ORVEL PRED VRATIMA

Kultura poništavanja

U anglosaksonskom svetu poslednjih godina smo svedoci fenomena takozvane kulture poništavanja. Ruše spomenike, ukidaju naloge na tviteru, zabranjuju pristup fejsbuku, otkazuju nastupe na televiziji ili radiju, ukidaju predavanja na univerzitetima, bojkotuju pa i spaljuju knjige. Pojedinci drugačijeg mišljenja bivaju maltretirani, preti im se, ostaju bez posla ili su čak i fizički napadnuti. U isto to vreme se, na paralelnom koloseku, promoviše dogma „različitosti“ pri čemu se, očigledno, ne misli na različito mišljenje. I to se sve zajedno naziva kulturom?

U biografiji francuskog prosvetitelja Voltera koju je napisala Evelin Hol filozof kaže: „Ne slažem se sa tvojim mišljenjem, ali ću do smrti braniti tvoje pravo da ga izneseš.“ Američki profesor Noam Čomski ovih dana piše: „Ukoliko ne verujemo u pravo na slobodu govora onih koje preziremo, mi onda u slobodu govora uopšte i ne verujemo.“
Pravo na slobodu govora je kamen temeljac bilo koje smislene rasprave i demokratskog uređenja društva. Na drevnoj atinskoj Agori svi punopravni građani imali su pravo glasa i odlučivanja. U demokratskom ustrojstvu svaki građanin ima jedan glas, što simbolično označava stav da su naša mišljenja podjednako vredna a koje ćemo usvojiti zavisi od otvorene debate koju ćemo voditi. Suprotno od takvog uređenja je autokratsko, pa čak i ono korporativno, gde nam se sva mudrost sliva odozgo u potocima, noseći sobom mulj, prljavštinu i otpatke. Sliva se pravo u glavu, naravno, u mali mozak.

PONIŠTAVANJE UZ ZVUKE TRUBE Pod kulturom obično podrazumevamo afirmaciju pozitivnih vrednosti, karakteristika i saznanja određene grupe ljudi i kultura koji obuhvataju zajednički jezik, religiju, istoriju, socijalne i kulinarske navike, muziku, umetnost i književnost, da li usmenu ili pismenu. U ovom slučaju, međutim, pojam je upotrebljen u svom sekundarnom značenju kao skup, ne čak ni običaja već postupaka. Označava, dakle, skup postupaka kojima se negiraju određene vrednosti radi afirmacije (navodno) drugih. Rušenje spomenika je očigledan primer takvog postupka.
Pre desetak godina vaš dopisnik se vozio Nju Orleansom i tako stigao do trga Li Sirkl (Lee Circle) gde je na vrhu visokog mermernog stuba ponosno stajala statua najpoznatijeg generala konfederacije u Američkom građanskom ratu – Roberta I. Lija. Konfederacija je taj rat izgubila, ali je nova, ujedinjena Amerika pružila ruku pomirenja i dozvolila da se 1884. godine taj spomenik podigne. Statua Lija uklonjena je 2017. Razlog – simbolizuje ropstvo i obespravljenost crnaca. Prisustvo tog spomenika je putniku namerniku bilo svedočanstvo širine i dubine Amerike, njene veličine i sposobnosti da unedri i sopstvenu negaciju. Uklanjanje spomenika je čin ljudi koji niti razumeju, niti umeju da tumače sopstvenu, ili bilo koju drugu istoriju. U Nju Orleansu je ostao visoki, beli mermerni stub nasred Li Sirkla. Usamljen, kao opomena, kazna, nauk i bauk? Dodatnu nedoumicu izaziva saznanje da je ovakvu odluku podržao i pozdravio zvanični džez ambasador Sjedinjenih Država, čuveni muzičar Vinton Marsalis. Kosmopolitsko poreklo i tkivo džez muzike svedoče o mogućnosti intenzivne i smislene komunikacije. Ili nam se to učinilo? Nije.
S ove strane bare, spomenik Vinstonu Čerčilu na Parlament trgu u Londonu je ove godine napadnut i primetan je grafit „bio je rasista“. Spomenik je sada zaštićen jednom sivom konstrukcijom i naoružanim stražarem. Da li je Čerčil bio rasista? Naravno, to je i dokumentovano. Ali nije on u to vreme bio jedini rasista. Šta ako su svi pripadnici te klase u to vreme bili rasisti? Zar nije bolje ostaviti spomenik pa posetioce na njegovom primeru vaspitavati o istoriji britanskog kolonijalnog nasleđa o rasizmu i njegovoj podloj i pogubnoj naravi?
Na Univerzitetu Viskonsin Medison u Americi je pre nekoliko meseci uklonjen iz parka veliki kamen. Udruženje studenta ga je proglasilo rasističkim. Stena, rasistička? U obrazloženju se navodi da su 9. oktobra 1925. godine lokalne novine objavile članak sa fotografijom dotičnog kamena pod naslovom „Iskopana ogromna crnačka glava“. Znači percepcija rasizma kamena potiče od tog pojedinca (ne verujemo da se masovno čitaju novine od pre sto godina) koji je primetio članak. Mogao/la je da ga prećuti ili shvati kao znak prošlih vremena ili… ili da se istakne kao lovac na veštice i pokrene antirasističku hajku. Izgleda da je ova druga opcija zdravija za napredovanje u karijeri.
Širom Amerike pa i Britanije spomenici su rušeni i skrnavljeni po istom obrascu i ovo je samo nekoliko primera akcija Black Lives Matter, njihovih podružnica i borbe protiv rasizma. Bitna odlika ovakvih događaja je upravo odsustvo bilo kakvog dijaloga, pa čak i negacija potrebe za dijalogom. To je tako, kažu, i nema tu šta dalje da se priča!

Transfobija Harija Potera

Poznata književnica Džej Kej Rouling, tvorac Harija Potera, sada piše seriju romana (pod pseudonimom Robert Galbrajt) u čijem se četvrtom nastavku pojavljuje lik serijskog ubice, muškarca koji se oblači kao žena. Onda je u jednom tvitu prokomentarisala reklamnu kampanju za tampone namenjene „osobama koje krvare“: „Osobe koje imaju menstruaciju? Sigurna sam da je nekada postojala reč za takve osobe. Kako ono beše, molim vas? Žana? Jena? Ženna?“ I pošto joj ni to nije bilo dovoljno, napisala je čak i jedan izvanredan esej na tu temu rodnih polova i transkulture. Onda su krenuli napadi LGBTitd. brigada gde se postavlja dijagnoza da je Roulingova transfobična, netrpeljiva, da nije u pravu jer, eto, postoje, na primer, i žene koje nemaju menstruaciju. Pisac dospeva na crne liste, ugovori s izdavačima se povlače, zakazana predavanja otkazuju, mejlovi s pretnjama počinju da stižu, njene knjige spaljuju a jedan militantniji od ostalih ih pretvara u đubrivo za ruže. Šta li na sve to sad kaže Salman Rušdi, kome je svojevremeno iranski verski fanatik Ajatolah Homeini poručio da je strela odapeta i da leti svome cilju! Njega su policija i privatne službe štitili decenijama. Ko će sad ustati da zaštiti mamu Harija Potera?
Američki izbori su (izgleda) još u toku. To nije sprečilo tviter da cenzuriše predsednika Trampa i okači na njegove tvitove crvenu poruku – neprovereno. A čovek se žalio da su izbori neregularni, što je sad sasvim jasno da su i bili. No uprava Tvitera se nije složila. Imaju i oni svoje interese. Potom je isti taj predsednik održao konferenciju za medije, čije je prenos prekinut istog momenta kada je izustio da govori o rečenim nepravilnostima. Svi prekidaju istovremeno: Si-En-En, Si-Bi-Si, Foks… Kao po komandi, istovremeno – takozvani nezavisni, slobodni mediji.
Za divno čudo, teoretičari kritičkih rasnih teorija, polne ravnopravnosti i LGBTitd. pokreta nisu još uspeli da moć protiv koje su, evo vidimo ustali, povežu sa novcem. U neoliberalnom, neokolonijalnom kapitalističkom svetu gde jedan procenat ljudi poseduje koliko i ostalih 99 posto, oni nisu uspeli da uoče tu zanimljivu pojavu i da svoje akcije usmere protiv, na primer, neke važne transnacionalne korporacije (Monsanto? Britiš petrol?). Taj bi put sigurno odveo utabanom marksističkom stazom koja ne bi bila po volji korporacija i njihovih medija masovnih komunikacija. Što se marksizma tiče, držimo se borbe protiv belih privilegija, rasnih i polnih predrasuda, protiv dezinformacija koje šire Tramp, Rusi, Kinezi i Iranci a gde pojedinca nećemo definisati kao, ne daj Bože, delatnika, radnika ili obeskućenog proletera, već upravo na osnovu rase, pola i stepena ideološke indoktrinacije. A gde ima LGBTitd., nema smislenog udruživanja protiv klasnog neprijatelja.
I što je sada najlepše od svega, sva se javnost upinje da ove događaje predstavi kao nešto normalno, poželjno i vrlo korisno. Pa taj Tramp je lažov i budala, to svi znamo! Da, osim što je za dotičnog glasalo više od 70 miliona ljudi. Možda i najviše glasača u istoriji američkih izbora. I vi tom čoveku isključite mikrofon. Ne date mu govori? Pa šta ćete tek nama raditi?

SVE JE LAKŠE KAD JE PREKO PUTA DOM OMLADINE Svojevremeno je u velikoj sali Doma sindikata u Beogradu, na Džez festivalu gostovao američki trubač Fredi Habard. Koncert nikad bolji, desetak muzičara na bini, nekoliko hiljada gledalaca u transu… odjednom se zvuk nekako stišava, nestaje, muzičari se zgledaju, bubnjar i dalje udara, usporava, osvrće se… sala se zamračila, čuje se samo truba – akustično, kao iz Čikaga da dolazi. Na binu izlazi noćni čuvar u radnom kombinezonu, pokazuje na ručni časovnik i objašnjava Frediju da je već uveliko prošlo 11 sati i da on mora da isključi struju i zatvori salu. Muzičari pakuju instrumente, pokunjena publika kupi kapute pa svi zajedno idu preko puta u Dom omladine na džem sešn (isti ti svirači plus još neki) do pet ujutru. Naravoučenije – sve je u životu lakše kad preko puta imate Dom omladine.
Ovakvu kulturu, međutim, podržava i značajan broj profesora univerziteta i intelektualaca, mahom oni koji su odgojeni u postmodernističkom humanističkom duhu gde je jedna od glavnih tema dekonstrukcija narativa. Kada je ta ekipa uspešno dekonstruisala Šekspira, Tolstoja i Servantesa, prešla je na žive eksponate. I još jedna važna primedba u vezi s ovom grupom građana koja sebe smatra idejnom avangardom društva. Ne zaboravimo da su Musolinijev Manifest fašističkih intelektualaca, 1925. godine, na primer, potpisala neka tada najistaknutija imena poput Pirandela, Malapartea, Ungaretija, D’Anuncija i Marinetija. Toliko je daleko sezao u tom trenutku njihov pogled. Mora da im brdo na kome su stajali nije bilo previše visoko. Ili su intelektualci uopšte isto tako skloni ideološkom zastranjivanju koliko i obični smrtnici?

DA LI JE U PITANJU NOV FENOMEN? U četvrtom veku, tokom vladavine cara Konstantina, 25 statua prethodnih rimskih imperatora je uklonjeno s javnih mesta. Tokom 16. veka protestanti su masovno uništavali umetničko blago i ukrase katoličkih crkvi. Istočna Evropa je slavila oslobođenje od Sovjetskog Saveza tako što su rušili spomenike Staljina, Lenjina, Marksa… Crveni Kmeri Pola Pota u Kambodži su srušili sve što se dalo srušiti i pobili četvrtinu stanovništva. Talibani su minirali statue Bude, islamski fundamentalisti uništili ostatke antičkog grada Palmire. Iračani su ceremonijalno (Si-En-En lepo prenosi) srušili spomenik Sadamu Huseinu. U Libiji im odmah zasmetao spomenik Gadafiju. Asad u Siriji svoj spomenik ne da, zainatio se. Ulice u centru Beograda toliko često menjaju imena da mi što dolazimo iz inostranstva više i ne znamo kako se zovu. Vaš dopisnik kaže taksisti: u Maršala Tita. Taksista, ispisnik, klima glavom, vozi i ne pita. Stižemo u Srpskih vladara… Kralja Milana – vremeplov, nema veze.
Najpametniji su ispali Mostarci. Podigli su spomenik Brusu Liju. Za razliku od čuvenog Starog mosta, ovaj spomenik valjda neće niko gađati iz topa.
Postoje u istoriji i drugačiji primeri. Vaš dopisnik je bio i video. Moderna Rusija je nastala na temeljima i tradicijama carske prethodnice i komunističkog Sovjetskog Saveza. Iznad kapija Kremlja u Moskvi su visoke, moćne kule na kojima i dan-danas ponosno stoji crvena zvezda. Prođemo kroz kapiju da bismo došli do Uspenske saborne crkve gde su krunisani carevi i Arhangelske saborne crkve ukrašene freskama i likovima našeg cara Lazara, Svetog Save, Svetog Simeona (Stefan Nemanja) i Mihaila Paleologa, čime se odala pošta srpskoj princezi Ani Jakšić, baki Ivana Groznog. U istoj toj crkvi se nalaze i mošti 54 ruska cara i princeze. Poruka koju nam ovaj primer sugeriše jeste ta da moderna Rusija teži usklađenom razvoju svog kompleksnog identiteta u skladu i s razumevanjem sopstvene prošlosti i u loge u svetu.
Naši klubovi Partizan i Zvezda osnovani su u komunističkoj, drugoj Jugoslaviji. Nisu menjali imena i lični opis u skladu s društvenim promenama. Nije još nikome palo na pamet da im zvezdu u grbu zameni topuzom, na primer. Ako je krajem četrdesetih zvezda bila simboli revolucije, NOB-a i vladajuće ideologije, ona je sada simbolički sasvim ispražnjena i oslobođena bilo kakvog ideološkog sadržaja. Isto kao i crvena zvezda na etiketama piva hajneken.

PRIRODA ZLA I BALKAN Jedan od najčešćih izgovora onih koji ruše i poništavaju jeste da je dotični spomenik (na primer) otelotvorenje zla određenog režima, ideologije ili dela prošlosti. Mora se svakako ovde primetiti da „zlo“ nije naučni termin i da se da lako zloupotrebiti. Nešto može biti zlo za jedne, ali ne i za druge. Suditi istoriji na osnovu današnjih moralnih načela nije baš koristan metod. Zamislite da na rimskog gladijatora primenimo pravila savremenog boksa. Nema rukavice a ima trozubac – divljak! Uloga istorije je da razmatra i dobro i zlo. Spaljivanje knjiga je na simboličnoj ravni isto što i spaljivanje njihovih pisaca. Da se Gutenberg, koji je izmislio štamparsku presu, setio da napravi fact checking team, od njegove Biblije ništa ne bi bilo. I ne samo to, ne bi niko ništa, nikada ni štampao. Isto važi i za pojavu interneta. Samo je slobodan internet vredan postojanja, sve drugo je opaka cenzura, mračnjaštvo i nasilje.
Da prenesemo sada sve to na Balkan i na naš slučaj. Crnci ruše spomenike, LGBTitd. zabranjuju knjige, Silicijumska dolina cenzuriše sadržaje. Koliko mi sad vidimo, to su sve uzdanice američke Demokratske partije i Džoa Bajdena.
Kad on (i ako) bude predsednik, hoće li se Albanci možda setiti da ih pravoslavne crkve i manastiri po Kosovu i drugi materijalni dokazi srpske kulture i postojanja podsećaju na rasizam, potlačenost, netrpeljivost… hoće li početi da ruše? Sve osim prištinskog spomenika Klintonu, naravno.
Hoće li fejsbuk, tviter i gugl dozvoliti da se o tome uopšte i govori, barem šapatom, na srpskom? Iz gorenavedenih primera čini se da ne.
Ako se mi, dakle, sami ne postaramo da sačuvamo svoj jezik, kulturu, spomenike, knjige i glave, možemo dočekati da nam na krilima kulture poništavanja stignu Andželina Džoli i Kristijana Amanpur da nam bolje objasne suštinu „malignog uticaja“ Srpske pravoslavne crkve, kosovskog predanja, ćiriličnog pisma i Rusije, te da nam slobodnom rukom skiciraju koordinate našeg mesta u savremenom svetu. Rečene dame to sve sigurno mogu da izvedu za manje od pet minuta. Da ne gubimo vreme, pa nema tu šta mnogo ni da se priča, zar ne?