Operacija obuzdavanja Donalda Trampa

U Berlinu i Briselu su činili, i učinili, otvoreno pristrasno sve da sadašnji predsednik napusti Belu kuću: U opticaju su, u potaji, bili razni scenariji za slučaj da ishod izbora bude tesan i Tramp odbije da to učini, čime bi, upozoravali su „scenaristi“, gurnuo zemlju u tešku ustavnu krizu, ugrozio stabilnost američke demokratije i čak budućnost demokratije uopšte

Iako se, nikad napetiji, predsednički izbori u Sjedinjenim Američkim Državama još rešavaju na „ivici žileta“, u prebrojavanju i pred sudovima, zvanični Berlin je medijsko, a ne i zvanično, proglašavanje demokratskog kandidata Bajdena za pobednika, primio kao gotovu stvar. I s naglašenom (zlu)radošću.
Nigde, naime, uzdah olakšanja, bar kad je reč o Evropi, nije bio tako dubok i glasan zbog, eto mogućeg, odlaska Donalda Trampa iz Bele kuće kao u zemlji njegovih predaka. To može, u „rođačkim odnosima“, zvučati paradoksalno. Činjenica je, međutim, da je medijski i politički svet (i) u Nemačkoj, pre četiri godine, sve karte, i bezrezervno, bacao, i bacio, na „sigurnog pobednika“ Hilari Klinton, a protiv Trampa.
Ova hazardna politička igra se, na kraju, ispostavila kao gubitnička. Iz više razloga. I naglašeno pragmatični nemački političari bili su „zavedeni“ naizgled pouzdanim „čitačima javnog mnjenja“, koji su predviđali trijumf vašingtonske dinastije. U tome je, još više i snažnije, ulog imala „projekcija želja“: da se u transatlantskim, uvek predvidljivim, iako ne i uvek idiličnim, odnosima ništa ne menja.

IZOSTAO IZBORNI CUNAMI Tramp je 2016. došao kao neželjeno i šokantno iznenađenje. A u nemačkim medijima dočekan „na nož“: tretiran je, čini se, s više žuči i anateme nego u najuticajnijim američkim medijima koji su, sve vreme, na dosad nezapamćen način, legalno i legitimno izabranog predsednika baražno držali na nišanu, ne dozvoljavajući mu da predahne.
I ovoga puta su „prognozeri“ drastično omanuli: predviđeni, i sa sigurnošću očekivani, „plavi (politička boja demokrata) cunami“ je izostao. Donald Tramp je verovatno izgubio, očigledno je, međutim, da uopšte nije poražen. Dobio je znatno više glasova nego pre četiri godine, sačuvao je i obezbedio prednost republikanaca u Senatu, istanjio demokratsku većinu u Kongresu. Politički eksplozivan „štof“ za vašingtonsku dramu, od koje su u Berlinu i Briselu otvoreno strahovali.
U „opasnoj varijanti“, u slučaju da ishod glasanja bude tesan i Tramp se, preuranjeno, proglasi za pobednika, „razigravani“ su, kako je otkrio „Špigl“, različiti scenariji kako bi se predupredile loše posledice po Evropsku uniju. I nove deobe.

STRAH OD RAZDORA Poslanica zelenih Franciska Bruner se, na primer, plašila da bi neubedljiv ishod predsedničkih izbora osokolio Trampove pristalice („fanove“) u Evropi da se svrstaju na njegovu stranu, u čemu je videla „veliku opasnost“, jer bi to unelo novi razdor u evropsku kuću. Znalo se da je većina članica Evropske unije očekivala, i želela, pobedu demokrata i Bajdena, i povratak SAD čvrstom zapadnom savezništvu, ali da su Poljska, Mađarska i Češka „preferirale“ Trampa.
Svaka iz sopstvenih razloga i (strateških) interesa. Procenjivalo se, inače, u ovim analizama da bi Poljaci mogli lako da „prihvate“ Bajdena, iako ne kao prvi „izbor“, s obzirom na to da je i u izbornoj kampanji praktikovao „naglašeno kritički“ stav i odnos prema Rusiji, što je za zvaničnu Varšavu posebno važno.
„Scenaristi“ su računali da za Francuze , koji su, još od Šarla de Gola, s promenljivim intenzitetom (zavisno od toga ko je „stolovao“ u Jelisejskoj palati) uvek insistirali na „strateškoj autonomiji“, a time i kritičkoj distanci prema Vašingtonu, ishod američkih predsedničkih izbora i njihov uticaj na odnose između SAD i Evrope više ne može imati značaj kakav je imao ranije, imajući u vidu radikalne promene u svetu i nov odnos snaga.
S Nemačkom je, očigledno, drukčije. Šef predstavništva Maršalovog plana u Berlinu Tomas Klajne Brokhof konstatuje da je za njegovu zemlju ishod američkih izbora važniji nego za bilo koju članicu Evropske unije. On je za nemačku vladu, kaže, predstavljao sudbinsko pitanje kako će izgledati ubuduće svetski poredak: zvanični Berlin je bio uveren da bi drugi Trampov mandat bio fatalan za posleratni poredak!
Bivši šef nemačke diplomatije, socijaldemokrata Zigmar Gabrijel ima drugačiji stav. Aktuelni predsednik foruma „Atlantski most“ upozorava da su Evropljani previše „fiksirani“ na američke predsedničke izbore, opsednuti kao da od njih zavisi sudbina Starog kontinenta.
Za „bitku“ s eventualno „tvrdoglavim, nepopustljivim“ Trampom, i njegovim isterivanjem iz Bele kuće, pripremali su se očigledno i poslanici Evropskog parlamenta. Bili su rešeni da usvoje „oštru rezoluciju“ protiv američkog predsednika. Šef poslaničke grupe Levice u Evropskom parlamentu Martin Širdevan objasnio je novinarima „Špigla“: „Borci za demokratiju ne mogu se javljati za reč samo kad je u pitanju Belorusija nego i kada je Bela kuća.“

JANŠA I NEMCI Strepelo se, inače, da bi u slučaju da Tramp proglasi prevremeno pobedu (što je i učinio), jedan broj lidera iz evropske familije (a najčešće se baratalo s imenima mađarskog premijera Viktora Orbana i njegovog poljskog kolege Mateuša Moravjeckog) požurio s preuranjenim čestitkama Trampu.
Ispostaviće se da je to učinio samo „neplanirani“ slovenački premijer Janez Janša, zbog čega će „nemačkim prutom“ (Volfgang Išinger) dobiti po prstima. Janša se nije libio da resko otpozdravi, na način koji se Nemcu sigurno nije svideo. Sugerišući da je ponekad bolje ostati usamljen, „okačio“ je fotografiju iz mračnih nemačkih vremena: pokazivala je jednog jedinog čoveka u masi koji nije podigao ruku na nacistički (Hitlerov) pozdrav…
U tim scenarijima upozoravano je, inače, kako bi bilo mudro da se evropski lideri preuranjeno ne izjašnjavaju. Da ne šalju čestitke pre nego što bude zvanično saopšten rezultat izbora. Nisu imali strpljenja. Učinili su to listom. Čestitali su Bajdenu dok je prebrojavanje glasova još bilo u toku a sudski postupci po uloženim žalbama Trampovih advokata nisu bili ni otvoreni.
Najdramatičniji, inače, od scenarija koji su bili, i ostali, u opticaju, ticao se pitanja, i moguće situacije koja još lebdi u antitrampovskom medijskom i političkom svetu: šta ako sadašnji stanovnik Bele kuće ne bude hteo da je napusti. U tom „katastrofičnom“ slučaju ne bi se, kažu, radilo samo o predsedničkim izborima. Time bi se, upozoravaju zabrinuti berlinski i briselski „scenaristi“, na dramatičan način, postavilo pitanje stabilnosti američke demokratije i, najverovatnije, budućnost demokratije uopšte!
Tim strahom bio je obuzet i poslanik Bundestaga Peter Bajer, vladin opunomoćenik (koordinator) za transatlantske odnose, nama znan zbog „reskog“ stava u „kosovskom pitanju“: SAD bi time ušle u tešku ustavnu krizu, koja bi mogla da traje mesecima, s planetarnim odjekom i posledicama. Te strahove su dodatno pojačale masovne demonstracije Trampovih pristalica minulog vikenda u Vašingtonu: desetine hiljada gnevnih ljudi protestovalo je protiv izborne krađe.

TAKTIZIRANJE SA CARINAMA U evropskoj operaciji preventivnog obuzdavanja Donalda Trampa pazilo se dobro da se ne povuče nikakav potez koji bi mogao da se protumači kao „poklon“ sadašnjem predsedniku SAD. Tako je, na insistiranje Berlina, Brisel odložio uvođenje carina na uvoz američkih proizvoda. Svetska trgovinska organizacija dozvolila je Evropskoj uniji da, kao kontrameru, ocarini američku robu u vrednosti od četiri milijarde dolara godišnje. Strahovalo se da bi Trampu to moglo da koristi u izbornoj kampanji. Administracija u Vašingtonu uvela je pre toga sankcija Evropljanima zbog subvencija u proizvodnji ebasa. Procenjeno je da bi s novom administracijom moglo da se nađe neko rešenje i izbegne transatlantski carinski rat.
Nesputana nemačka radost zbog eventualnog Trampovog odlaska (a u Berlinu su uvereni da je on neizbežan i definitivan) nije u ravni takođe neskrivene radosti što dolazi do smene u Beloj kući. Uz nade da Bajdenova, još zvanično, u času kad nastaje ovaj tekst, nepotvrđena pobeda može značiti „povratak u normalu“, tinjaju prigušene strepnje da bi nekadašnja harmonija u transatlantskim odnosima i savezništvu mogla nepovratno izostati. Iz više razloga.

OBAMIN „TREĆI MANDAT“ Dobri poznavaoci tih odnosa podsećaju da se težište američke spoljne politike, i strateških interesa, još u vreme Baraka Obame pomerilo sa Evrope prema Dalekom istoku. Ima onih koji su uvereni, u tom kontekstu, da će se Obamina senka, u mnogo čemu, nadnositi nad (eventualno) novim stanarom Bele kuće. I da će Bajdenova ruka ispisivati njegov rukopis. Poslednjih dana i u nemačkim medijima pojavljivali su se naslovi o Obaminom „trećem mandatu“.
Bajden je, istina, obećao da će, čim dođe na predsednički tron, poništiti neke Trampove odluke. Konkretniji i izričitiji bio je kad se radilo o povlačenju SAD iz sporazuma o klimi (Pariz) i Svetske zdravstvene organizacije. Bio je manje jasan i direktan kad je reč o nuklearnom sporazumu sa Iranom, sklopljenom posle dugih pregovora, u vreme kad je bio Obamina desna ruka.
Uz nadu da će njegovo okretanje Evropljanima (EU) značiti ponovno uspostavljanje (drastično) pokidanih veza s Nemačkom, u Berlinu malo ko, ipak, veruje da će time, i najednom, biti prebrisane sve sporne tačke oko kojih su postojala varničenja i pre Trampa. Sporenja oko energetske zavisnosti Nemačke (i Evrope) od ruskog gasa, nisu, na primer, veza za izgradnju „Severnog toka 2“.
Varničilo je i kad je krenuo prvi „tok“, pre gotovo dve decenije, još za vladavine Gerharda Šredera. S tim se Amerikanci nisu pomirili ni kad je u Beloj kući stanovao Obama. Tramp je samo, na svoj način, posebno preko svog glasnogovornika, bivšeg ambasadora u Berlinu, robusnog Ričarda Grenela, celu stvar učinio politički dramatičnijom. Neće ni Bajden aminovati nemačke poslove s Rusima.
Ni preganja oko izdataka za odbranu, i NATO, nisu nastala s Trampom. Neće se, sigurno, s njim ni okončati. Pogotovu što će nova administracija, ako i kad zaista dođe do smene u Vašingtonu, jače igrati na kartu zapadne vojne alijanse, koju je Tramp gotovo bagatelisao i smatrao anahronom.
Iako se u Berlinu očekuje da bi s Bajdenom, bar na startu, došlo do izvesne relaksacije i smirivanja verbalne žestine, malo ko veruje da će se vratiti stara vremena neupitnog savezništva, kad je Nemačka mogla, uprkos povremenim razlikama, mogla da se, u svemu, osloni na Sjedinjene Američke Države.

EVROPSKA ARMIJA To konstatuje i „Špigl“, priznajući da se i ovaj uticajni nedeljnik „previše opsesivno“ bavio Trampom. Nemci i Evropljani će morati da sledeći predsednički mandat iskoriste kako bi se pripremili na svet bez oslonca na druge. Pa i kad je Amerika u pitanju. Biće to vraški teško, to „odrastanje“ i osamostaljenje. Za to su potrebna bar dva uslova: da Evropska unija u spoljnoj politici govori jednim glasom (što je retko kad uspevala) i da raspolaže sopstvenom, i uverljivom, vojnom silom.
U poslednje vreme su učestale ideje i inicijative za stvaranje „evropske vojske“. Jednu takvu ideju lansirala je upravo pre neki dan članica vladajuće koalicije, Socijaldemokratska partija. U tom projektu buduća evropska vojna sila zvala bi se, za sada uslovno i radno, „armija 28“: postojala bi mimo nacionalnih armija i NATO-a (još jedan razlog za političku „svađu“ s Vašingtonom!), uporedo s njima. Nova armija bi bila „vezana“ za Evropsku komisiju i novoustanovljenog komesara za odbranu, a vojnike bi regrutovala – konkursom.
Mediji i političari u Berlinu pozdravili su, inače, Bajdenovu ideju i ambiciju da „pomiri“ duboko podeljenu, po „svim šavovima“, traumatizovanu Ameriku, punu zapaljive mržnje i razarajućeg besa. Ako bi mu to uspelo, bilo bi to, kažu, ravno čudu. I napokon priznaju: Donald Tramp nije razlog i uzrok američke drastične i dramatične podeljenosti nego njen rezultat…