Застарелост

У главним токовима који су одређивали живот света у одлазећој 2020. години најзначајније место имала је пандемија ковида 19, а потом и недавно одржани председнички избори у САД. Ниједна од ове две неуралгичне тачке глобалне ситуације није окончана, а сва је прилика да се у догледно време разрешење неће ни догодити. Огромни утицај поменутих догађаја на дословно све земље у свету учинио је, очекивано, да се продубе (само)преиспитивања и самопосматрања „породице човека“, која је данас на цивилизацијском раскршћу без премца у новијој историји. Суочена безмало с граничном ситуацијом – бити ил’ не бити, узнемирена популација преиспитује своја веровања и вредности, па чак и тапије о коначном смислу свог бивствовања. Отуда су у промишљањима подстакнутим поменутим поводима сабране и испреплетене идеје и закључци који превазилазе ове конкретне догађаје. Свет се, шта би друго, поларизовао, и масовно приклонио изазову да „заузме страну“: за Трампа и против њега, за Бајдена или никако с њим, за веровање у све појединости корона наратива и повиновање диктату новог апсолутистичког здравственог поретка или пак за њихово категорично оспоравање.
Управо на трагу оваквих увида у „механику“ и основе стварносног поретка, помињемо недавно објављену анализу америчке политичке ситуације из пера Дмитрија Ољшанског (www.Fakti.org), аутора који у свом „погледу из Москве“ предочава инспиративну, духовиту, не мање оштру и проницљиву слику стварности која није само америчка већ и глобална.
„На Деду – на Трампа који је Mister Old Design – ударило је зло сатанократије“, категоричан је овај посматрач, упозоравајући да Трампа „велика и одвратна сила заиста истерује из Беле куће…“
Размотрио је Ољшански ко је ко међу љуто сукобљеним председничким кандидатима, а разлика о којој говори пред читаоцем се лагано претапа у линију стварне поделе света која није ограничена на простор чији су заступници и симболи ова двојица политичара.
Ко је Деда (тепање Ољшанског!), шта чини „његов универзум“? „Трамп је најјачи звучник колективног гласа оних који су принуђени да себи поставе тежак, узвишен и диван задатак: зауставити време – усмерити га бар делимично у другом смеру, далеко од ове тмурне антиутопије у коју нас увлаче.“
Дакако да у групном портрету генерацијски – старосни, или политички аспекти нису у апсолутној жижи, јер Ољшански, веран себи, гледа свестраније, успостављајући границе комплетних светова које представљају кандидати. Трамп наиме „није ни ‘републикански политичар’, није чак ни Американац, већ светски лидер и симбол Партије Прошлости чија је улога да бар одложи или битно промени будућност коју Администрација припрема свету. Са свим насладама у виду дивљачке цензуре, биоексперимената, борбе против хришћанства…“
Како је у овом проницању представљен заступник Администрације, дакле „велике и одвратне силе“, ненаклоњене олд дизајн кандидату? „Бајден је експонент Новог поретка који има пет стубова: милионере – мегаградове – мигранте – мањине – матријархат. То је чудан, али савршено функционалан савез елита са лумпенима против обичног човека, са савременим номадима и хушкањем жена против мушкараца.“
Чини се да одурније није могло, а овако узнемирујуће осветљен призор америчке лепоте коју својој земљи, али и планети обећава овај демократа, употпуњен је важним додатком за разумевање укупног бајденовског амбијента. „Мегалополиси, који исисавају сву крв из провинција, пресељавање Југа на Север, присиљавање болесника са високом температуром да Систему шаљу селфије јер ће, у противном, бити кажњени, мушкарци помножени са нулом у ратовима и репресијама, интелигенција којој пена и мехурићи мржње према Отаџбини избијају на уста – све то и знамо, чак и више од Американаца, зар не?“
Као што је у именованом регистру обећаних невоља посматрач којег цитирамо уочио муке познате његовој земљи, тако и ми у реченом препознајемо контуре блиског нам и познатог света подељености која прожима све географске и политичке просторе, не мање и наш овдашњи живот – на Балкану и у Србији. Партије прошлости против администрација новог поретка – матрица је која одређује и наше прилике, свеједно како се сукобљене стране именују.
Узгред, као својеврсни ехо говора овог Руса, у Београду је др Александар Гајић на представљању своје књиге ,,Америка и Рим – империјалне паралеле“ навео: „Постоји потпуно различита политичка и идеолошка позиција између либералних мегалополиса, мањинске популације о различитим питањима: расним, етнички, сексуалним итд., које оптира либерално-прогресивистичка врхушка, финансијска олигархија и централног дела америчког континента који остаје привржен републиканским принципима који не желе трансформацију Америке у глобализацијском правцу где ће темељне вредности републике бити уништене заједно са сувереном моћи држава.“
Сагледавамо ли линију ватре која се заправо протеже у много ширем и дубљем искуству од поменутог, а преко које се могу тумачити најважнији ломови садашњице? Говорећи и о форми – естетским и етичким моментима великог идеолошког судара о којем је реч, наш подругљиви Рус служи се алегоријом о застарелости – старом дизајну који пркоси и одолева „побољшаном моделу“ стварности. „Свемоћна Администрација одлучује да инсталира такозване исправке. На пример, креира нови дизајн, нови оперативни систем, неко побољшање иако све и без тога добро функционише. Многи људи се томе очајнички опиру. Не желе ’побољшања’ – поготово што су ружна и глупа.“
На овом месту разумемо да уз Трампа (Mister Old Design), као застарели, превазиђени и непривлачно дизајнирани свет сада израња читав вредносни поредак хришћанских и традиционалних вредности које Администрација презире и одбацује. Према тумачењу овом поделом задатих правила, апсолутно су на пример „застарели“ патриоте, суверенисти и уопште заговорници националних вредности и традиција. Суочени с побољшаним решењима модернитета, они постају реликти прошлости, те завршавају тамо где је „старежу“ месту – на отпаду!
Модерност под заштитом Система одмерава своју моћ против Застарелости на безмало свим просторима и у свим друштвима. Једном, нама блиском примеру овакве ситуације посвећујемо пажњу у овом броју Печата. Реч је о управо одржаној НАТО недељи у Београду. На овом скупу горљиво подржаном од делова елите на власти, а све у духу стварања нове традиције у земљи коју је Алијанса не тако давно сатирала, речено је и да „сарадњу између Србије и НАТО-а треба даље развијати и охрабривати“, као и да је постојано негативан однос јавног мњења према НАТО-у „инструментализација емоција грађана Србије у пропагандне сврхе“.
Наведени говор дакако припада поменутом свету наглашене нове модерности. На српски начин. А „стари дизајн“ здравог отпора злу од којег се тешко страдало и чија су разарања у памћењу трајна? Има ли га овде уопште? Има, и то у запањујућој мери. Најновија испитивања наиме потврђују: о НАТО-у позитивно мишљење има свега 6 одсто грађана Србије, а свега пет одсто подржава улазак Србије у НАТО. Уочавамо: застарелост или олд дизајн је морална матрица својствена већини грађана Србије. Премда делови елита помало „поправљају“ прилике, извесно је да са овако дизајнираном свешћу грађана једне земље Систем и Администрација једноставно не знају шта да раде. Верујемо, међутим, да то није вест за озбиљније колективно узнемирење.

Један коментар

  1. Božidar Anđelković

    ПЕТООКТОБАРСКА РЕПРИЗА – Толико се код нас ових дана (оправдано) говори о изборној превари у Америци, док највећа изборна превара у историји Србије (септембра 2000.) полако пада у заборав. Уствари, многе важне чињенице о петооктобарском пучу никада нису ни продрле у јавност. Рецимо, масовне демонстрације у Београду, како су организоване? Нико (више) не помиње многобројне аутобусе којима су демонстранти стизали из унутрашњости. Били су власништво фирми, али како су их се радници докопали? Одговор је познат, иако никада није јавно објављен. Готово сви директори већих фирми били су чланови ЈУЛ-а. Финансијска олигархија ЈУЛ-а, уз обилату помоћ западних обавештајних служби, била је главни организатор петооктобарског пуча. Циљ им је био да отму паре српских фирми са рачуна у иностранству који су регистровани као приватни, због санкција, јер се само тако могло трговати. Наравно, рачуни су били регистровани на имена истакнутих чланова ЈУЛ-а, људи од највећег поверења Мире Марковић. Елем, финансијска олигархија ЈУЛ-а понудила је директорима домаћих фирми штап и шаргарепу. Шаргарепа је била: постаће власници своје фирме кад падне Слободан Милошевић, а радници ће, као “технолошки вишак” бити избачени на улицу. А штап: ако не прихвате да учествују у пучу, биће смењени и кривично гоњени (са разлогом или без, зар је то битно). Невоља је била у томе што је тада ЈУЛ био на власти, припремао се класични дворски удар. Ако пуч успе, тајкуни (у том случају, из бившег ЈУЛ-а) хараће и пљачкаће Србију, лако ће им бити да избаце “Слобине” директоре. А ако пуч не успе, тајкуни ће остати на власти, јер ко ће поверовати да су високо котирани богаташи из ЈУЛ-а “пуцали себи у ногу” и подржали пуч. Директори нису имали избора, били су уцењени у обе варијанте, дали су радницима аутобусе и, под претњом отказа, натерали их да иду у Београд на петооктобарске демонстрације. Постоји много сведока о овим догађајима, али ниједан новинар није био заинтересован. Ни до данас. Са разлогом или без.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *