Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Da li se na čelu najelitnije srpske akademske ustanove našao Srbin koji ne samo da sumnja u moralnu i materijalnu snagu sopstvenog naroda da stvara i menja istoriju već i intelektualac spreman da nepravdu prihvati kao pravdu, a nepravo kao pravo?
Jedna izjava o Kosovu predsednika SANU, akademika Vladimira Kostića već danima ne prestaje da bude centralna tema srpskih medija. Tome je svakako doprinelo Otvoreno pismo kojim više od devedeset uglednih srpskih akademika, profesora univerziteta, naučnih istraživača, književnika i novinara traži Kostićevu ostavku, zbog toga što je „nastupajući u svojstvu predsednika SANU, čime je zloupotrebio funkciju, prof. dr Vladimir Kostić više puta do sada, neposredno ili posredno, predlagao da se prihvati protivpravna odluka albanskih političkih predstavnika sa Kosova i Metohije iz 2008. godine i tako suštinski prizna jednostrano proglašena ’nezavisnost’ južne srpske pokrajine“.O INFERIORNOSTI SOPSTVENOG ETNOSA Pisac ovih redova je potpisao Otvoreno pismo imajući u vidu ne samo ovu već i brojne prethodne izjave predsednika SANU o Kosovu i Metohiji. A one su bez izuzetka defetističke u pogledu mogućnosti Srbije da reintegriše KiM u svoj ustavnopravni poredak. Uz to su i nedorečene u pogledu konkretne političke i pravne odgovornosti pojedinih srpskih političara za nacionalno štetnu politiku prema KiM. I najzad, one su nedopustivo proizvoljne i netačne u proceni uticaja nerešenog kosovsko-metohijskog pitanja na demografsku, ekonomsku i geopolitičku budućnost Srbije.
Predsednik SANU je, s jedne strane, u pravu kada zaključuje da na KiM ne postoji status quo, pošto albanski separatisti kontinuirano rade na „uobličavanju svoje državnosti“, te da zbog toga treba otvoriti dijalog unutar srpske intelektualne i političke elite o KiM. Iako priznaje da za albanske separatiste ne postoji status quo, predsednik SANU istovremeno preporučuje srpskoj državi da sadašnje stanje (status quo) na KiM, koje je proizvod masovnih ratnih zločina i čitavog niza kasnijih protivpravnih akata, prihvati kao nepromenljivu datost, koja ne može da se izmeni u status quo ante bellum, već jedino može da se politički prizna i pravno ozakoni. Time postaje očigledno da za akademika Kostića pravda nema svojstvo apsolutne vrednosti, već takvu vrednost imaju moć i svršeni fakti koji su proizvod moći. Tako se na čelu najelitnije srpske akademske ustanove, koja bi srpskoj naciji trebalo da oblikuje ideale, našao Srbin koji ne samo da sumnja u moralnu i materijalnu snagu sopstvenog naroda da stvara i menja istoriju već i intelektualac spreman da nepravdu prihvati kao pravdu, a nepravo kao pravo. Stav o inferiornosti sopstvenog etnosa i superiornosti drugih, nezavisno od pitanja moralnosti njihove nadmoći, idealan je i za priznanje zločinačke državolike tvorevine albanskih separatista, i za legitimisanje kolonijalne vlasti zapadnih metropola nad Balkanom.
DEFETIZAM I KAPITULANTSTVO Sasvim u skladu s takvom postmodernističkom vrednosnom relativizacijom pravde i prava, za predsednika SANU je Briselski sporazum, i pored njegove očigledne protivustavnosti i političke štetnosti, akt čije je važenje neupitno. Stoga Kostić u javnosti ne otvara pitanje konkretne pravne i političke odgovornosti onih koji su takav protivustavni sporazum u ime Srbije zaključili.
Vladimir Kostić je u brojnim svojim izjavama nerešeno kosovsko-metohijsko pitanje navodio kao ključni razlog zbog kojeg mladi ljudi napuštaju Srbiju i zbog kojeg izostaje ekonomski napredak zemlje. Takvu proizvoljnu ocenu, bez ikakvog uporišta u relevantnim istraživanjima javnog mnjenja, i uz to apsolutno nacionalno štetnu jer podstiče defetizam i kapitulantstvo, još bi mogao sebi da dozvoli neki političar, ali ne i predsednik SANU. Ako su političari u demokratskim režimima još od stare Atine po pravilu skloni da demagogijom pridobijaju demos, podilazeći njegovim najnižim strastima i zloupotrebljavajući elementarne ljudske strahove, predsednik nacionalne akademije nauka morao bi da oseća gađenje prema svakoj vrsti demagogije. A nema veće demagogije danas u Srba od teze da borba za pravo i pravdu na Kosovu i Metohiji izgoni iz Srbije njenu mladost. Bilo bi zanimljivo čuti od jednog akademika objašnjenje kako borba za pravo i pravdu uopšte može biti uzrok propasti jedne zajednice.
Mlade ljude iz Srbije ne tera strah od nerešenog kosovskog pitanja, već sistemska korupcija i nepotizam, koji obezvređuju njihova znanja i trud, a život čine preskupim i nedostojnim slobodnog građanina. O tome, nažalost, akademik Kostić ćuti, mada dolazi iz struke (zdravstvo) i ustanove (beogradski Medicinski fakultet) koje su u javnosti markirane kao najkoruptivnije, uz pravosuđe i upravu. Akademici, kao svojevrsni nacionalni „aristoi“ (najbolji) morali bi da budu savest svojih struka i ustanova u kojima su radili ili rade. Ako je Kosovo, kako vele pojedini naši akademici, kamen o vratu ostarelom i osiromašenom srpskom narodu, koliko su onda tom istom narodu nepodnošljivo „teški“ brojni primeri korupcije, blizikaštva, rođačkog i porodičnog „kadriranja“, plagijati i autoplagijati, „treš“ doktorati, od kojih se raspadaju srpski univerzitet i zdravstvo.
ČLAN 29 Pri svemu tome se mora istaći kako akademik Kostić ima, kao i svaki građanin, neprikosnoveno pravo da o svim temama, pa i o Kosovu i Metohiji, slobodno govori i iznosi svoj kritički sud. Nijedan građanin Republike Srbije ne može krivično odgovarati za javno izneti stav da Srbija, primera radi, treba da prizna tzv. Republiku Kosovo, odnosno da s njom zaključi tzv. sveobuhvatni pravnoobavezujući sporazum.
Međutim, kada akademik Kostić istupa u svojstvu predsednika SANU, tada se svaki njegov stav u javnosti tumači kao stav ustanove čiji je predsednik, jer prema članu 29 Zakona o SANU predsednik zastupa i predstavlja Akademiju. Tu se nalazi osnov za Kostićevu moralnu i profesionalnu odgovornost, ali naravno ne i pravnu. Pri tome predsednik SANU mora u vršenju funkcije da ima u vidu ne samo akademski rang ustanove već i njen nesporni nacionalni, srpski karakter. Naime, ideju za formiranje akademije nauka Srbi su preuzeli sa Zapada, gde ova ustanova nastaje kao posledica ukrštanja dva procesa: prosvetiteljske sekularizacije nauke i liberalnog nacionalizma. Sledstveno, neprikosnovenu poziciju koju su u srednjem veku kod Srba u sferi duhovnosti imali episkopi naše autokefalne crkve, u moderno doba trebalo je u nauci da zauzmu akademici. Od njih se očekuje da po uzoru na svoje srednjovekovne prethodnike podjednako budu i monaški posvećenici sekularizovane nauke i istinski duhovni pastiri svog naroda. Shodno tome, ako od Svetog Save do danas ne možemo da zamislimo prvojerarha Srpske crkve koji bi se odrekao Kosova i Metohije, zašto bi to bilo moguće kada je u pitanju čelnik Srpske akademije?
VIŠAK SMELOSTI U KRITICI KOSTIĆA Pored svih problematičnih izjava o KiM, moralna odgovornost predsednika SANU nije ni približno uporediva s političkom i krivičnopravnom odgovornošću onih državnih funkcionera koji su 2013. godine zaključili protivustavni Briselski sporazum. Nemoć ili nespretnost da se ukaže na odgovornost ondašnjeg predsednika i potpredsednika Vlade ne sme da bude nadoknađena „viškom“ smelosti u kritici Vladimira Kostića. Radi zabašurivanja političke i krivične odgovornosti potpisnika Briselskog sporazuma, ne sme se, istine radi, prećutati činjenica da je Odbor SANU za srpsko pitanje pod predsedavanjem akademika Kostića, a uz presudnu ulogu akademika Koste Čavoškog, 3. jula 2020. godine održao naučni skup „Secesija sa stanovišta unutrašnjeg i međunarodnog prava i njene političke posledice“. U brojnim referatima objavljenim u tek izašlom Zborniku sa ovog naučnog skupa temeljno je rasvetljen problem secesije, uz naročit osvrt na albansku secesiju na KiM. Neki od najuglednijih srpskih pravnika jasno su pokazali u svojim radovima da je secesija protivpravni čin kako iz ugla unutrašnjeg, tako i iz ugla međunarodnog prava.
Upravo rasprava s ovog naučnog skupa pokazuje da secesija nije pravni nego politički pojam, jedan proces čija uspešnost zavisi, pre svega, od prenosa trećeg konstitutivnog elementa pojma države – suverene državne vlasti. Korelacija koja postoji između secesije i suverenosti, kao konstitutivnog elementa države, pokazuje da je problem secesije neodvojiv od problema nastanka države. Sledstveno, za državu suočenu sa secesionizmom na delu svoje teritorije, ali i za sam secesionistički pokret, rešenje dileme o nastanku države kao prevashodno faktičkom ili pravnom pitanju ima veliki praktični značaj. Da bi nastanak države bio pravno pitanje, neophodno je, kako to primećuje Hans Kelzen, da međunarodno pravo propiše uslove za nastanak države, kao i da ima supermatiju nad nacionalnim pravom, a da bi se to dogodilo potreban je prenos suverenosti s nacionalne države na međunarodnu zajednicu.
NENADOKNADIVA ŠTETA Kako je svet danas znatno bliži postvestfalskom poretku suverenih država nego uspostavljanju jedne globalne naddržave, nastanak države će u bliskoj budućnosti u znatno većoj meri biti stvar fakta nego međunarodnog prava. Stoga, šteta koja je pričinjena Srbiji zaključenjem Briselskog sporazuma, kao i kasnijih sporazuma koji su iz njega proistekli, ogromna je. Podsetimo, Srbija je ovim sporazumima dobrovoljno predala u ruke secesionističkih vlasti ključne atribute suverenosti (sudstvo, policija, civilna zaštita, lokalna samouprava, telekomunikacije, elektroenergetski sistem), bez kojih tzv. Republika Kosovo nije mogla da se predstavlja pred drugim državama kao suverena državolika tvorevina na celoj teritoriji KiM.
Kasniji rad Vlade Srbije na povlačenju priznanja tzv. Republike Kosovo nije mogao da nadoknadi štetu koju je prouzrokovao Briselski sporazum, baš zato što je nastanak države u sadašnjem stanju međunarodnog poretka više faktičko nego pravno pitanje. Do Briselskog sporazuma garantije Srbijinog teritorijalnog integriteta iz Rezolucije 1244 bile su na terenu poduprte brojnim realnim obeležjima suverenosti. Jasna je bila namera zapadnih pokrovitelja kosovske nezavisnosti da Rezoluciju 1244 ostave na terenu bez realnih obeležja suverenosti, da bi je prikazali kao nudum ius (golo pravo), ali ona, na njihovu žalost, to nije postala ni posle zaključenja protivustavnog Briselskog sporazuma.
Pošto je secesija proces, a moć koja čini suverenost relativna kategorija, kao što je zaključenjem protivustavnog Briselskog sporazuma ostala bez suverenosti, Srbija suverenost nad KiM može i mora u budućnosti ponovo da uspostavi. U tome je razlika između potpisnika ovih redova i predsednika SANU, čije nacionalno štetne izjave omogućavaju da proces tihe predaje KiM nesmetano teče daleko od očiju zabavljene srpske javnosti.
Sa oduševljenjem pozdravljamo besprekoran ogled prof. Čvorovića ! Ovako nastupa veliki intelektualac ! Ostaje zapitanost kada će naši intelektualci – patrioti da formiraju bar nekakav forum, i da, u nedostatku drugih mogućnosti, za početak se oglašavaju sa saopštenjima ?
Ne zavaravajmo se; promene prvobitnog statusa ne dešavaju se samo na Kosovu i Metohiji nego i tu oko nas i u nama . A igru vode svetski maheri, sa iskustvom u brojnim državama.
BROZOVA PROTIVSRPSKA I MANIJAČKA POLITIKA U JUGOSLAVIJI
Prošle godine objavljena je knjiga Borisava Jovića pod naslovom „Velika prevara – Kako su Srbi izgubili vek“, koja pretstavlja značajano političko delo.
Jovićeva knjiga je značajna i po tome što sadrži dokumentovane zapise o celokupnoj političkoj delatnosti buržoaskog najamnika, velikohrvatskog firera-manijaka, Pavelićevog agenta od uticaja Josipa Broza tzv. „Tita“, koji je bio na Pavelićevom zadatku 1941. godine, da među Srbima pokrene građanski rat i tzv. „buržoasko-demokratsku“ revoluciju, koja je tzv. „srpskim“ komunistima-manijacima poslužila samo kao nagli prelaz u proletersku.
Imajući u vidu da je Broz podjarmio tzv. „srpske“ komuniste bečko-berlinske marksiste baljezgare, da se bore protiv srpskog naroda za tuđe interese u Brozovoj neblagodarnoj Jugoslaviji. Stoga je važnost i vrednost Jovićevog dela, koje će mnogima pomoći da iziđu na pravi put ka istini, da mnoge stvari shvate kako treba i da sagledaju uzroke i posledice naše srpske nesreće pravilno.
Ne ulazeći ni u kakve druge komentare o velikohrvatskom fireru – manijaku Josipu Brozu tzv. „Titu“, koji danas trune u faraonskoj mogili u izvikanoj „kući cveća“ u Beogradu-Josipgradu, gde mu se i danas klanjaju izvesni „srpski“ poltroni na sramotu junačke Srbije, mi ćemo ovde citirati, za ovu zgodu, izvesne delove iz Jovićeve knjige.
Str. 47-48: „ U skoro pola veka vladavine Jugoslavijom, Josip Broz je bio njen apsolutni gospodar.
Od njega je zavisilo da li će Jugoslavija biti usmerena ka jedinstvu ili ka raspaddu na republike, odnosno na više država. Smer koji je on davao morao je biti sadržan i u osnovnim aktima države, pre svega u ustavu zemlje. Takav je bio slučaj sa svim odlukama od Drugog zasedanja AVNOJ-a, pa je naravno, morao biti i sa Ustavom 1974…
Kakav je razgovor vodio sa srpskim rukovodstvom to ni do sada niko živi ne zna. Poznato je jedino da ih je slomio i da nisu glasali protiv. A imali su pravo veta. Srpski narod van Srbije ostao je na cedilu, potpuno nezaštićen, bez prava naroda na samoopredeljenje, jer su republike tim ustavom stekle mogućnost da se izdvoje iz Jugoslavije u svojim granicama, ne uvažavajući njegova nacionalna prava.
Takvo ustavno rešenje, koje je nametnuto srpskom narodu, izazvalo je raspadom Jugoslavije, njegov otpor, koji je prerastao u građanski rat, a završen je u Hrvatskoj progonom srpskog stanovništva i otimanjem njihovih vekovnih teritorija.
Srpsko rukovodstvo se nikada neće oprati od ogromne odgovornosti koju je na sebe preuzelo. Međutim, Tito je svoju ulogu odigrao…“
Str. 148: „Bitnu težinu pitanja položaja srpskog naroda daje okolnost da izvan Srbije, pogotovo izvan uže Srbije, živi veoma veliki broj Srba, veći od ukupnog broja pripadnika pojedinih drugih naroda. Prema popisu iz 1981. godine van teritorije SR Srbije živi 24 odsto, odnosno 1.958.000 Srba, što je znatno više nego što je u Jugoslaviji Slovenaca, Albanaca, Makedonaca, uzeto pojedinačno, a skoro isto toliko i Muslimana. Van užeg područja Srbije živi 3.285.000 Srba ili 40,3 odsto ukupnog njihovog broja…“
Str. 189: „Danas, kad se završilo sa rasturanjem Jugoslavije, uz građanski rat u kome su Srbi izgubili i rat i teritorije, a pre svega državu koju su ogromnim žrtvama stvorili njihovi preci, neminovno je da se vratimo izvorima politike koja nas je dokrajčila, a kojoj nismo pridavali značaj. Ona je, kako smo naznačili i ranije, definisana još 1928. godine
na Drezdenskom kongresu Komunističke partije Jugoslavije, a sada je potpuno ostvarena.
Zaključci pomenutog kongresa obavezuju članove Komunističke partije Jugoslavije da se bore za rasturanje Jugoslavije i stvaranje samostalnih država naroda koji u njoj žive.
Komunistička partija Jugoslavije označila je Srbiju kao bazu hegemonističkog srpskog režima, a srpsku buržoaziju i vojsku monarhije kao glavnog neprijatelja. Pozivala je na otcepljenje etničkih zajednica koje to žele i na oružane pobune protiv režima radi rasturanja Jugoslavije i stvaranje novih država. Eksplicitno se navodi zahtev za stvaranje nezavisne Hrvatske, Crne Gore, Makedonije i Slovenije, a mađarskoj manjini je obećano otcepljenje i prisajedinjenje matičnoj državi.
Posebna pažnja je posvećena ‘albanskom pitanju’, uz konstataciju da je trećina albanskog stanovništva pala pod vlast ugnjetačkog režima velikosrpske buržoazije, direktno se zalažući za stvaranje ‘velike Albanije’.
Od dolaska na čelo KPJ i Jugoslavije Josip Broz Tito se nikada nije distancirao od politike utvrđene na Drezdenskom kongresu koja je, da još dodamo, podsticala komuniste da pomažu ustaški pokret u borbi protiv srpskog režima i naroda. Deo te politike je i zataškavanje genocida izvršenog u Jasenovcu…“
Str. 190: „Politika Josipa Broza Tita, zakamuflirana parolama koje su držale srpski narod u zabludi, o bratstvu i jedinstvu i ravnopravnosti, kada se svede celokupni učinak njegove vladavine, bila je dosledno ostvarivanje odluka Drezdenskog kongresa KPJ od 1928. godine. I to u svakom pogledu. I u pogledu rasturanja Jugoslavije i stvaranja samostalnih država
pojedinih naroda, i u pogledu sistematske podržke kosovskim Albancima u separatističkim aktivnostima i naporima da stvore ‘veliku Albaniju’, i u obespravljivanju srpskog naroda. Sve izuzev obećanja vojvođanskim Mađarima je ostvareno.
Srpsko rukovodstvo nije ni primetilo da je bilo upregnuto da radi protiv interesa sopstvenog naroda…“
Str. 194: „Kao što je poznato, na DRugom zasedanju AVNOJ-a doneta je istorijska odluka o budućem političkom uređenju Jugoslavije, koja je bila osnov da se prvim ustavom po završetku rata, 1946. godine, srpski narod razdrobi u više republika, a da istovremeno nije rešeno pitanje njegovih nacionalnih prava u republikama van Srbije.
To je bio prvi korak smišljene politike rasparčavanja srpskog naroda i njegovog postepenog pretvaranja u nacionalnu manjinu u republikama van Srbije, što je bila rak-rana političkih problema Jugoslavije, što je je na kraju izazvalo njen raspad i građanski rat.
Da li je ovo bila slučajna omaška, mogla je biti lako popravljena u odredbama Ustava SFRJ tokom narednih decenija. Naprotiv, uvek je još više slabila mogućnost srpske zaštite, dok na kraju Srbi nisu prognani sa svojih vekovnih ognjišta“.
Str. 229-230: „Zločinačkim bombardovanjem NATO pakta i nasilnim odvajanjem Kosova i Metohije od Srbije sve je vraćeno na staro, pa je Osma sednica CK SKS u srpskoj istoriji ostala samo epizoda dugog teškog puta borbe srpskog naroda za svoja prava, ali i ostvarivanje namera srpskih neprijatelja da narodu otmu Kosovo i Metohiju.
Srpski narod nije verovao da je otimanje Kosova i Metohije od Srbije oficijelna dugoročna politika KPJ. Verovao je u politiku bratstva i jedinstva i ravnopravnosti, kojom je svakodnevno zaglupljivan. Sada je obelodanjeno i, nažalost, u praksi potvrđeno da je bio prevaren…“
Str. 230: „Pakazalo se da drezdenska politika KPJ o odvajanju Kosova i Metohije od Srbije nije odvojena od interesa velikih sila Zapada, koje nisu želele da se pomire sa posledicama Osme sednice CK SKS…
Srpski narod nije imao pojma da KPJ vodi politiku suprotnu njegovim interesima. Srpski političari nisu bili u stanju da primete da se decenijama vodi politika u korist Albanaca a na štetu srpskog naroda i nikada se tome nisu suprostavljali, ali su bili spremni da se međusobno zakrve kad je narodu dogorelo do nokata upravo zbog njihove takve dugogodišnje politike.
Aplaudirajući u svakoj prilici Titu i Partiji, zakrvili su se oko posledica takve politike, koja je kao grom iz vedra neba pogodila srpski narod, a do dan-danas nisu ni jednu reč progovorili da je ona uzrok svemu. I raspadu Jugoslavije, i građanskom ratu, i bombardovanju, ali i Osmoj sednici koja je bila iznuđena njihovom politikom prema srpskom narodu…“
Str. 256-257: „4. Srpski političari su, svojom nezrelom politikom i naivnošću, sami olakšali onima koji su težili da rasture Jugoslaviju. Dozvolili su da svu vlast u Jugoslaviji predaju u ruke jednom čoveku, Josipu Brozu Titu, koji je bio i glavni egzekutor odluka IV kongresa KPJ
o rasturanju Jugoslavije i dovođenja srpskog naroda u položaj u kome se našao devedesetih godina. Oni su morali da shvate koji su njegovi pravi ciljevi i nisu smeli da postupaju s verom u lažne parole o ravnopravnosti, bratstvu i jedinstvu itd. Tito je za 40 godina svoje vladavine držao Srbe u marginalnom položaju. Sve što je uradio odrazilo se na sudbinu srpskog naroda.
5. Greške srpskih političara koje su za rezultat imale ispuštanje vlasti i olakšavanje Titu sprovođenja oddluke IV kongresa o rasturanju Jugoslavije bile su ne samo velike nego i nerazumno česte, a u kritičnim situacijama srpski političari kao da su mu svesno i namerno pomagali da uradi ono što je želeo. A i dičili su se ‘ ‘uspesima koje je postizao’. Od njegovog dolaska u Srbiju 1941. I stavljanja na čelo srpskog otpora protiv okupatora, preko preuzimanja celokupne političke i vojne vlasti, koju je držao celog života i kojom je šikanirao srpski narod, slobodno se može reći da su se srpski političari ponašali poltronski i u svakoj prilici bili uz njega, ne vodeći računa o interesima svog naroda. U tim okolnostima Tito je uspeo da ostvri odluke Kongresa mnogo lakše nego što bi se to dogodilo u drugim okolnostima.
6. „… Na Drugom zasedanju AVNOJ-a 1943. Donete su najvažnije odluke o preuzimanju i predaji vlasti Josipu Brozu, koju je zadržao do kraja života i vešto je iskoristio za ciljeve sa kojima je došao u Jugoslaviju. Potom je prvim Ustavom Jugoslavije 1946. Izvršena dederalizacija države i rasparčavanje srpskog naroda, tako da je jedna trećina pretvorena u nacionalne manjine bez jasnih Ustavom definisanih prava.
7. Pokazalo se da je Josip Broz, zajedno sa Edvardom Kardeljem, u mirnodopskom periodu razvoja Jugoslavije, imao jesnu političku orijentaciju da se ustavi Jugoslavije menjaju tako da se sve više pogoršava položaj srpskog naroda jačanjem republika i slabljenjem zajedničke države. Umesto da se u tom procesu ispravi položaj srpskog naroda u republikama van Srbije i definišu i garantuju njegova nacionalna prava koja su mu oduzeta već prvim Ustavom Jugoslavije, ništa nije učinjeno. Naprotiv, takve ideje proglašavane su za politički nepodobne, za velikosrpski nacionalizam, opasan za opstanak Jugoslavije…
Rezultati takvog delovanja bili su Srbija iz tri dela, autonomne pokrajine u sastavu i federaciji i Srbije, nemogućnost Srbije da zaštiti srpski narod na Kosovu i Metohiji, egzodus Srba, podrška drugih republika separatističkom ponašanju Šiptara, pa i Srba u Vojvodini itd…
8. Donošenjem Ustava SFRJ iz 1974. Godine zapečećeena je sudbina Jugoslavije, a samim tim i srpskog naroda u njoj. Srbija je dozvolila, mada nije morala, da se donese Ustav koji daje mogućnosti republikama de sa izdvoje u svojim granicama, ne uvažavajući tuđe interese i prava. To je veoma uznemirilo srpski narod u republikama van Srbije. Srbima u Hrvatskoj i formalno je izbrisano ustavno pravo da budu jednaki sa Hrvatima i oni su stavljeni u poziciju da budu proglašeni za manjinu. Ustav SFRJ iz 1974. Donet na lični zahtev Josipa Broza, upućen Kardelju, koji ga je pisao, da se, prema njegovom nišljenju, Hrvatska može izdvojiti iz Jugoslavije s teritorijama na kojima vekovima žive Srbi. Usvajanjem Ustava SFRJ 1974.
Bili su stvoreni svi ustavnopravni uslovi za rasturanje Jugoslavije, ali to nije moglo da se ostvari usled međunarodnih okolnosti…“ (Vidi: Borisav Jović, Velika prevara – Kako su Srbi izgubili vek – Drugo prošireno i dopunjeno izdanje, „Službeni glasnik“, Beograd, 2020).