Čista likovnost, bez tragova narativnog

Nova imena nacionalnih umetničkih prostora

Slikar Miro Šuković najnovija je pojava u svetu crnogorske i balkanske likovne fantastike, koju su posle Dada Đurića, Uroša Toškovića, Voja Stanića i Mira Glavurtića unapredili brojni mlađi slikari na različite načine

Na crnogorskoj i srpskoj umetničkoj sceni, koje su čvrsto povezane, pojavio se novi slikar koji je odmah na sebe skrenuo pažnju. Njega – kao izrazito talentovanog i novu nadu iracionalne figuracije u Beogradu prvi je uočio Željko Đurović, proslavljeni slikar, crtač, grafičar i profesor. Reč je o Miroslavu Miru Šukoviću, koji priređuje samostalne izložbe na crnogorskoj, kao i na beogradskoj likovnoj sceni. Nedavno je u Beogradu u Kulturnom centru Baraka u centru grada održana njegova samostalna izložba, pre koju nedelju je skinuo radove sa samostalne postavke u Centru za kulturu u Kolašinu a za iduću godinu ima dogovor za samostalnu izložbu u Srećnoj galeriji Studentskog kulturnog centra u Beogradu. Kaže da najviše voli da prikazuje svoje radove u našoj prestonici, jer se ovde najbolje oseća, scena i javnost su krajnje otvoreni.

Umetnička biografija crnogorskog slikara Miroslava Mira Šukovića je kratka ali sadržajna. Rođen je 1977. godine u Bihaću, živi i radi u Kolašinu i Podgorici, član je Udruženja likovnih umetnika BiH. Imao je šesnaest samostalnih izložbi u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Srbiji. Beogradska publika ga je prvi put upoznala 2017. godine na izložbi u Galeriji „Štab“, gde su organizovane izložbe Petra Mošića i više novih zvezda, umetnika u usponu. Ispod tih šturih podataka krije se neobično likovno bogatstvo Crne Gore, male zemlje velikih umetnika, u kojoj kao da nema loših stvaralaca. Poslednja zvezda koja se pojavila na nebu te umetnosti je Šuković, kao i većina likovnih pregalaca iz Crne Gore posvećen je čistoj likovnosti, bez tragova narativnog ili vulgarnog, bez dnevne politike i erotike. Nekako su se likovni umetnici s tih prostora najoštrije ogradili od banalnosti, u skladu sa svojim gorštačkim mentalitetom i okrenuli vizurama nekorumpirane likovnosti, odbacivši prolazno, komercijalno i jevtino u rasponu od hiperrealizma do telesne, nudističke umetnosti performansa.

Miroslav Šuković uže gledano pripada velikoj porodici crnogorskih iracionalista, koja u književnosti počinje sa Njegoševom „Lučom mikrokozmom“ a završava se s poezijom Matije Bećkovića, u slikarstvu pak ta tradicija surove, opore mašte započinje s Petrom Lubardom. Šuković, preciznije rečeno, najnovija je pojava u svetu crnogorske i balkanske likovne fantastike, koju su posle Dada Đurića, Uroša Toškovića, Voja Stanića i Mira Glavurtića unapredili brojni mlađi slikari na različite načine. Neki francuski poznavalac je za srpske i crnogorske slikare u Parizu rekao: „Vi sa Balkana slikate samo rat!“ Ima toga dosta i kod Šukovića, Dado Đurić se iznad svega užasavao slatkoće u izrazu a Tošković je zasigurno najsuroviji ali ne i najgrublji slikar u istoriji umetnosti dvadesetog veka. Šuković pripada toj tradiciji, toj liniji, stablu koje se i sada grana. Zato kod njega nema čulnog, primamljivih ženskih aktova, mrtvih priroda i pejzaža, već samo dela u kojima biju duboki damari. Kao i mnogi iz te grupe likovnih čudaka on je možda pre svega slikar čudovišnog, jer čudovišno ne dopušta olakost i sentimentalnost, demonsko ima svoju negativnu, okultnu teologiju i vizuelnu privlačnost, koje su toliko zanimale majstore medialne škole, cela istorija izmaštanog slikarstva izrasta na toj magiji.

Slikar večne teme Janusa, ciklusa „Suze i sveci“ i drugog koji je nazvao „Kost, kamen i oko“ (legendarni profesor Dragan Lubarda tvrdio je da crtač mora da se zaboravi sve dok ne ugleda belinu svoje kosti), Miro Šuković je mitologičar i mag, jurodivi vesnik drugog, zaumnog sveta, duboko sakrivenog iza pojavnog. Taj tip umetnosti je veliki fantasta, slikar Radovan Hiršl zvao „vesti iz nesvesti“ i „mašta radi svašta“. Šukovićevi radovi imaju dozu izvesne naivnosti kao neposrednosti potrebne da se prodre ispod kore civilizovanog i umesto sadašnjeg visokotehnološkog, robotskog, formalnog i otuđenog dopre do iskonskog. To znači da su umesto uobičajene estetike postavangardizma njegovi kamerni radovi na granici između slike i crteža ogrezli u iracionalno, podsvesno, divlje, tajanstveno ali i intimno, kako bi Dragoš Kalajić rekao, njih prožimaju „opasne intuicije“. Misticizam i snovi natapaju ova dela lišena bilo kakvih tragova upotrebnog ili svakodnevnog, on je kao slikar i kao čovek na drugoj strani od dizajna, a sada se sve više u zapadnoj umetnosti uvodi estetika dizajniranja slike. Šuković voli da se izražava suštinski, kamerno, na manjem galerijskom formatu, stvarajući radove u kombinovanoj tehnici, često koristeći slikarske tehnike na kartonu. Kao čisti likovni fantomi, kreativne utvare, opredmećeni tragovi čudesnog ili jezovitog, levitiraju Šukovićeva ostvarenja u domenu između likovne slobode i apsolutne mašte. Slikar je tragač, psihonaut i Robinzon na svom ostrvu imaginacije. Nije li uostalom fantastika ne samo ponornica koja nepredviđeno nekom svojom voljom izbija na površinu kao večni stil ili metastil (onaj koji objedinjuje posebnosti svih drugih stilova) u pojedinim umetničkim epohama, ali i potpuni izraz slobode u likovnoj umetnosti. U tom začudnom, oneobičenom duhu ovaj slikar jednu svoju izložbu naslovio je „Fantom slobode“ i, zaista, reč je o slobodi da se živi i stvara.