КРАЈ ГАСНОГ РАТА НА БАЛКАНУ

ОТВАРАЊЕ ЈУЖНОГ ТОКА 2.0

Отварањем српске деонице „Балканског тока“, односно „Турског тока“ 1. јануара у Госпођинцима, североисточно од Новог Сада, стављена је тачка на деценију ратовања око снабдевања овим енергентом на југоистоку Европе између Брисела (читајте Вашингтона) и Москве. Рат је готов, али за Србију остаје још неколико битака

У време када је ноћ најтамнија, у 6 часова ујутро, читав сат пре свитања, председник Србије Александар Вучић отворио је 1. јануара српску деоницу „балканско-турског тока“ која се протеже 403 километра, од Зајечара до Хоргоша. Прича о овом гасоводу почиње пре више од 13 година, 2007, када су генерални директор италијанске компаније за енергетику ЕНИ Паоло Скарони и његов колега из руског „Газпрома“ Александар Медведев у Риму потписали меморандум о изградњи гасовода „Јужни ток“. Пројекту су се убрзо придружили и Бугарска, Србија, Мађарска, Словенија и Аустрија, као и Турска кроз чије је територијалне воде једним делом требало да иде гасовод дуг укупно 2.380 километара и капацитета 63 милијарде кубних метара гаса годишње – двоструко више од 31,5 милијарди, што је укупни капацитет „Турског тока“, од чега на „балкански крак“ иде 15,75 милијарди кубних метара гаса.
Сан о „Јужном току“, у који су велике наде полагале све државе укључене у пројекат, а међу њима и Србија, срушен је децембра 2014. када је, суочен с огромним притиском који је Вашингтон преко Брисела вршио на Бугарску, и с константним саботирањем пројекта од стране Софије, током званичне посете Анкари Владимир Путин саопштио да ће „Јужни ток“ заменити „Турски ток“, првобитно намењен само потребама ове земље, а касније проширен и на Балкан.

ВРАЋАЊЕ У ИГРУ Ни бриселска бирократија, нити америчка злонамерност оличена у бројним санкцијама и притисцима (међу које треба убројати и онај на Србију с почетка септембра када је у споразум с Приштином поред бројних других потпуно ирелевантних питања угурана и клаузула о „диверсификацији снабдевања гасом“) нису могли против „природне силе“ каква је потреба овог региона за сигурним снабдевањем енергентима по приступачној цени. О томе колико су амерички напори да се подрије овај пројекат били плод чистог непријатељства, а не тржишне логике или потребе (упркос константном заклињању евроатлантских елита у неопходност стварања „слободног тржишта“), најбоље сведочи чињеница да они просто нису у стању да пруже алтернативу, а камоли конкуренцију руском гасу, ни по количини, а још мање по цени обезбеђеног енергента.
Остваривање овог пројекта није спречила ни завера усмерена на уништавање руско-турских односа оличена прво у обарању руског бомбардера изнад Сирије 2015. за које су, како се касније испоставило, одговорни елементи у турској војсци блиски Ердогановом архинепријатељу, проамеричком дисиденту Фетулаху Гулену, нити неуспели државни удар који је уследио. Европску жеђ за гасом у догледно време сигурно нико други осим Русије не може да утоли, а питање је и да ли ће икада ико други и моћи. Иако је већ и слепом и глувом јасно да су гасоводи „Северни ток 2“ (који повезује Русију с Немачком и преко ње с другим деловима Западне Европе) и „Турски/Балкански ток“ неминовност, Вашингтон се и даље труди да их саботира па је Представнички дом америчког Конгреса само дан након отварања српске деонице, 2. јануара, укинуо председнички вето на закон који обухвата и нови сет санкција против „Северног тока 2“ и „Турског тока“.

КЉУЧ ЗА КОСОВО Користи су бројне. Од осигуравања енергетске безбедности, јер су шансе да се понове 2006. и 2009, када је Украјина затварала проток руског гаса за остатак Европе, сведене на минимум, преко значајног смањивања цене овог енергента (председник Вучић је најавио да цена гаса за Србију треба да буде снижена са 240 на 155 долара за 1.000 кубних метара, што је умањење од 35 одсто, уз значајно снижење цене транспорта – са 48 на 12–14 долара) и зараде од транзита која би на годишњем нивоу требало да износи око 185 милиона долара, до подизања значаја државе на међународној сцени, јер није мала ствар имати овако важан енергетски ресурс на својој територији.
Додата вредност овим предностима у скорој будућности могла би бити и чињеница да би самопроглашено Косово, па чак и Северна Македонија до руског гаса могли долазити преко Србије. Наиме, од 1978, када је СФРЈ први пут гасоводом повезана са СССР-ом, ужа Србија је гас добијала краком из Украјине који иде преко Мађарске, док су Скопље и Приштина гас добијали преко крака који се спуштао дуж Црног мора, из Бугарске. За сада не постоје планови за повезивање Приштине и Северне Македоније на „Турски/Балкански ток“ и они ће се вероватно најмање до 2024, када истиче уговор који о транспорту гаса Русија има с Украјином, снабдевати „старом трасом“. Важно је, међутим, истаћи да је Србија још 2014, када је у игри био „Јужни ток“ ,затражила од Русије да се снабдевање јужне српске покрајине обавља преко гасне инфраструктуре у Србији. Сличан захтев би требало упутити и сада, ако то већ и није учињено. И велике су шансе за успех у овом подухвату, пошто, ако се погледа мапа, географски је ближе, а самим тим и економски исплативије да крак који би допремао гас до Приштине и Скопља иде из Србије.
Свакако, не би повезивање окупираног Косова и Метохије на гасну мрежу преко Србије поништило сецесију, нити девалвирало признање једнострано проглашене независности од западних сила, али би било један корак ка враћању КиМ у оквир Србије у тандему с дискретним покушајем својеврсне реинтеграције кроз такозвани „Мини Шенген“, или макар поништавање користи коју албански сепаратисти могу имати од издвајања електроенергетске мреже на КиМ од Србије, из априла, односно средине децембра прошле године.

СТРАХ ОД ТУРСКОГ УТИЦАЈА Поред наведених предности које отварање овог гасовода непорециво пружа Србији, оно је пробудило и бројна (суштински безразложна) страховања од јачања турског утицаја на Балкану, а који је из српске перспективе увек био негативан. Иако је неспорно да Турска (захваљујући искључиво трапавости Европске уније и САД) заузима централно место на јужном крилу руског транспорта гаса остатку Европе, и унеколико је „украла“ улогу која је првобитно требало да припадне Бугарској и Србији, полуга утицаја, или притиска која јој је тиме стављена у руке никако се не може поредити с оном коју би Србија евентуално имала ако би гас на Косово и Метохију стизао преко њене територије.
Под условом да из анализе искључимо Ердоганову непредвидивост, која се умногоме граничи са чистим лудилом, осим економске добити и појачане руске залеђине у односу на удаљавање Анкаре од ЕУ и НАТО-а, Турска не добија средство притиска на било кога. Ако би покушала да изведе нешто попут уцене затварањем гасовода по узору на већ поменуте акције Кијева из 2006. и 2009, Турска би могла да прође горе од Украјине, а њени резултати су крајње неславни. Турска, чији су односи с Вашингтоном и Бриселом већ годинама више него затегнути, на тај начин би од Русије поново направила озбиљног непријатеља, а сведоци смо да се непријатељство с Москвом последњих година никако не може поредити с оним из ере Бориса Јељцина, већ пре с оним из епохе друга Кобе. Уосталом, ко би био прва (иако не и једина) жртва таквог поступка? Бугарска, која би одмах потрчала да се жали Бриселу, где би аутоматски добила безрезервну подршку Грчке будући да је на ивици рата с Турском не више због кршења ваздушног простора над спорним острвима него због борбе око налазишта гаса.
Друго, за разлику од Украјине чија је привреда и пре избијања грађанског рата била на ивици пропасти, па за њу и није морала да мари превише, Турска је у озбиљном успону па би јој свака препрека на том путу представљала катастрофу, чак и када је у питању недолазак руских туриста у летовалишта током кризе због обарања авиона, а камоли врло вероватна одлука Москве да у том случају и она заврне гасни вентил према Турској. Алтернативу руском гасу Анкари не би могао да представља ни управо отворени Трансјадрански гасовод, којим се плави енергент пребацује из Азербејџана у Европу, јер је његов укупни капацитет 10 милијарди кубних метара гаса годишње, што је само кап у мору европских потреба, а ни само турске не задовољава ни близу. У ствари, какав је утицај Украјина имала на околне државе док је држала практично монопол на транспорт гаса? Никакав. Због тога не треба страховати ни да је мач који је овим стављен у Ердоганове руке посебно оштар. Премда се пре ради о лисицама којима се додатно везао за Русију…


Један коментар

  1. Ogromna korist za Srbiju preko koje olako prelazimo. Svaka čast!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *