Операција обуздавања Доналда Трампа

У Берлину и Бриселу су чинили, и учинили, отворено пристрасно све да садашњи председник напусти Белу кућу: У оптицају су, у потаји, били разни сценарији за случај да исход избора буде тесан и Трамп одбије да то учини, чиме би, упозоравали су „сценаристи“, гурнуо земљу у тешку уставну кризу, угрозио стабилност америчке демократије и чак будућност демократије уопште

Иако се, никад напетији, председнички избори у Сједињеним Америчким Државама још решавају на „ивици жилета“, у пребројавању и пред судовима, званични Берлин је медијско, а не и званично, проглашавање демократског кандидата Бајдена за победника, примио као готову ствар. И с наглашеном (злу)радошћу.
Нигде, наиме, уздах олакшања, бар кад је реч о Европи, није био тако дубок и гласан због, ето могућег, одласка Доналда Трампа из Беле куће као у земљи његових предака. То може, у „рођачким односима“, звучати парадоксално. Чињеница је, међутим, да је медијски и политички свет (и) у Немачкој, пре четири године, све карте, и безрезервно, бацао, и бацио, на „сигурног победника“ Хилари Клинтон, а против Трампа.
Ова хазардна политичка игра се, на крају, испоставила као губитничка. Из више разлога. И наглашено прагматични немачки политичари били су „заведени“ наизглед поузданим „читачима јавног мњења“, који су предвиђали тријумф вашингтонске династије. У томе је, још више и снажније, улог имала „пројекција жеља“: да се у трансатлантским, увек предвидљивим, иако не и увек идиличним, односима ништа не мења.

ИЗОСТАО ИЗБОРНИ ЦУНАМИ Трамп је 2016. дошао као нежељено и шокантно изненађење. А у немачким медијима дочекан „на нож“: третиран је, чини се, с више жучи и анатеме него у најутицајнијим америчким медијима који су, све време, на досад незапамћен начин, легално и легитимно изабраног председника баражно држали на нишану, не дозвољавајући му да предахне.
И овога пута су „прогнозери“ драстично оманули: предвиђени, и са сигурношћу очекивани, „плави (политичка боја демократа) цунами“ је изостао. Доналд Трамп је вероватно изгубио, очигледно је, међутим, да уопште није поражен. Добио је знатно више гласова него пре четири године, сачувао је и обезбедио предност републиканаца у Сенату, истањио демократску већину у Конгресу. Политички експлозиван „штоф“ за вашингтонску драму, од које су у Берлину и Бриселу отворено страховали.
У „опасној варијанти“, у случају да исход гласања буде тесан и Трамп се, преурањено, прогласи за победника, „разигравани“ су, како је открио „Шпигл“, различити сценарији како би се предупредиле лоше последице по Европску унију. И нове деобе.

СТРАХ ОД РАЗДОРА Посланица зелених Франциска Брунер се, на пример, плашила да би неубедљив исход председничких избора осоколио Трампове присталице („фанове“) у Европи да се сврстају на његову страну, у чему је видела „велику опасност“, јер би то унело нови раздор у европску кућу. Знало се да је већина чланица Европске уније очекивала, и желела, победу демократа и Бајдена, и повратак САД чврстом западном савезништву, али да су Пољска, Мађарска и Чешка „преферирале“ Трампа.
Свака из сопствених разлога и (стратешких) интереса. Процењивало се, иначе, у овим анализама да би Пољаци могли лако да „прихвате“ Бајдена, иако не као први „избор“, с обзиром на то да је и у изборној кампањи практиковао „наглашено критички“ став и однос према Русији, што је за званичну Варшаву посебно важно.
„Сценаристи“ су рачунали да за Французе , који су, још од Шарла де Гола, с променљивим интензитетом (зависно од тога ко је „столовао“ у Јелисејској палати) увек инсистирали на „стратешкој аутономији“, а тиме и критичкој дистанци према Вашингтону, исход америчких председничких избора и њихов утицај на односе између САД и Европе више не може имати значај какав је имао раније, имајући у виду радикалне промене у свету и нов однос снага.
С Немачком је, очигледно, друкчије. Шеф представништва Маршаловог плана у Берлину Томас Клајне Брокхоф констатује да је за његову земљу исход америчких избора важнији него за било коју чланицу Европске уније. Он је за немачку владу, каже, представљао судбинско питање како ће изгледати убудуће светски поредак: званични Берлин је био уверен да би други Трампов мандат био фаталан за послератни поредак!
Бивши шеф немачке дипломатије, социјалдемократа Зигмар Габријел има другачији став. Актуелни председник форума „Атлантски мост“ упозорава да су Европљани превише „фиксирани“ на америчке председничке изборе, опседнути као да од њих зависи судбина Старог континента.
За „битку“ с евентуално „тврдоглавим, непопустљивим“ Трампом, и његовим истеривањем из Беле куће, припремали су се очигледно и посланици Европског парламента. Били су решени да усвоје „оштру резолуцију“ против америчког председника. Шеф посланичке групе Левице у Европском парламенту Мартин Ширдеван објаснио је новинарима „Шпигла“: „Борци за демократију не могу се јављати за реч само кад је у питању Белорусија него и када је Бела кућа.“

ЈАНША И НЕМЦИ Стрепело се, иначе, да би у случају да Трамп прогласи превремено победу (што је и учинио), један број лидера из европске фамилије (а најчешће се баратало с именима мађарског премијера Виктора Орбана и његовог пољског колеге Матеуша Моравјецког) пожурио с преурањеним честиткама Трампу.
Испоставиће се да је то учинио само „непланирани“ словеначки премијер Јанез Јанша, због чега ће „немачким прутом“ (Волфганг Ишингер) добити по прстима. Јанша се није либио да реско отпоздрави, на начин који се Немцу сигурно није свидео. Сугеришући да је понекад боље остати усамљен, „окачио“ је фотографију из мрачних немачких времена: показивала је једног јединог човека у маси који није подигао руку на нацистички (Хитлеров) поздрав…
У тим сценаријима упозоравано је, иначе, како би било мудро да се европски лидери преурањено не изјашњавају. Да не шаљу честитке пре него што буде званично саопштен резултат избора. Нису имали стрпљења. Учинили су то листом. Честитали су Бајдену док је пребројавање гласова још било у току а судски поступци по уложеним жалбама Трампових адвоката нису били ни отворени.
Најдраматичнији, иначе, од сценарија који су били, и остали, у оптицају, тицао се питања, и могуће ситуације која још лебди у антитрамповском медијском и политичком свету: шта ако садашњи становник Беле куће не буде хтео да је напусти. У том „катастрофичном“ случају не би се, кажу, радило само о председничким изборима. Тиме би се, упозоравају забринути берлински и бриселски „сценаристи“, на драматичан начин, поставило питање стабилности америчке демократије и, највероватније, будућност демократије уопште!
Тим страхом био је обузет и посланик Бундестага Петер Бајер, владин опуномоћеник (координатор) за трансатлантске односе, нама знан због „реског“ става у „косовском питању“: САД би тиме ушле у тешку уставну кризу, која би могла да траје месецима, с планетарним одјеком и последицама. Те страхове су додатно појачале масовне демонстрације Трампових присталица минулог викенда у Вашингтону: десетине хиљада гневних људи протестовало је против изборне крађе.

ТАКТИЗИРАЊЕ СА ЦАРИНАМА У европској операцији превентивног обуздавања Доналда Трампа пазило се добро да се не повуче никакав потез који би могао да се протумачи као „поклон“ садашњем председнику САД. Тако је, на инсистирање Берлина, Брисел одложио увођење царина на увоз америчких производа. Светска трговинска организација дозволила је Европској унији да, као контрамеру, оцарини америчку робу у вредности од четири милијарде долара годишње. Страховало се да би Трампу то могло да користи у изборној кампањи. Администрација у Вашингтону увела је пре тога санкција Европљанима због субвенција у производњи ебаса. Процењено је да би с новом администрацијом могло да се нађе неко решење и избегне трансатлантски царински рат.
Неспутана немачка радост због евентуалног Трамповог одласка (а у Берлину су уверени да је он неизбежан и дефинитиван) није у равни такође нескривене радости што долази до смене у Белој кући. Уз наде да Бајденова, још званично, у часу кад настаје овај текст, непотврђена победа може значити „повратак у нормалу“, тињају пригушене стрепње да би некадашња хармонија у трансатлантским односима и савезништву могла неповратно изостати. Из више разлога.

ОБАМИН „ТРЕЋИ МАНДАТ“ Добри познаваоци тих односа подсећају да се тежиште америчке спољне политике, и стратешких интереса, још у време Барака Обаме померило са Европе према Далеком истоку. Има оних који су уверени, у том контексту, да ће се Обамина сенка, у много чему, надносити над (евентуално) новим станаром Беле куће. И да ће Бајденова рука исписивати његов рукопис. Последњих дана и у немачким медијима појављивали су се наслови о Обамином „трећем мандату“.
Бајден је, истина, обећао да ће, чим дође на председнички трон, поништити неке Трампове одлуке. Конкретнији и изричитији био је кад се радило о повлачењу САД из споразума о клими (Париз) и Светске здравствене организације. Био је мање јасан и директан кад је реч о нуклеарном споразуму са Ираном, склопљеном после дугих преговора, у време кад је био Обамина десна рука.
Уз наду да ће његово окретање Европљанима (ЕУ) значити поновно успостављање (драстично) покиданих веза с Немачком, у Берлину мало ко, ипак, верује да ће тиме, и наједном, бити пребрисане све спорне тачке око којих су постојала варничења и пре Трампа. Спорења око енергетске зависности Немачке (и Европе) од руског гаса, нису, на пример, веза за изградњу „Северног тока 2“.
Варничило је и кад је кренуо први „ток“, пре готово две деценије, још за владавине Герхарда Шредера. С тим се Американци нису помирили ни кад је у Белој кући становао Обама. Трамп је само, на свој начин, посебно преко свог гласноговорника, бившег амбасадора у Берлину, робусног Ричарда Гренела, целу ствар учинио политички драматичнијом. Неће ни Бајден аминовати немачке послове с Русима.
Ни прегања око издатака за одбрану, и НАТО, нису настала с Трампом. Неће се, сигурно, с њим ни окончати. Поготову што ће нова администрација, ако и кад заиста дође до смене у Вашингтону, јаче играти на карту западне војне алијансе, коју је Трамп готово багателисао и сматрао анахроном.
Иако се у Берлину очекује да би с Бајденом, бар на старту, дошло до извесне релаксације и смиривања вербалне жестине, мало ко верује да ће се вратити стара времена неупитног савезништва, кад је Немачка могла, упркос повременим разликама, могла да се, у свему, ослони на Сједињене Америчке Државе.

ЕВРОПСКА АРМИЈА То констатује и „Шпигл“, признајући да се и овај утицајни недељник „превише опсесивно“ бавио Трампом. Немци и Европљани ће морати да следећи председнички мандат искористе како би се припремили на свет без ослонца на друге. Па и кад је Америка у питању. Биће то врашки тешко, то „одрастање“ и осамостаљење. За то су потребна бар два услова: да Европска унија у спољној политици говори једним гласом (што је ретко кад успевала) и да располаже сопственом, и уверљивом, војном силом.
У последње време су учестале идеје и иницијативе за стварање „европске војске“. Једну такву идеју лансирала је управо пре неки дан чланица владајуће коалиције, Социјалдемократска партија. У том пројекту будућа европска војна сила звала би се, за сада условно и радно, „армија 28“: постојала би мимо националних армија и НАТО-а (још један разлог за политичку „свађу“ с Вашингтоном!), упоредо с њима. Нова армија би била „везана“ за Европску комисију и новоустановљеног комесара за одбрану, а војнике би регрутовала – конкурсом.
Медији и политичари у Берлину поздравили су, иначе, Бајденову идеју и амбицију да „помири“ дубоко подељену, по „свим шавовима“, трауматизовану Америку, пуну запаљиве мржње и разарајућег беса. Ако би му то успело, било би то, кажу, равно чуду. И напокон признају: Доналд Трамп није разлог и узрок америчке драстичне и драматичне подељености него њен резултат…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *