države dok je držala praktično monopol na transport gasa? Nikakav. Zbog toga ne treba strahovati ni da je mač koji je ovim stavljen u Erdoganove ruke posebno oštar. Premda se pre radi o lisicama kojima se dodatno vezao za Rusiju…