Zečevizija – Prećutati sebe

Kada se pojavi na ekranu epizoda dokumentarnog serijala Kvadratura kruga Branka Stankovića, mi već znamo da će njegova priča dodirnuti neke kote u stvarnosti (mada od oko dve hiljade do sada ispričanih, verujem, nijedna priča nije bila nalik drugoj), a da će se on sam prikazati na početku i na kraju, nešto malo između, jedva kad treba i koliko treba, sasvim nenametljivo i bez „izvođenja dokaza“

Već dugo čekam priliku da kažem nekoliko reči o televizijskom stilu Branka Stankovića, autora dokumentarnog serijala Kvadratura kruga (od 2002. više od 700 emisija na RTS-u, nagrađivanih brojnim domaćim i stranim priznanjima u koje spada i nagrada za životno delo) i drugih priča iz stvarnosti po kojima je postao mali klasik dokumentarne televizije. Kad kažem stil, onda mislim na izgrađen stvaralački rukopis autora, koji se ugleda na tri klasika dokumentarca i koji se sastoji u sledećem: uhvatiti život iznenada (žiznь vrasploh, stvaralački model Dzige Vertova, koji ni njemu – Vertovu – nije baš uvek polazio za rukom), uzeti svu građu sa lica mesta, od direktnog sagovornika (princip „oca dokumentarca“ Džona Grirsona, ugrađen u definiciju žanra), ali i najvažnije: pronaći žicu osnovne teme svakog dokumentarca (borba za opstanak, kredo trećeg klasika žanra Roberta Flaertija), a zatim i neki sasvim lični momenti: skromnost, izbegavanje bilo čega nasrtljivog, dakle impliciranje stava, možda i prećutkivanje sebe u nastojanju da se poruka televizije plasira na diskretan način. To je velika retkost, jer 90% televizijskih autora prikazuje sebe i tako promašuje život. „Čovek je stil“, govorio je posvećenik filma Karl Teodor Drajer. „Duša se ispoljava u stilu, on nastaje iz zbira detalja. Stil, iako neopipljiv, nedokaziv i nenametljiv, utisnut je u delo.“
To je Branko Stanković. Kad se pojavi na ekranu, mi već znamo da će njegova priča dodirnuti neke kote u stvarnosti (mada od oko dve hiljade do sada ispričanih, verujem, nijedna priča nije bila nalik drugoj), a da će se on sam prikazati na početku i na kraju, nešto malo između, jedva kad treba i koliko treba, sasvim nenametljivo i bez „izvođenja dokaza“. Iako do srži unutra, on ostaje izvan vidnog polja kamere, odakle plete svoj narativ. Čak i kad ima potrebe da nešto dodatno pita, on namerno okleva, dozvoljava naoko nelogične pauze, čini to iz off-a, ne otima reč niti montažom narušava prirodno vreme. Izbegava, drugim rečima, sva navodno specifična sredstva govoreće slike, naročito nasrtljivu montažu. Time pokazuje da je prava televizija manje izvor, a više slušalac života, te da se baš po tome – a ne skakanjem po strpljenju sagovornika i gledaoca – prepoznaje pravi autor.

IGRA SUDBINE Prilika da govorim o Stankovićevom stilu ukazala se nedavno, sa Kvadraturom o sredovečnom Mostarcu Zoranu Laketi, koji nam je u dve reči ispričao svoju strašnu životnu priču. U poslednjem ratu (barem verujemo da je poslednji) on, njegov rođeni brat i otac tukli su se u tri međusobno sukobljene vojske. Rođeni Mostarci, radnička porodica, sasvim obični ljudi, postali su igrom sudbine ljuti protivnici. Zoran se (kako, nije ni probao da objasni) našao u postrojbama Hrvatskog vijeća obrane, njegov brat u Armiji RBih, a otac u korpusu Republike Srpske i to na istom, uskom prostoru rascepljenog i zakrvljenog Mostara. Brat, „Mali Laka“, poginuo je od granate ispaljene s položaja sa Huma na kome je tada bio Zoran. Ne čusmo šta je bilo s nesrećnim ocem. Prava jugoslovenska priča: „Rat je doneo Mostaru jad i čemer. Ono staro dobro vreme kada smo bili zajedno nikada se više neće vratiti. Devetog maja 1992. počelo je vreme mraka, koje se još nije završilo. Počelo je etničko čišćenje desne obale Mostara. Granica između HVO i Armije BiH bila je Šantićeva ulica, a tako je i danas, iako je rat odavno završen. Grad je i dalje podeljen Neretvom, između Muslimana i Hrvata.“
Po običaju, Stanković nam nije pričao ono što već znamo: današnji Mostar je gotovo bez Srba, jer su njih, one Srbe Šantića i Dučića koji su Mostaru udahnuli identitet i poetsku dušu, uspeli da oteraju, u bezobzirnom etničkom čišćenju, Hrvati i Bošnjaci. Srba danas tamo više nema, ili su svedeni na nivo statističke greške. Prema popisu iz 2013. u Mostaru živi 4.421 Srba, što je za 20.000 manje nego u poslednjem popisu iz „stare“ Jugoslavije, 1991. godine. Preostalim Srbima je oduzet ustavni položaj, nemaju pravo na svoj jezik i obrazovanje, uglavnom ne mogu da se zaposle u društvenim, industrijskim i javnim preduzećima. „Srbi su nevidljivi i kao narod i kao građani“, kaže Dušan Golo, predsednik Koordinacionog odbora Srba u današnjem Mostaru. Posle su se Hrvati i Bošnjaci dohvatili za vratove i žestoko se satirali sve do Dejtona. Istočni i zapadni deo grada i danas razdvaja ista ona linija koja ih je delila za vreme rata 1992–1995. Dva Mostara razvijaju se kao odvojene celine: svaki grad ima svoju struju, svog mobilnog operatera, svoj univerzitet odnosno sveučilište, svoju autobusku stanicu, svoje pozorište odnosno kazalište, svoje fudbalske klubove „Velež“, odnosno „Zrinjski“… Srpski paroh u Mostaru Rade Krulj kaže da navija malo za jedne malo za druge. Kad Hrvatska igra protiv Turske, na obe obale podiže se bojeva gotovost, Mostarom odjekuju bojni pokliči i vitlaju barjaci s polumesecom i šahovnicom.

KADA JE IME NARODA TABU Branko je, opet po običaju, diskretno doveo svog junaka do bizarnog objašnjenja onoga što danas nazivaju „krizom identiteta“. „Po rođenju sam pravoslavac, a šta sam, ne znam ni sam. Ustaša, četnik, balija, ne znam, eto, neka gledaoci odluče. Nekad smo učili da su sve to bili narodni izdajnici, a doživeo sam da vidim propast jugoslovenske ideje u onom vremenu mraka“… Zoran danas više ne živi na desnoj obali, vratio se na svoje obrežje i tek sada ne zna šta je. Ipak, on je zaslužni branitelj i zato ponavlja isti, naučeni narativ: „Ja sam Mostarac, Bosanac i Hercegovac po opredeljenju.“ Da je Srbin, to ni danas ne sme da izusti. Ime naroda je tabu, kao u istoimenom skorašnjem filmu o Svetozaru Miletiću, gde se ovo ime i dalje izostavlja. Isto čini i naš junak, on ga implicira ili podrazumeva, ali sebe prećutkuje. Za televizijskog autora Branka Stankovića izostavljanje i neizričitost pitanja su televizijske prakse. Za Zorana Laketu to je uslov kako da preživi na bilo kojoj obali Neretve, u čemu je bitna razlika. Đavo je, naravno, baš u tim detaljima. Ne rekosmo li maločas da je borba za opstanak glavna tema svakog pravog dokumentarca i to i po Flaertiju i po Branku Stankoviću, koji do istine o životu dolazi na sopstveni, neopipljiv način.
Pri čemu se, dakako, razotkriva i ono pitanje stila.