Када се појави на екрану епизода документарног серијала Квадратура круга Бранка Станковића, ми већ знамо да ће његова прича додирнути неке коте у стварности (мада од око две хиљаде до сада испричаних, верујем, ниједна прича није била налик другој), а да ће се он сам приказати на почетку и на крају, нешто мало између, једва кад треба и колико треба, сасвим ненаметљиво и без „извођења доказа“
Већ дуго чекам прилику да кажем неколико речи о телевизијском стилу Бранка Станковића, аутора документарног серијала Квадратура круга (од 2002. више од 700 емисија на РТС-у, награђиваних бројним домаћим и страним признањима у које спада и награда за животно дело) и других прича из стварности по којима је постао мали класик документарне телевизије. Кад кажем стил, онда мислим на изграђен стваралачки рукопис аутора, који се угледа на три класика документарца и који се састоји у следећем: ухватити живот изненада (жизнь врасплох, стваралачки модел Дзиге Вертова, који ни њему – Вертову – није баш увек полазио за руком), узети сву грађу са лица места, од директног саговорника (принцип „оца документарца“ Џона Грирсона, уграђен у дефиницију жанра), али и најважније: пронаћи жицу основне теме сваког документарца (борба за опстанак, кредо трећег класика жанра Роберта Флаертија), а затим и неки сасвим лични моменти: скромност, избегавање било чега насртљивог, дакле имплицирање става, можда и прећуткивање себе у настојању да се порука телевизије пласира на дискретан начин. То је велика реткост, јер 90% телевизијских аутора приказује себе и тако промашује живот. „Човек је стил“, говорио је посвећеник филма Карл Теодор Драјер. „Душа се испољава у стилу, он настаје из збира детаља. Стил, иако неопипљив, недоказив и ненаметљив, утиснут је у дело.“То је Бранко Станковић. Кад се појави на екрану, ми већ знамо да ће његова прича додирнути неке коте у стварности (мада од око две хиљаде до сада испричаних, верујем, ниједна прича није била налик другој), а да ће се он сам приказати на почетку и на крају, нешто мало између, једва кад треба и колико треба, сасвим ненаметљиво и без „извођења доказа“. Иако до сржи унутра, он остаје изван видног поља камере, одакле плете свој наратив. Чак и кад има потребе да нешто додатно пита, он намерно оклева, дозвољава наоко нелогичне паузе, чини то из off-a, не отима реч нити монтажом нарушава природно време. Избегава, другим речима, сва наводно специфична средства говореће слике, нарочито насртљиву монтажу. Тиме показује да је права телевизија мање извор, а више слушалац живота, те да се баш по томе – а не скакањем по стрпљењу саговорника и гледаоца – препознаје прави аутор.
ИГРА СУДБИНЕ Прилика да говорим о Станковићевом стилу указала се недавно, са Квадратуром о средовечном Мостарцу Зорану Лакети, који нам је у две речи испричао своју страшну животну причу. У последњем рату (барем верујемо да је последњи) он, његов рођени брат и отац тукли су се у три међусобно сукобљене војске. Рођени Мостарци, радничка породица, сасвим обични људи, постали су игром судбине љути противници. Зоран се (како, није ни пробао да објасни) нашао у постројбама Хрватског вијећа обране, његов брат у Армији РБих, а отац у корпусу Републике Српске и то на истом, уском простору расцепљеног и закрвљеног Мостара. Брат, „Мали Лака“, погинуо је од гранате испаљене с положаја са Хума на коме је тада био Зоран. Не чусмо шта је било с несрећним оцем. Права југословенска прича: „Рат је донео Мостару јад и чемер. Оно старо добро време када смо били заједно никада се више неће вратити. Деветог маја 1992. почело је време мрака, које се још није завршило. Почело је етничко чишћење десне обале Мостара. Граница између ХВО и Армије БиХ била је Шантићева улица, а тако је и данас, иако је рат одавно завршен. Град је и даље подељен Неретвом, између Муслимана и Хрвата.“
По обичају, Станковић нам није причао оно што већ знамо: данашњи Мостар је готово без Срба, јер су њих, оне Србе Шантића и Дучића који су Мостару удахнули идентитет и поетску душу, успели да отерају, у безобзирном етничком чишћењу, Хрвати и Бошњаци. Срба данас тамо више нема, или су сведени на ниво статистичке грешке. Према попису из 2013. у Мостару живи 4.421 Срба, што је за 20.000 мање него у последњем попису из „старе“ Југославије, 1991. године. Преосталим Србима је одузет уставни положај, немају право на свој језик и образовање, углавном не могу да се запосле у друштвеним, индустријским и јавним предузећима. „Срби су невидљиви и као народ и као грађани“, каже Душан Голо, председник Координационог одбора Срба у данашњем Мостару. После су се Хрвати и Бошњаци дохватили за вратове и жестоко се сатирали све до Дејтона. Источни и западни део града и данас раздваја иста она линија која их је делила за време рата 1992–1995. Два Мостара развијају се као одвојене целине: сваки град има своју струју, свог мобилног оператера, свој универзитет односно свеучилиште, своју аутобуску станицу, своје позориште односно казалиште, своје фудбалске клубове „Вележ“, односно „Зрињски“… Српски парох у Мостару Раде Круљ каже да навија мало за једне мало за друге. Кад Хрватска игра против Турске, на обе обале подиже се бојева готовост, Мостаром одјекују бојни покличи и витлају барјаци с полумесецом и шаховницом.
КАДА ЈЕ ИМЕ НАРОДА ТАБУ Бранко је, опет по обичају, дискретно довео свог јунака до бизарног објашњења онога што данас називају „кризом идентитета“. „По рођењу сам православац, а шта сам, не знам ни сам. Усташа, четник, балија, не знам, ето, нека гледаоци одлуче. Некад смо учили да су све то били народни издајници, а доживео сам да видим пропаст југословенске идеје у оном времену мрака“… Зоран данас више не живи на десној обали, вратио се на своје обрежје и тек сада не зна шта је. Ипак, он је заслужни бранитељ и зато понавља исти, научени наратив: „Ја сам Мостарац, Босанац и Херцеговац по опредељењу.“ Да је Србин, то ни данас не сме да изусти. Име народа је табу, као у истоименом скорашњем филму о Светозару Милетићу, где се ово име и даље изоставља. Исто чини и наш јунак, он га имплицира или подразумева, али себе прећуткује. За телевизијског аутора Бранка Станковића изостављање и неизричитост питања су телевизијске праксе. За Зорана Лакету то је услов како да преживи на било којој обали Неретве, у чему је битна разлика. Ђаво је, наравно, баш у тим детаљима. Не рекосмо ли малочас да је борба за опстанак главна тема сваког правог документарца и то и по Флаертију и по Бранку Станковићу, који до истине о животу долази на сопствени, неопипљив начин.
При чему се, дакако, разоткрива и оно питање стила.