Nasleđe bez naslednika

Nemački izbori nemaju planetarni značaj kao predsednički u SAD, ali njihova važnost prevazilazi nacionalne granice, pogotovo zbog činjenice da se izborima sledeće godine okončava „epoha Merkel“ s dosta nepoznanica među kojima su i one najvažnije: ko će je naslediti i u kom smeru će zaista krenuti zemlja posle njenih šesnaest kancelarskih godina

Virus korona potresa i dosad prilično postojanu Nemačku. I prvi put ozbiljno njenu političku scenu. Na udaru korone našao se, naime, stub nemačke (a time, dobrim delom i evropske, EU) političke stabilnosti. Iako praktično „obezglavljena“, s liderkom u ostavci od početka godine, vladajuća Hrišćansko-demokratska unija (CDU) nikako, zbog sve alarmantnije situacije s pandemijom, da izabere novo rukovodstvo.
Još formalno i samo komesarski, na partijskom kormilu nalazi se malerozna Anegret Kramp Karenbauer, iako je praktično i suštinski 10. februara „bacila koplje u trnje“. Pokazalo se brzo po ustoličenju da snažno favorizovana od strane Angele Merkel, s namerom da s najviše stranačke „rampe“ preuzme 2021. godine i kancelarski tron, malerozna AKK nema liderskog „štofa“ ni za vladanje strankom a kamoli državom.

ŠOK IZ TIRINGIJE Konačnu tačku na njene političke ambicije i aspiracije stavio je „šok iz Tiringije“. Tamošnje stranačko rukovodstvo je, uprkos izričitoj zabrani centrale u Berlinu, ignorišući otvoreno Karenbauerovu kao šeficu, šurovalo s „prokazanom“ Alternativom za Nemačku (AfD) pri izboru pokrajinskog premijera. Nastala je drama. Bivši predsednik Socijaldemokratske partije (SPD) Zigmar Gabrijel je u tom činu video „kraj druge velike narodne partije“, Hrišćansko-demokratske unije, koja, eto, posle socijaldemokrata, ne uspeva da kroti sve snažnije tenzije u stranci i krila koja se sve više udaljavaju.
Čin koji je izazvao politički potres, s rezonancom i izvan nemačkih granica, obradovao je samo rukovodstvo Alternative. Njen lider Aleksander Gauland je likovao. Video je u tome šansu za približavanje CDU i AfD, konstatujući kako je „besmisleno i nerealno trajno odbijati međusobnu saradnju“.
Da bi umanjila političku štetu, Angela Merkel je morala žustro da reaguje. I da vadi kestenje iz vatre. Pod kancelarkinim snažnim pritiskom mandat tek izabranog pokrajinskog premijera u Tiringiji, člana Liberalne stranke (FDP), trajao je samo jedan dan. Dovoljno da „otera“ Karenbauerovu.

KAD KORONA REŽIRA Izbor njenog naslednika – partijski kongres planiran za april – sprečio je prvi talas korone. Naredni, još dramatičniji talas „precrtao“ je drugi termin za održavanje kongresa za izbor novog rukovodstva zakazan za početak decembra.
Predsedništvo stranke zaključilo je minule sedmice da bi održavanje skupa sa hiljadu delegata, u situaciji kada i Nemačka beleži dramatičan skok zaraženih, bilo „visokorizično i neodgovorno“. Krajnje je neizvesno da li će se kongres stranke uopšte održati i u novom roku (januar naredne godine) i na koji način. U opticaju su razne varijante (digitalno, izjašnjavanje delegata poštom) od kojih nijedna nije bez manjkavosti.
To su tehnički detalji oko kojih se ovih dana lome koplja. Političke varnice su međutim planule oko razloga za odlaganje kongresa. Jedan od trojice konkurenata, s trenutno, i potencijalno, najboljim izgledima (u prvom odmeravanju snaga izgubio je od Karenbauerove) Fridrih Merc je uveren da su u sve to umešale prste „mračne snage“ u stranci. Nekadašnji šef poslaničke grupacije konzervativaca bio je prinuđen da 2009, zbog otvorenog neslaganja s Merkelovom, napusti funkciju i parlament.

PRETENDENTI NA KANCELARSKI TRON Uskočio je u unosan biznis (radio je za najveću svetsku, američku, kompaniju za promet i upravljanje nekretninama „Blekrok“, stekao milione) i deset godina bio izvan politike. To mu nije smetalo da oštro (po nekima osvetnički) kritikuje kancelarkinu migrantsku politiku u čemu, inače, nije bio usamljen. Merc naslućuje da iza odlaganja kongresa stoji namera da se njegovom glavnom rivalu Arminu Lašetu (koga „protežira Merkelova“) omogući „dodatno vreme“ kako bi popravio unutarstranački rejting. Prema najnovijem istraživanju instituta „Forza“, za Fridriha Merca kao budućeg šefa partije izjasnilo se 45 odsto anketiranih, za Armina Lašeta 24 procenta, a za trećeg, najmanje izglednog kandidata Norberta Retgnea 13 odsto.
Zašto izbor šefa jedne nemačke političke stranke izaziva naglašeno interesovanje i izvan nemačkih granica? U ovom slučaju radi se o najjačoj političkoj stranci u ovoj zemlji čiji lider, gotovo po automatizmu, biva i najozbiljniji pretendent na kancelarski tron, najvažniji politički položaj u zemlji. Tako se između izbora za šefa stranke stavlja znak jednakosti s izborom za kancelara.

U IGRI TROJICA, TRAŽI SE ČETVRTI Kancelarski izbori, dakako, nemaju planetarnu rezonancu i značaj kao predsednički izbori u Sjedinjenim Američkim Državama. Iz prostog razloga što, iako moćna, Nemačka nije globalna sila. Nemački parlamentarni izbori su, međutim, važni u evropskim razmerama. Pogotovu oni koji predstoje s jeseni sledeće godine. Tim izborima se okončava era (pre)duge vladavine Angele Merkel, a s tim se nameće neizbežno pitanje: kuda ide najznačajnija članica Evropske unije i najjača privreda Starog kontinenta.
Ta činjenica baca posebnu svetlost na izglede potencijalnog pobednika stranačkih izbora da zaista postane naslednik Angele Merkel na kancelarskom tronu. Zvuči paradoksalno, ali bi javnost između trojice kandidata „na crti“ najradije videla – četvrtog. Većina, naime, „tipuje“ na političara mlađe garde Jensa Špana (40 godina), ministra zdravlja (trenutno zaražen virusom). Autsajder u vreme izbora koji su na kormilo stranke izbacili Anegret Kramp Karenbauer (zauzeo je treće mesto) pojavljuje se najednom kao potencijalni favorit.

ZAOKRET ILI KONTINUITET S Jensom Španom, uvereni su oni koji ga podržavaju, došlo bi, posle „ere Merkel“, ne samo do generacijske smene nego i političkog zaokreta. I dok se Špan, bar za sada, ne izjašnjava o svojim političkim ambicijama i orijentacijama, Armin Lašet se preporučuje kao „čovek kontinuiteta“. Upozorava da se ne bi smelo ništa menjati u političkom kursu Angele Merkel koja je Hrišćansko-demokratsku uniju (CDU) uspešno usmerila ka političkom centru. Norbert Retgen lansira „Projekat 2030“ i stranačku politiku „modernog centra“. Fridrih Merc priznaje da su minulih šesnaest godina Angele Merkel, sve u svemu, bile dobre godine, ali upozorava: ne može se više tako…
Citirajući poslanika Nikolasa Lebela, „Špigl“ sažima rašireno (većinsko) uverenje partijskog članstva: kandidati, njih trojica su svaki ponaosob „respektabilni“, nijedan od njih, međutim, ne garantuje ono što je stranci potrebno – obnovu. Partiji je potreban kandidat o kojem postoji saglasnost: da ima iskustvo u vlasti i da predstavlja simbol budućnosti CDU.

OKRETANJE NOVOG LISTA Kao da „crta“ politički portret „četvrtog čoveka“ koji se nije kandidovao za ulazak u izbornu arenu, već spomenutog Jensa Špana. Iako s „ožiljkom“ autsajdera s minulih partijskih izbora, on jeste čovek sa znakom sutrašnjice u stranci čiji se politički krediti dramatično troše.
Hrišćansko-demokratska unija, koja je u minulih sedam decenija postojanja Savezne Republike Nemačke pedeset godina držala najvažniji, kancelarski, položaj u zemlji, ulazi u godinu zgusnutih parlamentarnih izbora, šest pokrajinskih plus oni najvažniji, za Bundestag, bez lidera, s predsednicom koja je od februara u ostavci. I, što je važnije, bez ličnosti koja bi, preuzimajući napokon stranačko kormilo, bila nesporni kandidat za novog predsednika vlade posle šesnaest kancelarskih godina Angele Merkel.

GREŠKA U RAČUNICI Rođena pod srećnom političkom zvezdom, s razlogom naglašena za očuvanje svog političkog nasleđa, Angela Merkel nije imala sreće u izboru naslednika. Sve karte je u jednom času bacila na Anegret Kramp Karenbauer. Izgledalo je u jednom času da je, uvek pragmatična i proračunata, povukla promišljen potez. „Ustupila“ je Karenbauerovoj partijsko kormilo (bez njene snažne i neporecive potpore to bi bilo neizvodljivo) i uvela je u vladu kako bi, pokroviteljski, pre isteka njenog kancelarskog mandata, sticala važno „vladarsko“ iskustvo i učvrstila poziciju u složenoj partijskoj mašineriji. Računica se, kad je bilo najvažnije, pokazala, uprkos svemu, pogrešnom.
Kad se jednom već „opekla“, Angela Merkel nastupa sada naglašeno obazrivo. Ne izjašnjava se. Ne bar javno. Javnost, ipak, „čita“ njene misli: od tri kandidata koji, sticajem okolnosti, dolaze iz iste pokrajine, Severne Rajne – Vestfalije, na kancelarskom tronu bi najradije videla premijera ove, inače najmnogoljudnije (daje i najviše partijskih delegata) pokrajine Armina Lašeta. Čini se da bi on bio najpouzdaniji čuvar njenog političkog nasleđa.

POLITIČKA BERZA Korona je, međutim, i na političkoj berzi umešala prste. Nekima od važnih aktera na javnoj sceni su osetno skočile „akcije“, neki su postali gubitnici. Predsednik vlade Severne Rajne – Vestfalije se u ovoj krizi bez kraja nije najbolje snašao. Pandemija je pak lansirala u orbitu jednog „jakog čoveka“ iz Bavarske: šef Hrišćansko-socijalne unije i pokrajinske vlade u Minhenu Markus Zeder grunuo je najednom kao najozbiljniji, i najizgledniji, pretendent na kancelarski tron.
Hrišćansko-socijalna unija, kao mala „sestrinska“ stranka (postoji samo u Bavarskoj), učestvovala je u svim saveznim vladama koje je vodila veća Hrišćansko-demokratska unija (nje nema u Bavarskoj), ali nikad nije uspela da se domogne najvažnije fotelje u Berlinu. Pokušala je dva puta, neuspešno. Prvi put je „neprikosnovenog kralja Bavarske“ Franca Jozefa Štrausa još u kandidaturi unutar porodice konzervativaca porazio (u tom času neiskusniji) Helmut Kol. Drugi put je Edumnd Štojber izgubio duel sa socijaldemokratskim kandidatom Gerhardom Šrederom.
Kako stvari trenutno stoje, treća sreća bi mogla da kruniše političke ambicije trećeg bavarskog kandidata: sve više je onih u Hrišćansko-demokratskoj uniji koji u strahu da bi sa sopstvenim, a slabim, kandidatom mogli da dožive poraz na izborima za Bundestag, i izgube vlast, oči okreću ka Zederu. On mudro čeka i pomno prati šta se zbiva u velikoj, i podeljenoj, stranci. I promišljeno šalje signale: nije mu, kaže, stalo samo do Bavarske (iako je jedno vreme tvrdio kako je njegovo mesto u Minhenu) nego do čitave zemlje. I čeka priliku da uskoči u voz za Berlin.