Чиста ликовност, без трагова наративног

Нова имена националних уметничких простора

Сликар Миро Шуковић најновија је појава у свету црногорске и балканске ликовне фантастике, коју су после Дада Ђурића, Уроша Тошковића, Воја Станића и Мира Главуртића унапредили бројни млађи сликари на различите начине

Јанус, 2015, комбинована техника на картону, 42 x 63 цм
На црногорској и српској уметничкој сцени, које су чврсто повезане, појавио се нови сликар који је одмах на себе скренуо пажњу. Њега – као изразито талентованог и нову наду ирационалне фигурације у Београду први је уочио Жељко Ђуровић, прослављени сликар, цртач, графичар и професор. Реч је о Мирославу Миру Шуковићу, који приређује самосталне изложбе на црногорској, као и на београдској ликовној сцени. Недавно је у Београду у Културном центру Барака у центру града одржана његова самостална изложба, пре коју недељу је скинуо радове са самосталне поставке у Центру за културу у Колашину а за идућу годину има договор за самосталну изложбу у Срећној галерији Студентског културног центра у Београду. Каже да највише воли да приказује своје радове у нашој престоници, јер се овде најбоље осећа, сцена и јавност су крајње отворени.

Мирослав Миро Шуковић

Уметничка биографија црногорског сликара Мирослава Мира Шуковића је кратка али садржајна. Рођен је 1977. године у Бихаћу, живи и ради у Колашину и Подгорици, члан је Удружења ликовних уметника БиХ. Имао је шеснаест самосталних изложби у Црној Гори, Босни и Херцеговини, Хрватској и Србији. Београдска публика га је први пут упознала 2017. године на изложби у Галерији „Штаб“, где су организоване изложбе Петра Мошића и више нових звезда, уметника у успону. Испод тих штурих података крије се необично ликовно богатство Црне Горе, мале земље великих уметника, у којој као да нема лоших стваралаца. Последња звезда која се појавила на небу те уметности је Шуковић, као и већина ликовних прегалаца из Црне Горе посвећен је чистој ликовности, без трагова наративног или вулгарног, без дневне политике и еротике. Некако су се ликовни уметници с тих простора најоштрије оградили од баналности, у складу са својим горштачким менталитетом и окренули визурама некорумпиране ликовности, одбацивши пролазно, комерцијално и јевтино у распону од хиперреализма до телесне, нудистичке уметности перформанса.

Без назива, 2015, комбинована техника на папиру

Мирослав Шуковић уже гледано припада великој породици црногорских ирационалиста, која у књижевности почиње са Његошевом „Лучом микрокозмом“ а завршава се с поезијом Матије Бећковића, у сликарству пак та традиција сурове, опоре маште започиње с Петром Лубардом. Шуковић, прецизније речено, најновија је појава у свету црногорске и балканске ликовне фантастике, коју су после Дада Ђурића, Уроша Тошковића, Воја Станића и Мира Главуртића унапредили бројни млађи сликари на различите начине. Неки француски познавалац је за српске и црногорске сликаре у Паризу рекао: „Ви са Балкана сликате само рат!“ Има тога доста и код Шуковића, Дадо Ђурић се изнад свега ужасавао слаткоће у изразу а Тошковић је засигурно најсуровији али не и најгрубљи сликар у историји уметности двадесетог века. Шуковић припада тој традицији, тој линији, стаблу које се и сада грана. Зато код њега нема чулног, примамљивих женских актова, мртвих природа и пејзажа, већ само дела у којима бију дубоки дамари. Као и многи из те групе ликовних чудака он је можда пре свега сликар чудовишног, јер чудовишно не допушта олакост и сентименталност, демонско има своју негативну, окултну теологију и визуелну привлачност, које су толико занимале мајсторе медиалне школе, цела историја измаштаног сликарства израста на тој магији.

Без назива, 2015, комбинована техника на папиру

Сликар вечне теме Јануса, циклуса „Сузе и свеци“ и другог који је назвао „Кост, камен и око“ (легендарни професор Драган Лубарда тврдио је да цртач мора да се заборави све док не угледа белину своје кости), Миро Шуковић је митологичар и маг, јуродиви весник другог, заумног света, дубоко сакривеног иза појавног. Тај тип уметности је велики фантаста, сликар Радован Хиршл звао „вести из несвести“ и „машта ради свашта“. Шуковићеви радови имају дозу извесне наивности као непосредности потребне да се продре испод коре цивилизованог и уместо садашњег високотехнолошког, роботског, формалног и отуђеног допре до исконског. То значи да су уместо уобичајене естетике поставангардизма његови камерни радови на граници између слике и цртежа огрезли у ирационално, подсвесно, дивље, тајанствено али и интимно, како би Драгош Калајић рекао, њих прожимају „опасне интуиције“. Мистицизам и снови натапају ова дела лишена било каквих трагова употребног или свакодневног, он је као сликар и као човек на другој страни од дизајна, а сада се све више у западној уметности уводи естетика дизајнирања слике. Шуковић воли да се изражава суштински, камерно, на мањем галеријском формату, стварајући радове у комбинованој техници, често користећи сликарске технике на картону. Као чисти ликовни фантоми, креативне утваре, опредмећени трагови чудесног или језовитог, левитирају Шуковићева остварења у домену између ликовне слободе и апсолутне маште. Сликар је трагач, психонаут и Робинзон на свом острву имагинације. Није ли уосталом фантастика не само понорница која непредвиђено неком својом вољом избија на површину као вечни стил или метастил (онај који обједињује посебности свих других стилова) у појединим уметничким епохама, али и потпуни израз слободе у ликовној уметности. У том зачудном, онеобиченом духу овај сликар једну своју изложбу насловио је „Фантом слободе“ и, заиста, реч је о слободи да се живи и ствара.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.