Бубице у уху

Ко је прислушкивао председника Србије Александра Вучића, да ли је заиста планиран државни удар, и шта би могло да се изроди из ове афере?

Навикли смо, захваљујући досадашњој пракси а она није мала, да се овакви случајеви, то им је наиме у природи, не окончавају ни релативно брзим а још мање транспарентним расплетом какав би задовољио знатижељу јавности и њену реалну потребу да сазна шта јој се то, такорећи, иза леђа ради о глави. Што ће рећи да никаквог изненађења неће бити ако се и најновији случај прислушкивања председника Србије Александра Вучића оконча у маниру претходних. Већ ће изненађујуће, премда не и немогуће, бити ако буде обелодањено шта се то заиста догодило.
А опет, оваква перспектива – да на крају више нећемо знати него што ћемо сазнати – не умањује потребу за покушајем да схватимо шта се то дешава. Штавише, има разлога због којих би та потреба у овом тренутку могла да буде још и већа него што је бивала у ранијим сличним ситуацијама…

ПРЕДСЕДНИК И ПРВИ ПОТПРЕДСЕДНИК Међу таквим ситуацијама из (недавне) прошлости истиче се она из 2012. када је откривено да је српска полиција, методом злоупотребе службених овлашћења, прислушкивала тадашњег председника државе Томислава Николића и првог потпредседника Владе Србије Александра Вучића након што су те године они преузели власт у Србији.
Али није откривено – то јест широј јавности, а камоли у судском поступку којим би та афера добила свој законски епилог – ко је све у то био умешан и с којим циљем. Што нам говори да су рачуни били намирени негде иза сцене. Можда и у процесу продуженог трајања; две године касније, наиме, једним резом били су промењени сви начелници полицијских управа, од криминалистичке до саобраћајне.
И претпрошле године било је доста говора о прислушкивању Александра Вучића, тада је тадашњи министар унутрашњих послова Небојша Стефановић открио да је актуелни председник Србије био прислушкиван од 1995. до 2000, па поново до 2003, па од 2007. до 2012. године „кроз обухват више лица која су остваривала комуникацију с њим“ и била означена као „екстремисти“. Међу екстремистима и градски функционер Горан Весић и функционер владајућег СНС-а Владимир Ђукановић. И опет ништа, разуме се, у смислу утврђивања законске одговорности.

ОДГОВОРНОСТ МИНИСТРА Али велика је разлика између споменутих ситуација и садашње. Почев од тога, или највише због тога, што су Вучића ономад прислушкивали полицијски кадрови које није поставила његова него бивша власт.
Али та је власт бивша већ више од 8 година, ускоро ће и 9. А овом приликом је реч о прислушкивању које, речима самог Вучића у новогодишњем интервјуу „Куриру“, тако је читава ствар и доспела до јавности, „траје (…) годину и по дана“. Да би „Пинку“ прецизирао и да зна да су прислушкивање „радили домаћи“.
Тако да је тешко избећи закључак да одговорност за ову ситуацију, макар очигледну моралну одговорност зато што у свом ресору није држао ствари под контролом, а још горе ако јесте, сноси доскорашњи министар полиције Небојша Стефановић.
Те је утолико интересантније што се ових дана, крајње неприродно, он не оглашава. Можда га, додуше, нико није позвао да овим поводом нешто изјави, али ни Александар Вучић, у својим изјавама поводом афере коју је сам обелоданио, барем за сада не налази за сходно да Стефановића узме у заштиту. Макар да би предупредио разматрања каква су у оваквој ситуацији једноставно неминовна зато што су природна.
Све је пак још интригантније ако се осврнемо на рокаду у новој Влади Србије, у којој је Небојша Стефановић заменио Александра Вулина на месту министра одбране, и обрнуто. Па је Вулин, уз обрачун са шкаљарским и кавачким криминалним кланом који изгледа даје резултате, ако је веровати извештајима медија, покренуо и процес замене Стефановићевих кадрова у МУП-у доста широког захвата. Да би онда ова афера о прислушкивању председника државе испливала на видело.
Значи ли то да заправо није Вулину у новој влади одузето Министарство одбране него је прецизније објашњење да му је, споменутом рокадом, додељено Министарство унутрашњих послова? Како би, као човек од врхунског поверења, спровео овај поверљиви задатак за који је добио задужење.

ДВЕ МОГУЋНОСТИ Допунски проблем у тумачењу афере у коју смо ненадано угазили на самом истеку минуле године – који није мали већ и због саме чињенице да се говори о прислушкивању председника државе, а да и не подсећамо да је реч о председнику који има моћ каквом Вучић располаже, па је ствар због тога и пропорционално озбиљнија – допунски се дакле проблем у тумачењу и разумевању овог случаја налази у томе што је овдашња јавност, далеко више него сам народ, предубоко подељена. Из чега онда следе и сасвим супротстављене интерпретације случаја; тако да се, кад се мало боље размисли и подвуче црта, долази до закључка да нико осим оних који су у читаву ствар умешани заправо и не може да зна које су од (опречних) информација тачне а које нису, већ се према њима опредељујемо у односу на личне симпатије (и антипатије), па једнима желимо да верујемо а другима не. Што не значи нужно и да је истина негде на средини већ да није лако одредити на којој је страни.
Из чега произлази и запажање да, у суштини, постоји само једно кључно питање: Да ли је заиста Вучић прислушкиван, или није?
Јер, ако није, јасно је да је реч о његовој специјалној операцији чији се циљ не може постићи законитим методама. Зато што би оне већ биле употребљене, имајући у виду да се све полуге власти налазе у истим, његовим рукама, и зашто онда прибегавати свему овоме ако може и по закону.
Али неозбиљно је (у најмању руку) без икаквих доказа оптужити председника државе, и приде министра унутрашњих послова који његове речи потврђује, да не говоре истину када кажу да је полиција прислушкивала председника.
Другим речима, ако се у озбиљно разматрање – као што то чини један део јавности – узима опција по којој се све ово предузима како би се власт аболирала од одговорности за „Јовањицу“ – тиме што ће за прислушкивање Вучића бити окривљени они полицајци који су открили ову аферу – мора се у обзир узети и супротна могућност. Да власт говори истину, и да „Јовањица“ покушава да јој се напакује из разлога који немају везе са искреном жељом за обрачуном с организованим криминалом. При чему је прислушкивање Александра Вучића саставни део ове игре у којој долази до излива параполитичког подземља на светло дана, игре каква иначе никада и нигде није наговестила ништа добро. Већ је, по правилу, указала на умешаност иностраног обавештајног фактора, а с њиме и туђих интереса.

МАКЕДОНСКИ СЦЕНАРИО Имајући то у виду, пажњу привлачи и Вучићева опаска да су га прислушкивале домаће службе, а да је „на надлежним органима да утврде (…) да ли су повезане са страним службама“. Уз потоње појашњење да верује „да им страни интереси неће бити испред интереса Србије… Наша држава постоји, за разлику од других које постоје само на папиру и којима руководе стране службе. Србија је једна од ретких независних држава и тиме може да се поноси.“
И пре него што се ове опаске одбаце као (не)вешти покушај сакривања иза дежурног кривца, треба указати да је овакав сценарио – по коме се крајњи корисници прислушкиваних Вучићевих разговора налазе у неким иностраним тајним службама – заправо и више него реалан. Зато што се већ догодио. И то у нашем најближем комшилуку, у бившој Македонији, која је након завршетка операције постала Северна и онда завршила у НАТО-у.
А све је и тамо започело незаконитим прислушкивањем тадашњег премијера Николе Груевског. При чему је актуелни премијер Зоран Заев, који је те снимке пуштао у јавност, у (скривену) камеру признао да су их начиниле стране, то јест западне обавештајне службе.
Потенцијална сличност с македонским сценаријем утолико је упадљивија што сличне идентитетске ударе, какве је доживела Македонија да би била уведена у НАТО, и ми у наредном периоду можемо да очекујемо поводом Косова и Метохије и Републике Српске.
Протекла година и по дана прислушкивања Вучића, отуда, могла би да се покаже и као припрема за спровођење македонског сценарија у Србији. Док би његово обелодањивање овог случаја могло да представља покушај да тај покушај буде осујећен.
А на нама је да наставимо да пажљиво осматрамо ово што нам се догађа, у покушају да схватимо шта нам се то догађа. И да при томе у виду имамо судбину Николе Груевског, од које није пострадао он, њему уосталом ништа нарочито не фали, него читава Македонија…


3 коментара

  1. Mislim da je velika greška danas mistifikovati prisluškivanje. Pre bilo kakve ocene trebalo bi da se zna da li su prisluškivani telefoni ili ugrađivane bubice, ili… Danas u siromašnoj Srbiju nekoga iz redova zaposlenih kod provajdera možete kupiti za 200 evra mesečno. Još veća greška je upustiti se u modalitete, kombinatoriku u vezi „korisnika prisluškivanih Vučićevih razgovora“, a najveća pokušavati da nađete skrivene motive Vučićeve politike sa bezalternativnom EU. Saglasio bih se sa Vulinom koji kaže da predsednik ne daje izjave „prosto tako“, a sa kazivanjem da Vučić sa informacijom o „prisluškivanju“ nije to činio radi političke koristi…

    4
    4
    • Tоплица

      Памтимо све оне драматизације са прислушкивањем, пресретањем аутомобила, бомбама у заседи и спремањима атентата идр., и како се све то завршило, и немамо право да стално испадамо толиким будалама. Ваљда је све то било редовно упућивано најнеобразованијим слојевима друштва, и рачунало се на њихово лако водање за нос. За све остале који су код нас на жалост у дебелој мањини, све то је деловало недостојно, постидно, као рецимо нека питања на квизу “Слагалица”.
      О чему може да се ради овога пута ? Деловање страних служби овде свакако се подразумева, а како се на фону свега што нам се наговештава не осећамо нимало безбедно, текст на ту тему био би озбиљнији да није везан за конкретни случај.

      3
      2
  2. Jedno logicno pitanje.Ko je blizi SAD Merkelova ili Vucic.Ili bolje receno ko je pod vecim uticajem SAD.Mozda bi se u ovim cinjenicama nasao neki logican odgovor.Objavljivanje ovakvih podataka u javnosti je iskljiucivo u interesu onih koji ga objavljuju.

    3
    2

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *