Zastarelost

U glavnim tokovima koji su određivali život sveta u odlazećoj 2020. godini najznačajnije mesto imala je pandemija kovida 19, a potom i nedavno održani predsednički izbori u SAD. Nijedna od ove dve neuralgične tačke globalne situacije nije okončana, a sva je prilika da se u dogledno vreme razrešenje neće ni dogoditi. Ogromni uticaj pomenutih događaja na doslovno sve zemlje u svetu učinio je, očekivano, da se prodube (samo)preispitivanja i samoposmatranja „porodice čoveka“, koja je danas na civilizacijskom raskršću bez premca u novijoj istoriji. Suočena bezmalo s graničnom situacijom – biti il’ ne biti, uznemirena populacija preispituje svoja verovanja i vrednosti, pa čak i tapije o konačnom smislu svog bivstvovanja. Otuda su u promišljanjima podstaknutim pomenutim povodima sabrane i isprepletene ideje i zaključci koji prevazilaze ove konkretne događaje. Svet se, šta bi drugo, polarizovao, i masovno priklonio izazovu da „zauzme stranu“: za Trampa i protiv njega, za Bajdena ili nikako s njim, za verovanje u sve pojedinosti korona narativa i povinovanje diktatu novog apsolutističkog zdravstvenog poretka ili pak za njihovo kategorično osporavanje.
Upravo na tragu ovakvih uvida u „mehaniku“ i osnove stvarnosnog poretka, pominjemo nedavno objavljenu analizu američke političke situacije iz pera Dmitrija Oljšanskog (www.Fakti.org), autora koji u svom „pogledu iz Moskve“ predočava inspirativnu, duhovitu, ne manje oštru i pronicljivu sliku stvarnosti koja nije samo američka već i globalna.
„Na Dedu – na Trampa koji je Mister Old Design – udarilo je zlo satanokratije“, kategoričan je ovaj posmatrač, upozoravajući da Trampa „velika i odvratna sila zaista isteruje iz Bele kuće…“
Razmotrio je Oljšanski ko je ko među ljuto sukobljenim predsedničkim kandidatima, a razlika o kojoj govori pred čitaocem se lagano pretapa u liniju stvarne podele sveta koja nije ograničena na prostor čiji su zastupnici i simboli ova dvojica političara.
Ko je Deda (tepanje Oljšanskog!), šta čini „njegov univerzum“? „Tramp je najjači zvučnik kolektivnog glasa onih koji su prinuđeni da sebi postave težak, uzvišen i divan zadatak: zaustaviti vreme – usmeriti ga bar delimično u drugom smeru, daleko od ove tmurne antiutopije u koju nas uvlače.“
Dakako da u grupnom portretu generacijski – starosni, ili politički aspekti nisu u apsolutnoj žiži, jer Oljšanski, veran sebi, gleda svestranije, uspostavljajući granice kompletnih svetova koje predstavljaju kandidati. Tramp naime „nije ni ‘republikanski političar’, nije čak ni Amerikanac, već svetski lider i simbol Partije Prošlosti čija je uloga da bar odloži ili bitno promeni budućnost koju Administracija priprema svetu. Sa svim nasladama u vidu divljačke cenzure, bioeksperimenata, borbe protiv hrišćanstva…“
Kako je u ovom pronicanju predstavljen zastupnik Administracije, dakle „velike i odvratne sile“, nenaklonjene old dizajn kandidatu? „Bajden je eksponent Novog poretka koji ima pet stubova: milionere – megagradove – migrante – manjine – matrijarhat. To je čudan, ali savršeno funkcionalan savez elita sa lumpenima protiv običnog čoveka, sa savremenim nomadima i huškanjem žena protiv muškaraca.“
Čini se da odurnije nije moglo, a ovako uznemirujuće osvetljen prizor američke lepote koju svojoj zemlji, ali i planeti obećava ovaj demokrata, upotpunjen je važnim dodatkom za razumevanje ukupnog bajdenovskog ambijenta. „Megalopolisi, koji isisavaju svu krv iz provincija, preseljavanje Juga na Sever, prisiljavanje bolesnika sa visokom temperaturom da Sistemu šalju selfije jer će, u protivnom, biti kažnjeni, muškarci pomnoženi sa nulom u ratovima i represijama, inteligencija kojoj pena i mehurići mržnje prema Otadžbini izbijaju na usta – sve to i znamo, čak i više od Amerikanaca, zar ne?“
Kao što je u imenovanom registru obećanih nevolja posmatrač kojeg citiramo uočio muke poznate njegovoj zemlji, tako i mi u rečenom prepoznajemo konture bliskog nam i poznatog sveta podeljenosti koja prožima sve geografske i političke prostore, ne manje i naš ovdašnji život – na Balkanu i u Srbiji. Partije prošlosti protiv administracija novog poretka – matrica je koja određuje i naše prilike, svejedno kako se sukobljene strane imenuju.
Uzgred, kao svojevrsni eho govora ovog Rusa, u Beogradu je dr Aleksandar Gajić na predstavljanju svoje knjige ,,Amerika i Rim – imperijalne paralele“ naveo: „Postoji potpuno različita politička i ideološka pozicija između liberalnih megalopolisa, manjinske populacije o različitim pitanjima: rasnim, etnički, seksualnim itd., koje optira liberalno-progresivistička vrhuška, finansijska oligarhija i centralnog dela američkog kontinenta koji ostaje privržen republikanskim principima koji ne žele transformaciju Amerike u globalizacijskom pravcu gde će temeljne vrednosti republike biti uništene zajedno sa suverenom moći država.“
Sagledavamo li liniju vatre koja se zapravo proteže u mnogo širem i dubljem iskustvu od pomenutog, a preko koje se mogu tumačiti najvažniji lomovi sadašnjice? Govoreći i o formi – estetskim i etičkim momentima velikog ideološkog sudara o kojem je reč, naš podrugljivi Rus služi se alegorijom o zastarelosti – starom dizajnu koji prkosi i odoleva „poboljšanom modelu“ stvarnosti. „Svemoćna Administracija odlučuje da instalira takozvane ispravke. Na primer, kreira novi dizajn, novi operativni sistem, neko poboljšanje iako sve i bez toga dobro funkcioniše. Mnogi ljudi se tome očajnički opiru. Ne žele ’poboljšanja’ – pogotovo što su ružna i glupa.“
Na ovom mestu razumemo da uz Trampa (Mister Old Design), kao zastareli, prevaziđeni i neprivlačno dizajnirani svet sada izranja čitav vrednosni poredak hrišćanskih i tradicionalnih vrednosti koje Administracija prezire i odbacuje. Prema tumačenju ovom podelom zadatih pravila, apsolutno su na primer „zastareli“ patriote, suverenisti i uopšte zagovornici nacionalnih vrednosti i tradicija. Suočeni s poboljšanim rešenjima moderniteta, oni postaju relikti prošlosti, te završavaju tamo gde je „starežu“ mestu – na otpadu!
Modernost pod zaštitom Sistema odmerava svoju moć protiv Zastarelosti na bezmalo svim prostorima i u svim društvima. Jednom, nama bliskom primeru ovakve situacije posvećujemo pažnju u ovom broju Pečata. Reč je o upravo održanoj NATO nedelji u Beogradu. Na ovom skupu gorljivo podržanom od delova elite na vlasti, a sve u duhu stvaranja nove tradicije u zemlji koju je Alijansa ne tako davno satirala, rečeno je i da „saradnju između Srbije i NATO-a treba dalje razvijati i ohrabrivati“, kao i da je postojano negativan odnos javnog mnjenja prema NATO-u „instrumentalizacija emocija građana Srbije u propagandne svrhe“.
Navedeni govor dakako pripada pomenutom svetu naglašene nove modernosti. Na srpski način. A „stari dizajn“ zdravog otpora zlu od kojeg se teško stradalo i čija su razaranja u pamćenju trajna? Ima li ga ovde uopšte? Ima, i to u zapanjujućoj meri. Najnovija ispitivanja naime potvrđuju: o NATO-u pozitivno mišljenje ima svega 6 odsto građana Srbije, a svega pet odsto podržava ulazak Srbije u NATO. Uočavamo: zastarelost ili old dizajn je moralna matrica svojstvena većini građana Srbije. Premda delovi elita pomalo „popravljaju“ prilike, izvesno je da sa ovako dizajniranom svešću građana jedne zemlje Sistem i Administracija jednostavno ne znaju šta da rade. Verujemo, međutim, da to nije vest za ozbiljnije kolektivno uznemirenje.